Сарајево — од 1914. до 1994.

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! У ШВЕДСКОЈ

Прошло је осамдесет година од тих злосрећних хитаца 28. јуна 1914. у Сарајеву. Ови пуцњи усмртили су надвојводу Франца Фердинанда и његову жену, надвојвоткињу Софију, а затим је непријатељство између Аустро-Угарске и Србије ескалирало у Први светски рат. Од 65 милиона младића послатих на бојна поља, око 9 милиона никада се није вратило. Укупно је, укључујући и цивилне губитке, убијен 21 милион особа. Неки о избијању рата у августу 1914. још увек причају као о времену кад „је свет полудео“.

САРАЈЕВОМ поново одзвањају пуцњи. И не само у Сарајеву већ такође и у још неколико од шест република бивше Југословенске федерације.a Књига Југославија — земља у дезинтеграцији (Jugoslavien—Ett land i upplösning) наводи: „То је грађански рат у ком се комшија бори против комшије. Дуговечне пизме и сумњичави ставови прерасли су у мржњу. Ова мржња је водила до борбе, а борба до још више убијања и још више уништавања. То личи на зачарани круг или, боље речено, спиралу растуће мржње, сумњичавости и убијања.“

Кад су јуна 1991. у Југославији избиле битке, не изненађује што су се многи људи сетили оних хитаца испаљених јуна 1914. у Сарајеву. Хоће ли овај нови конфликт довести до истих опустошујућих последица? Хоће ли мир у Европи бити угрожен? Да ли би се програм „етничког чишћења“ (намерног убијања и протеривања неке расне, политичке или културне групације) могао проширити на друге делове света? Да би се покушало да се стави тачка на ту борбу врши се међународни притисак. Али шта заиста лежи иза проблема у бившој Југославији? Да ли недавни догађаји у Сарајеву имају икакве везе с убиством из 1914?

Југославија и Први светски рат

Ти конфликти нису нови. О Балканском полуострву се на самом почетку овог века говорило као о „немирном ћошку Европе“. Југославија — земља у дезинтеграцији каже: „То је случај дезинтеграције једног савеза у ком су напетости расле веома дуго. У ствари, ови конфликти су већ постојали кад је на крају Првог светског рата створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (ранији назив за Југославију). Мало историјске позадине помоћи ће нам да сагледамо како су конфликти данашњице везани за Први светски рат.

Историја нам говори да су у време убиства Франца Фердинанда 1914, земље Јужних Словена: Словенија, Хрватска, и Босна и Херцеговина биле покрајине Аустро-Угарског Царства. С друге стране, Србија је била једно независно краљевство и то још од 1878, које је Русија снажно подупирала. Међутим, многи Срби су живели у провинцијама којим је доминирала Аусто-Угарска, и Србија је због тога желела да Аустро-Угарска преда сва запоседнута подручја на Балканском полуострву. Иако су између Србије и Хрватске постојали конфликти, оне су биле уједињене у једној жељи: да се отарасе омражених страних господара. Националисти су сањали о уједињењу свих Јужних Словена у једно краљевство. Срби су били најјача покретачка снага у формирању такве једне независне државе.

У то време, владајући цар, Франц Јозеф, имао је 84 године. Ускоро је надвојвода Франц Фердинанд требало да постане нови цар. Српски националисти су у Францу Фердинанду видели препреку за остварење њиховог сна о краљевини Јужних Словена.

Неки млади студенти у Србији били су опседнути идејом о слободној држави Јужних Словена и били су спремни да умру за свој циљ. Неколико омладинаца изабрано је за спровођење у дело убиства надвојводе. Дата су им оружја и обучавала их је тајна српска националистичка група звана Црна рука. Двојица од ових омладинаца извршила су покушај убиства, и један од њих је успео. Звао се Гаврило Принцип. Имао је 19 година.

Ово убиство је послужило предвиђеној сврси починилаца. Кад се Први светски рат завршио, Аустро-Угарска монархија се распала, и Србија је могла преузети вођство у уједињавању Словена да створе краљевину. Године 1918. та краљевина је постала позната као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Ово име је 1929. промењено у Југославија. Међутим, кад више није требало да се различите групе уједињују у свом заједничком непријатељству према Аустро-Угарској, постало је очигледно да између самих тих група постоје разлике. Постоји скоро 20 различитих популационих група, четири званична језика и неколико мањих, два различита писма (латинично и ћирилично), и три главне религије — католичка, муслиманска и српска православна. Религија и даље наставља да буде главни фактор раздора. Другим речима, у тој новој држави постојали су многи, дуговечни фактори раздора.

