Католичко ходочашће — темељи ли се на чињеници или миту?

Од дописника Пробудите се! из Шпаније

ЕВРОПА је сваког лета сведок масивног ходочашћа. Милиони аутобусима, аутомобилима и авионима крећу на југ у потрази за морем и сунцем. Њихова омиљена мека? Шпанске плаже. Међутим, већина љубитеља плаже не зна да неки од тих туриста путују истим путем којим су вековима раније путовали њихови католички праоци.

Наравно, средњовековни ходочасници били су другачијег кова. Њихов циљ било је светиште, а не сунчање; њихова обећана награда божански опроштај греха, а не препланулост. На хиљаде сељака, кнежева, војника и лопова с муком је пешачило више од 1 000 километара преко северног дела Шпаније, путујући према Сантјаго де Компостели, малом, влажном граду на удаљеном североисточном врху Иберијског (Пиринејског) полуострва.

Какав је частан циљ могао навести те људе да се стотинама километара пробијају преко снежних врхова и жарких равница, да пркосе друмском разбојнику и глади, болести, па чак и смрти? Веровало се да је то светиште ”Светог“ Јакова, Сантјага, ”свеца“ заштитника Шпаније. Његове ”свете реликвије“ вршиле су изузетан утицај на вернике широм средњовековне Европе. Данас на том месту стоји катедрала. Како је све то започело?

Град изграђен на визији

Започело је са једном од оних ”чудесних“ визија које се често неочекивано појављују на страницама шпанске историје. Једне вечери 813. н. е., пустињак по имену Пелагије видео је небеску појаву. Он је послушно позвао свог бискупа, тако да је коначно био откривен мраморни гроб. Тела која су се налазила у њему била су наводно означена да су никога другог до апостола Јакова и двојице његових ученика. Локални краљ, Алфонсо II, посетио је то место, објавио да су остаци били истинити и прогласио Јакова за ”Заштитника Шпаније“.

Тако је рођен ”светац“ заштитник земље. Одабирање тренутка за то откриће било је повољно за угрожене ”католичке“ изоловане покрајине у северној Шпанији, окружене муслиманима. То је била управо она реликвија која им је била потребна како би покушали да отклоне ’руку Пророка Мухамеда‘, смештену у Кордоби у јужној Шпанији, за коју се сматрало да Мавре чини непобедивим. ”Свети“ Јаков је убрзо постао предводник око кога су људи могли да се окупе како би се борили против Мавара, који су заузели већину полуострва.

У 11. веку била је изграђена катедрала изнад места укопа, а на самом месту где је Пелагије видео звездану визију настао је град Сантјаго де Компостела (дословно ”Свети Јаков звезданог поља“). Сантјаго је у кратком времену постао једно од најистакнутијих центара ходочашћа тзв. хришћанства — надмашивали су га једино Јерусалим и Рим. Али, зашто су кости тог наводног апостола стекле толики значај?

Стварање мита

Необична мешавина легенде, мита и религиозног предања додељује ”Светом“ Јакову посебно место у историји Шпаније. Према неким католичким историчарима, тај је апостол био први мисионар хришћанства у Шпанији. Каже се да је, недуго после Исусове смрти, многе године провео проповедајући у Галицији (северозападна Шпанија). Али, последица те службе било је само девет обраћења. Вероватно обесхрабрен тако малим успехом, кренуо је према истоку и био охрабрен спектакуларним појављивањем Исусове мајке Марије (која је, међутим, још увек живела у Палестини). Појавила му се на врху мермерног стуба и у ”смртном телу“ у римском граду по имену Caesaraugusta (касније познат као Сарагоса), на северозападу полуострва. Легенда каже да је стуб остао када је она отишла, а вековима касније тај је стуб постао светиште ходочашћа.a

Јаков се убрзо после тога вратио у Јерусалим, где је претрпео мученичку смрт од стране краља Ирода (Дела 12:1-3). Његови ученици су, према легенди, спасли тело, однели га до обале и из Јафе га укрцали на чудновати брод начињен од камена. Након путовања које је трајало недељама (дуго преко 5 000 километара!), стигли су у Галицију, где су свог учитеља сахранили у неозначени гроб, чији се положај коначно изгубио.

Прошли су векови пре него што је тај гроб наводно открио пустињак. А мит је постао стварност за ”хришћанске“ војнике. Ускоро су и самог ”Јакова“ видели како се бори у корист ”хришћана“. Према традицији, појавио се у одлучној бици код Клавиха и, јашући на белом бојном коњу, помогао је да се поразе Маври. Након те победе у народу је постао познат као Santiago Matamoros (Свети Јаков, убица Мавара). (Упореди Матеј 26:52.)

Биле су му приписане и друге чудесне моћи још добротворније природе. Једна легенда говори о младићу који је уз обалу јахао коња, идући у сусрет својој невести. Изненада га је прогутао огроман талас, тако да је потпуно нестао. Његова заручница се обратила ”Светом“ Јакову који је сусретљиво проузроковао да човек изађе из мора, са одећом покривеном белим шкољкама. Тако су бијеле шкољке постале симбол Шпанског ”свеца“ заштитника као и ходочасника који су путовали у његово светиште.

