Зашто неки у обожавању користе реликвије
НАПУЉ, Италија. Замисли да се налазиш у раним годинама 18. века наше ере. У тамошњој катедрали пред једном познатом реликвијом стоји Џорџ Беркли, Ирски филозоф. Он с неверицом посматра како крв ”Сан Ђенара“, католичког ”Светог“ Јануариуса, наизглед почиње тећи.
Напуљ се у том погледу мало променио. На пример, недавно је црква упркос лошем времену поново била препуна људи, када се догодило наизгледно чудо. Реликвија и процесија коју је предводио кардинал надбискуп биле су поздрављене срдачним аплаузом. Да, тада се, као и у многим ранијим приликама, опет чинило да крв ”Сан Ђенара“ почиње тећи. О чудима везаним за ову реликвију редовно се извештава још од 14. века.
Према католичкој традицији, реликвија (од латинске речи relinquere, која има значење ”оставити за собом“) је нешто што је иза себе оставила особа која се сматрала светом. Како истиче речник Dizionario Ecclesiastico, реликвије су ”у дословном значењу речи, тело или део тела и пепео Свеца, а у ширем смислу и предмети који су дошли у додир с телом свеца и који су због тога вредни поштовања“.
Папинско одобравање
Нема сумње да се многи са поштовањем односе према реликвијама због наизгледних чуда која су са њима повезана. Папинско одобравање је очигледно још један чинилац њихове популарности.
Најмање четири папе су у последњих 70 година реликвијама придали посебну пажњу. У једном католичком часопису стајало је да је и папа Пио XII, као његов претходник папа Пио XI, ”на себи носио реликвије свете Лизије“. Павле VI ”је на столу у својој радној соби држао прст апостола [Томе]“, а Јован Павле II ”у свом властитом стану држи делове... посмртних остатака“ ”Светог Бенедикта“ и ”Светог Андрије“ (30 giorni, март 1990, страна 50).
С обзиром на овакво одобравање папа, није ни изненађујуће да расте потражња за реликвијама, како за приватно тако и за јавно поштовање. Али, да ли се такво поштовање реликвија допада Богу?
[Слика на 3. страни]
Реликвијар, ковчежић у коме се чувају реликвије
[Извор]
Љубазношћу The British Museuma