1914 — година која је шокирала свет

„Велики рат 1914–18. лежи као појас спржене земље који ондашње време одваја од нашег. Одношењем толиких живота... рушењем веровања, мењањем идеја и остављањем неизлечивих рана разочарења, створио је између две епохе како физичку тако и психолошку провалију“ (из The Proud Tower—A Portrait of the World Before the War 1890-1914, ауторке Barbare Tuchman).

„То је скоро — али још не сасвим — део историје, јер су многе хиљаде људи који су на почетку овог важног двадесетог века били млади још увек на животу“ (из књиге 1914, од Lyn MacDonald, објављене 1987).

ЗАШТО се интересовати за 1914. годину? Могао би рећи: ’Мене занима будућност, а не прошлост.‘ Уз проблеме као што су светско загађење, слом породичног живота, пораст злочина, душевних болести и незапослености, човекова будућност може изгледати суморно. Међутим, многи који су испитали значење 1914., нашли су темељ за наду у бољу будућност.

Деценијама је Кула стражара објашњавала да је 1914. човечанство доживело нешто што се зове „почетак страдања“. Тај израз је део Исусовог великог пророчанства о догађајима који треба да претходе крају злог човековог система (Матеј 24:7, 8).

Данас се мали проценат човечанства још увек може сетити драматичних догађаја из 1914. Да ли ће тај остарели нараштај изумрети пре него што Бог спасе Земљу од уништења? Неће, према библијском пророчанству. „Кад видите све ово“, обећао је Исус, „знајте да је Син човечји близу, код врата. У истину вам кажем: Овај нараштај неће проћи док се све то не збуде“ (Матеј 24:33, 34).

Да бисмо разумели зашто 1914. година има такво историјско значење, погледајмо каква је била светска ситуација до средине 1914. Пре тог времена су монарси попут руског цара Николе, немачког цара Вилхелма и аустро-угарског цара Франца Јозефа имали велику моћ. Сваки од њих је могао да мобилише и пошаље у бој преко четири милиона бораца. Али, њихови су праочеви потписали докуменат под називом Света алијанса, у коме је стајало како их је Бог поставио да владају различитим деловима једне велике „хришћанске нације“.

Према The Encyclopædii Britannici, овај документ је „снажно утицао на ток европске дипломатије у току 19. века“. Користио се за супротстављање демократским покретима и за подупирање такозваног божанског права краљева. „Ми хришћански Краљеви“, писао је цар Вилхелм цару Николи, „имамо једну свету дужност, коју нам је доделило Небо, да подржимо начело [божанског права краљева]“. Да ли је то значило да су краљеви Европе на неки начин били повезани с Божјим Краљевством? (Упореди 1. Коринћанима 4:8.) А шта је с црквама које су подупирале те краљеве? Да ли је њихово изјашњавање за хришћанство било искрено? Одговор на ова питања постао је јасан у годинама које су уследиле непосредно након 1914.

Изненада, у августу

„Пролеће и лето 1914. су у Европи били обележени изузетним спокојством“, писао је британски државник Винстон Черчил. Људи су углавном били оптимистички расположени у погледу будућности. „Свет у 1914. био је пун наде и обећања“, рекао је Луис Снидер (Louis Snyder) у својој књизи World War I.

Истина, између Немачке и Британије је током многих година постојало снажно супарништво. Без обзира на то, као што историчар Г. П. Гуч (G. P. Gooch) у својој књизи Under Six Reigns објашњава: „Европски сукоб је 1914. изгледао мање вероватним него 1911, 1912. или 1913... Односи између две владе били су бољи него што су били годинама.“ Према Винстону Черчилу, члану британског кабинета из 1914: „Чинило се да је Немачка уз нас, одлучна за мир.“

Међутим, убиством престолонаследника аустро-угарског Царства у Сарајеву 28. јуна 1914, на хоризонту се појавио црни облак. Месец дана касније, цар Франц Јозеф је објавио рат Србији и својим трупама наредио да освоје ту краљевину. У међувремену, у ноћи 3. августа 1914, по наредби цара Вилхелма, велика немачка војска изненада је ушла у краљевину Белгију и пробијала се према Француској. Следећег дана Британија је објавила рат Немачкој. Цар Никола је пак наредио мобилизацију огромне руске војске за рат с Немачком и Аустро-Угарском. Света алијанса није успела да заустави европске краљеве да континент сурвају у крвополиће и међусобни покољ. Али, требало је да велики потреси тек дођу.

Готово до Божића?