Магија у позадини

Људе и владаре су кроз највећи део средњег века покретале реликвије познатих ”светаца“. Веровало се да оне штите побожне од несреће — Вилијам Освајач је имао многе реликвије обешене око врата у бици код Хестингса, у којој је поразио енглеског краља Харолда. Ходочасници су били уверени да ће им додир са часним ”светим“ костима гарантовати божанско одобравање.

Реликвије су вределе више од злата, а ниједна катедрала тзв. хришћанства није била потпуна без њих. Развила се цветајућа трговина реликвијама, а било је и случајева очигледне преваре. Један опат из 12. века протестовао је да, ако се две главе Јована Крститеља чувају у две различите цркве, или је Јован имао две главе или је једна лажна.

Ипак обичан народ је веровао у реликвије и за њих се борио. Шпанске трупе су у име ”светог“ Јакова ратовале против Мавара и других европских сила. Оне су колонизовале Нови свет у његово име, а градови названи Сантјаго никнули су широм Латинске Америке.

Средњовековно организовано путовање

Један историчар примећује да су у средњем веку ”ходочашћа у места са важним реликвијама... постала главни мотив путовања“. Не изненађује да су наводна светишта чудотвораца као што је ”Свети“ Јаков привукла вернике са свих страна. Тако је Шпанија, у време средњовековног врхунца Сантјага, доживела свој први туристички бум.

”Краљеви и прости људи, бискупи и свештеници, свеци и грешници, витези и штитоноше“ — пола милиона њих сваке године — стицало се Сантјагу из свих крајева Европе, претварајући ”Пут Св. Јакова“ у један од најпрометнијих европских путева. То је био огроман број, узимајући у обзир да је европско становништво у 11. веку бројало само око 30 милиона и да је путовање кроз Шпанију трајало многе месеце.

Након преласка Пиринеја из Француске, ходочасници су морали да препешаче још око 1 000 километара преко кршевитих планина и прашњавих равница северне Шпаније. Они који су издржали тај маратон морали су да прикупе још оно мало снаге што им је преостало за завршни спринт. Онај који би први угледао врх торња катедрале у Сантјагу узвикнуо би: ”Mi gozo!“ (Моја радост!) и био би постављен за ”краља“ групе са којом је путовао. Тако су била скована имена многих породица. Није мали број оних који се презивају King, König, Rey, Leroy или Rex, који у великој мери могу за своје презиме да захвале неком древном претку који је још увек имао снаге да потрчи и узвикне после многих месеци пута до Сантјага.

Данас се неки могу дивити духу тих истрајних путника који су жртвовали тако много свог времена, здравља и новца на оно што је за многе значило њихово последње путовање. Већина је несумњиво била подстакнута искреним веровањем, веровањем у реликвију коју никада нису видели — кости су биле положене у украшени ковчег иза металних решетки. У ствари, три стотине година нису биле тамо. Биле су сакривене када је светиште било угрожено, а 1879. су донесене натраг.

Темељ за праву веру

Исусови апостоли су доста путовали, али не да оформе или посете светишта, већ да проповедају еванђеље. Велики део свог времена посветили су проучавању Божје речи, нечега што ће заиста изградити трајну веру. Таква вера, која се темељи на тачном спознању, може нас заштитити да не постанемо жртва митова и људских традиција, које још увек заводе многе (Матеј 15:9; 1. Тимотеју 2:3, 4).

Ма како да су привлачне верске традиције и легенде, оне нису замена за праву веру. Библија не пружа разлог за веровање да је Јаков икада посетио Шпанију. (Види оквир.) Чак и ако јесте и ако су његове кости донесене у Сантјаго, то не би био разлог да им се исказује част. Библија нас подстиче да положимо веру у живог, невидљивог Бога и у његову Реч, Библију, а не у реликвије (2. Коринћанима 5:7; 1. Солуњанима 1:9; упореди Матеј 23:27, 28).

[Фуснота]

[Оквир на странама 26, 27]

Да ли је Јаков икада био у Шпанији?

1. Не постоји библијски запис да је Јаков икада проповедао изван Палестине. Павле, чија је мисионарска служба започела 49. н. е., постао је познат као ”апостол паганаца“, а не Јаков (Римљанима 11:13; види и Дела 9:15; Галатима 2:7).

2. Године 55. н. е., Павле је, пишући хришћанима у Риму, изразио своју ’част да не проповеда Радосну вест где је Христ већ познат‘. Међутим, он је планирао да пође у Шпанију, јер за њега у Малој Азији и Грчкој више није било ”поља рада“. То значи да Шпанија до тог времена још увек није била у већој мери примила вест хришћанства (Римљанима 15:20, 23, 24).

3. У свом делу Historia de la Iglesia Católica (Историја католичке цркве), језуитски професор Бернардино Љорка (Bernardino Llorca) признаје да за католичке стручњаке, с обзиром на боравак Јакова у Шпанији, ”чињеница да до шестог века после тог догађаја нису биле пронађене никакве поуздане вести о томе, ствара велику потешкоћу у вези веродостојности те истине“ (122, 123. страна).

[Мапа на 26. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ШПАНИЈА

Париз

Везлеј

Поатје

Лимож

Арл

Тулуз

Памплона

Бургос

Асторга

Сантјаго де Компостела

Атлантски океан

[Слике на 25. страни]

Катедрала у Сантјаго де Кампостели и (мања слика) Јаков на белом бојном коњу

[Извор]

Фотографија: Godo-Foto