Југославија и Други светски рат

За време Другог светског рата, Немачка је извршила инвазију на Југославију и, према књизи Ватикан и Јасеновац, „више од 200 000 људи, углавном православних Срба, било је систематски убијено“ од стране католичких Хрвата који су сарађивали с нацистима. Међутим, хрват Јосип Броз Тито, заједно са својим комунистичким партизанима и у сарадњи с Британцима и Американцима, био је у могућности да примора Немце на повлачење. Кад се рат завршио, он се истицао као очити лидер земље и наставио је да њоме влада гвозденом руком. Био је независан човек. Чак га ни Стаљин није могао принудити да Југославију уклопи у остатак Комунистичког блока.

Многи из бивше Југославије кажу: ’Да није било Тита, савез би се много раније распао. Он са̂м је имао јаку снагу воље и потребан ауторитет да би га држао скупа.‘ То се показало као истина. После Титове смрти 1980. године конфликти су још једном планули, јачајући све док 1991. није избио грађански рат.

Зрна која су променила свет

У својој књизи Грмљавина у сумрак — Беч 1913⁄1914 (Thunder at Twilight—Vienna 1913/1914) аутор Фредерик Мортон (Frederic Morton) написао је о убиству Франца Фердинанда: „Зрно које се забило у његову вратну жилу огласило је почетни пуцањ у најопустошујућем покољу који човечанство до сада познаје. Оно је покренуло динамику која је водила до Другог светског рата... Многе ни̏ти сцене у којој се налазимо најпре су биле испредене дуж Дунава у години и по дана која је претходила грувању тог пиштоља у надвојводину главу.“ (Наглашено од нас.)

Скорашњи догађаји у бившој Југославији нису једине „ни̏ти сцене у којој се налазимо“ којима се може ући у траг уназад до 1914. Историчар Едмонд Тејлор (Edmond Taylor) изражава нешто с чим се многи историчари слажу: „Почетак Првог светског рата увео је ’време невоља‘ двадесетог века... Директно или индиректно сви грчеви друге половине века потичу из 1914.“

Чине се напори да се објасни зашто су ти пуцњи у Сарајеву имали тако страшне последице. Како су два пуцња једног „школарца“ запалила цео свет и увела период насиља, збуњености и разочарања које се наставља све до наших дана?

Покушаји да се објасни 1914.

У својој књизи Грмљавина у сумрак — Беч 1913⁄1914, аутор настоји да објасни шта се десило указујући на оно што он назива „новом силом“ која је 1914. утицала на нације. Ова „сила“, каже он, у ствари је представљала неколико фактора који су заједнички деловали. Неколицина бистроумних гласова што су се подигла била је угушена непрестано растућим плачем за ратом. Мобилизација једне земље убрзала је мобилизацију свих осталих. Власт је с владајуће класе пребачена на генерале. Такође, многи људи су у рату видели добродошлу могућност да доживе „велику националну авантуру“ и тиме побегну од туробности свакодневног живота. Касније, један званичник је написао: „Као људи који чезну за олујом која би им олакшала летњу запару, тако је генерација из 1914. веровала у олакшање које би рат могао донети.“ Немачки аутор Херман Хесе рекао је да би људима донело много добра кад би били истресени из „досадног капиталистичког мира“. Добитнику Нобелове награде, аутору Томасу Ману, приписано је да је говорио о рату као о „прочишћењу, ослобођењу, огромној нади“. Чак је и Винстон Черчил, опијен мишљу о рату, написао: „Ратне припреме имају за мене шокантну привлачност. Молим се Богу да ми опрости за таква застрашујућа расположења лакомислености.“

Због ове „нове силе“ почеле су да се одигравају живописне сцене по читавој Европи док су војници марширали у рат. Зелене гранчице су причвршћиване на њихове капе, руже су у венцима вешане око топова, оркестри су свирали, домаћице махале марамицама са својих прозора, а радосна деца трчала поред војника. Било је као да су људи прослављали и бодрили долазак рата. Светски рат дошао је прерушен као празник.

