Не више камен нити острво

ЈЕДНА строфа из песме 60-их ишла је овако: ’Ја сам камен ⁄ ја сам острво ⁄ а камен никакав бол не осећа ⁄ и острво никада не плаче.‘ То је била једна од мојих омиљених песама јер сам ја тако живео. Не сећам се да сам икад осећао ствари које су други рекли да осећају, као што су љубав, милосрђе и сажаљење. Симулирао сам таква осећања и веровао да су и други то чинили. Не сећам се да сам као одрасла особа икада плакао. И ето мене — с 50 година; служим као старешина у једној хришћанској скупштини, сам у кући и гушим се у јецајима због књиге коју читам. Како то може да се збива овом „камену“, овом „острву“?

Рођен сам 1936. у предграђу Бостона, као четврто од осморо деце. Отац и мајка били су алкохоличари. Ни на који начин ког се могу сетити ми нисмо разговарали о осећањима, нити о загрљајима нити смо изражавали љубав. Кад сам имао шест месеци, неко ме је ставио у каду, ставио запушач, отворио воду, и отишао. Кућна помоћница ме је нашла и спасла ми живот. Једино што сам као дете осећао био је страх, ужас, бес и физичка бол.

Томе ме је научио мој отац који би у бесу експлодирао и скоро га без изузетка изразио својим песницама и ногама на мом малом телу. Поглед на његово лице у тим тренуцима још увек ми, после пола века, не избија из главе. Већи део свог живота веровао сам да су ове батине биле због тога што сам био тако лош дечак, али сада знам да његов бес који је искаљивао на мени нема никакве везе с тим да ли сам био добар или лош.

У мојој петој и шестој години, сексуално ме је злостављао породични лекар. Кад сам пошао у школу, живели смо у једном граду од 250 000 WASP-а (белих англо-саксонских протестаната), и моји школски другови кињили су и јурили мене, мало Јеврејче. Кад су ме ове банде од 10 до 12 клинаца могле ухватити, свукли би ми одећу, тукли ме и бацили одећу на врхове дрвећа. Морао сам се го пењати по дрвећу како бих поново имао своју одећу.

Месец дана пре мог 18-ог рођендана, прикључио сам се војсци како бих побегао од куће. До тада никада нисам окусио алкохол, али скоро сместа почео сам да пијем и баш исто тако сместа постао зависан. Остао сам 20 година у војсци бивајући пијан кад год сам се на било који начин могао докопати новца за алкохол. Оженио сам се у 24-тој и добио сина, али моја жена и син живели су у једној кући којом је доминирао и коју је контролисао један алкохоличар — ја — који је на њих гледао као на терет и непотребан трошак.

Пензионисао сам се у војсци 1974. и покушао с бизнисом једно кратко време, али ускоро сам прекинуо с тим. Више нисам пио, јер моје тело више није примало алкохол. Сав бих букнуо од осипа после само једног или два пива. Сада сам био зависник дрога — углавном марихуане, али и других кад су биле на располагању. То ми је онемогућило да задржим било који посао, па сам тако остао код куће и одржавао је док је моја жена, Дона, радила.

Јеховини сведоци навраћају

Једног јутра моја жена је одлазила на посао. Било је 7.30 а ја сам већ био под дрогом. То ју је разљутило. Излазећи кроз улазна врата бацила је један знак на мене и викнула: „Надам се да ће те на смрт угњавити“. Тај знак био је онај који је она увек држала у прозору и на којем је, крупним словима, писало: „НЕ ЖЕЛИМО Ј.С.“ Бацио сам га у смеће. Идућег јутра две жене дошле су на моја врата. Биле су Јеховини сведоци.

До тог времена усвојио сам будизам као своју религију. Одавно сам одбацио Библију због лицемерства својих јеврејских и католичких родитеља. Бога сам тражио извесно време али сам престао с потрагом, претпостављајући да никакав Бог не постоји. Веровао сам у еволуцију и сматрао да сам доказао да не постоји никакав Бог тиме што сам стајао на отвореном током монсунске сезоне грмљавина гледајући горе и називајући Бога свакојаким поганим именима које сам могао смислити говорећи: „Ако постојиш, удари ме да погинем.“ Да сам ја био Бог, ја бих то и урадио. Пошто он није, закључио сам да Бог дефинитивно не постоји. Мислио сам да је овај свет осуђен на пропаст због неспособности човека да прекине да га уништава, и надао сам се да ћу моћи све то да гледам како се дешава на ТВ-у, док сам под дрогом.

Као што се догодило, тог идућег јутра дошле су две жене. Био сам под дрогом и тражио сам разоноду. Водили смо бесмислен разговор око 20 минута, који се завршио њиховом понудом мале плаве књиге за 25 центи. Рачунао сам да је 20 минута разоноде било вредно 25 центи и тако сам узео ту књигу и незаинтересовано је бацио на сто.