Избијање рата није помрачило оптимизам људи. Многи су веровали да ће то донети бољи свет и велике су се масе окупљале по целој Европи да би изразиле своју подршку рату. „Нико није 1914. озбиљно узимао опасности рата“, пише А. Ј. П. Тејлор (A. J. P. Taylor) у својој књизи The Struggle for Mastery in Europe —1848-1918, „осим чисто на војном плану... Нико није очекивао социјалну катастрофу“. Уместо тога, многи су прорицали да ће рат завршити за неколико месеци.

Ипак, пуно пре него што су Европљани могли 1914. прославити свој Божић, на линији ровова који су се протезали у дужини од преко 700 километара, од Швајцарске на југу до белгијске обале на северу развила се крвава пат позиција. То је названо Западним фронтом, који је споменуо Немац Херберт Сулцбах (Herbert Sulzbach) у свом дневнику за последњи дан 1914. Тамо стоји: „Овај страшни рат се наставља све даље и даље, и док сте на почетку мислили да ће завршити за неколико седмица, сада се његов крај не назире.“ У међувремену су у другим деловима Европе између руских, немачких, аустро-угарских и српских трупа беснеле крваве битке. Сукоб се ускоро проширио и ван Европе, па су се битке водиле на океанима и у Африци, на Средњем истоку и острвима Пацифика.

Четири године касније, Европа је била опустошена. Немачка, Русија и Аустро-Угарска су изгубиле свака између једног и два милиона војника. Русија је бољшевичком револуцијом 1917. изгубила чак и своју монархију. Какав је то само шок био за европске краљеве и њихове свештеничке подупиратеље! Савремени историчари још увек изражавају изненађење. Гордон Брук Шеперд (Gordon Brook-Shepherd) у својој књизи Royal Sunset поставља питање: „Како то да су владари, који су углавном били повезани крвним сродством или браковима, и који су сви били одлучни да сачувају краљевање, дозволили да упадну у братоубилачко крвопролиће у коме је неколицина њих избрисана из постојања, а сви преживели остали ослабљени?“

Република Француска је такође изгубила преко милион војника, а Британско Царство, чија је монархија била ослабљена већ давно пре рата, изгубило је преко 900 000 војника. Укупно је погинуло преко 9 милиона војника, а било је и даљњих 21 милион рањених. The World Book Encyclopedia у вези губитака ван борби износи: „Нико не зна колико је цивила умрло од болести, глади и других узрока повезаних с ратом. Неки историчари верују да је цивила погинуло колико и војника.“ Епидемија шпанске грознице из 1918. је са земље однела даљњих 21 000 000 људских живота.

Радикална промена

Свет након Великог рата, како се тада називао, више никада није био исти. Пошто је у њему учествовало толико много цркава хришћанства, многи преживели разочарано су окренули леђа религији у корист атеизма. Други су се окренули тежњи за материјалним богатствима и ужицима. Према ономе што професор Модрис Екстинс (Modris Eksteins) износи у својој књизи Rites of Spring, 1920-те су „биле сведок хедонизма и нарцисоидности огромних размера“.

„Рат је“, објашњава професор Екстинс, „извршио напад на морална мерила.“ Религиозне, војне и политичке вође су људе на обе стране училе да на масовна убиства гледају као на нешто добро. То је, признаје Екстинс, „био најгрубљи од свих напада на морални ред за који се тврдило да је укорењен у јудео-хришћанској етици“. „На Западном фронту“, он додаје, „јавне куће су ускоро постале редовни инвентар војних логора... На домаћем фронту морал је такође олабавио своје стезнике и појасеве. Проституција се драстично повећала.“

Заиста 1914. је много тога изменила. Она није произвела бољи свет, а рат се није показао као „рат који ће окончати све ратове“, како су се многи надали. Уместо тога, како пише историчар Барбара Тукмен (Barbara Tuchman): „Илузије и ентузијазми који су били могући до 1914., полако су потонули у море огромног разочарења.“

Међутим, неки сведоци трагедије из 1914. нису били изненађени догађајима који су се тада збили. У ствари, они су пре избијања рата већ очекивали ’страшно време невоље‘. Ко су они били? И шта су они знали, а што остали нису?

[Оквир на 5. страни]

Британски оптимизам из 1914

„Скоро читав век се у морима око нашег острва није појавио ниједан непријатељски брод... Тешко је било чак и замислити могућност претње овим мирољубивим обалама... Лондон није никада изгледао ведрији и напреднији. Никада није било толико тога вредног што је требало да се уради, види и чује. Ни стари ни млади нису ни сумњали да је оно чему су били сведоци, тог неупоредивог раздобља 1914, било у ствари свршетак једне ере“ (Before the Lamps Went Out, од Geoffreya Marcusa).