То је резиме дела онога што је Мортон, споменут раније, назвао „новом силом“ која је требала да нам помогне да разумемо узрок Првог светског рата. Али одакле је дошла ова „сила“? Историчарка Барбара Тучман (Barbara Tuchman) написала је да је индустријско друштво човеку пружило нове снаге и нове притиске. У ствари, „друштво... је... пуцало од нових напетости и акумулиране енергије“. Штефан Цвајг (Stefan Zweig), у то време млади интелектуалац из Беча, написао је: „Не могу то другачије објаснити него овим вишком силе, који је трагична последица међународног динамизма што се 40 година акумулирао и сада тражи насилно ослобођење.“ Овај израз „не могу то другачије објаснити“ наводи на помисао да он са̂м налази да му је тешко да објасни. У предговору своје књиге Грмљавина у сумрак, Мортон пише: „Зашто се то десило баш тада и баш тамо? И како?... Постоји ли шема за тај лавиринт?“

Да, многи који настоје да објасне 1914, сматрају да дубинске разлоге заиста није лако схватити. Зашто тај рат није био ограничен на оне стране које су биле директно укључене? Зашто је ескалирао у светски рат? Зашто је био тако развучен и опустошујућ? Шта је заиста била та чудна сила која је шчепала човечанство у јесен 1914? Наш наредни чланак размотриће библијске одговоре на ова питања.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 6. страни]

„Као људи који чезну за олујом која би им олакшала летњу запару, тако је генерација из 1914. веровала у олакшање које би рат могао донети.“ — Ернест Кормонс (Ernest U. Cormons), аустријски дипломата

[Оквир⁄Слике на странама 8, 9]

1914

Библија је прорекла катастрофалне догађаје који се одигравају од 1914.

„И изиђе други коњ, риђ. Онај који је јахао на њему доби власт да дигне мир са земље, да се кољу људи међу собом, и даде му се мач велики. Кад отвори трећи печат, чух треће живо створење да рече: ’Дођи‘. И погледах, и гле, појави се коњ вран. Онај који је јахао на њему држао је мерила у руци својој. И чух глас између четири жива створења који рече: Мера пшенице за динар, и три мере јечма за динар, а уља и вина да не квариш. Кад отвори четврти печат, чух глас четвртог живог створења да рече: ’Дођи‘. И погледах, и гле, појави се коњ блед. Ономе који је јахао на њему беше име Смрт, и Предео мртвих иђаше за њим. Њима се даде власт над четвртином земље, да погубе људе мачем, глађу, кугом и зверима земаљским.“ — Откривење 6:4-8 (Види такође Лука 21:10-26; 2. Тимотеју 3:1-5.)

„Велики рат 1914—1918. лежи као појас спржене земље који ондашње време раздваја од нашег. Одношењем толиких живота који би могли функционисати у годинама које су следиле, рушењем веровања, мењањем идеја и остављањем неизлечивих рана разочарања, створио је између две епохе како физичку тако и психолошку провалију.“ — Предговор дела The Proud Tower Барбаре Тучман (Barbara W. Tuchman).

„Четири године које су следиле [1914.] биле су, као што је написао Грејам Волис (Graham Wallas), ’четири године најинтензивнијег и најхеројскијег напора који је људска раса икада извршила‘. Кад се тај напор окончао, илузије и ентузијазам који су били могући све до 1914. лагано су почели да тону у дубине мора масивног разочарања. За цену коју је човечанство морало да плати, његово главно достигнуће било је болно сагледање својих сопствених ограничења.“ — Поговор тог истог дела.

[Извори]

The Bettmann Archive

Куратори Царског ратног музеја, Лондон

Национални архиви Канаде, P.A. 40136

[Мапа на 7. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Европа онаква каква је била — август 1914.

1. Велика Британија и Ирска 2. Француска 3. Шпанија 4. Немачко царство 5. Швајцарска 6. Италија 7. Русија 8. Аустро-Угарска 9. Румунија 10. Бугарска 11. Србија 12. Црна Гора 13. Албанија 14. Грчка

[Слика на 5. страни]

Гаврило Принцип

[Слика на 6. страни]

Немци добијају цвеће на свом путу у рат

[Извор]

The Bettmann Archive

[Извор слике на 3. страни]

Culver Pictures