Следећег јутра тражио сам нешто за читање како бих мало одложио пушење наркотика. Спазио сам ту малу плаву књигу, подигао је, надајући се да ће ме моћи забавити сат времена или тако нешто. Четири сата касније завршио сам ову књигу и био тотално уверен да је то било оно што је наслов говорио: Истина која води до вечног живота. Имао сам дрогу у кући и знао сам да ћу чим спустим књигу омамити се и одбацити све што сам прочитао. Последња страница је нудила Библију за само један долар, и тако сам ставио долар у једну коверту и послао га поштом, рекавши Богу — никад се нисам молио у свом животу — „Боже, то је све што могу да урадим, ти ћеш морати да урадиш ресто.“ Послао сам је, узео дрогу, одбацивши све оно што ме је управо толико дубоко дирнуло.

Библија је дошла поштом, али ја сам је једноставно одложио на страну. Убрзо после тога, дошла су два Сведока и понудила да са мном проучавају Библију, и ја сам се сложио. Проучавања су била пријатна али не и напредна јер сам ја углавном покушавао да их импресионирам својим знањем филозофије. Уз то, чим би отишли ја сам узимао дрогу, и то би поништило сваки напредак који сам направио тог дана.

Коначно, након једне године, један Сведок, Џим, дошао је и замолио ме да прочитам Језекиља 33:9. Учинио сам то, читајући: „Али ако ти опоменеш бездушника, да га одвратиш од пута његова, а он се не одврати, он ће умрети у свом неваљалству, а ти ћеш спасти душу своју.“ Затим ме је питао шта мислим шта то значи. Одговорио сам: „Значи да се не враћаш и да ћу ја умрети.“ Он је рекао: „Тачно“, и отишао.

Сведок се враћа

Драго ми је што могу рећи да сам открио да сам још увек имао савест — раније сам веровао да сам је давно убио. Пошто сам стварно осећао извесну чежњу за будућношћу коју сам видео у Библији, одлучио сам да покушам да се оканем дрога. Недељама сам са̂м безуспешно покушавао. Једне вечери моја жена је предложила да позовем „оног пријатеља“, мислећи на Сведока, Џима. Рекао сам јој да је он казао да се неће вратити, а нисам знао његов број телефона. Осећао сам се тотално безнадежно.

Баш идућег дана, пронашли смо једну Кулу стражару заглављену у нашим улазним вратима с исписаним Џимовим бројем телефона на њој. Његова жена ју је оставила „ни из каквог посебног разлога“. Назвао сам га телефоном и признао му свој проблем с алкохолом и дрогама и замолио га да ми помогне. Рекао ми је да уколико се оканем дрога, он ће долазити и проучавати са мном сваки дан.

Тако је отпочео период интензивног проучавања које је гутало све моје дане и ноћи. Не само што је свакодневно проучавао са мном, већ ме је и снабдео с књигама за проучавање Библије и чланцима Куле стражаре. Ноћу сам спавао само четири сата — што је уобичајени проблем алкохоличара — и све моје преостало време било је посвећено проучавању Библије. Сад кад су дроге биле прошлост, све оно што сам у протеклој години научио, плус све оно што сам 18 до 20 часова учио сваког дана, одмах је прирасло за срце.

Надаље, почео сам да присуствујем свим састанцима Сведока. У року од само неколико недеља, напредовао сам до прве праве молитве у свом животу, која је такође била моја молитва предања. Почео сам да идем од врата до врата и да проповедам свакоме кога сам познавао. Започето је седам студија, и пет од њих напредовало је до крштења, укључујући моју жену и сина. Ја сам крштен на покрајинском састанку 23. маја 1976, само три месеца након што сам телефоном назвао „оног пријатеља“. Почео сам с пионирском службом (пуновременим проповедањем) и остао у њој 13 година.

То ме поново доводи на место где сам започео ову причу — педесетогодишњак, седи сам код куће и плаче над једном књигом. Књиге типа помози сам себи биле су врло популарне током ’80-их, и прочитао сам једну од њих. Искрено речено, део о помагању себи није ми помогао. Нисам се осећао наклоњеним да следим световно размишљање које је он пружао. Али та књига ме је натерала да први пут увидим како су ме године мог детињства пуне ожиљака и прегладнеле емоционалне потребе за љубављу оставиле емоционално осакаћеним. Сузе које су надошле биле су и сузе радоснице, јер сам сада могао разумети зашто ми је увек толико недостајала способност да осећам емоционално, а и сузе жалости над огромним губитком од којег сам патио 50 година — као емоционално људско биће неспособно да емоционално реагује. Она ми је објаснила многе нападе депресије од којих сам патио читавог живота.

Постепено, емоционална осећања су ме обузимала кад сам у Библији читао о Јехови и његовој љубави, чак и према мени, коју никада раније нисам лично осетио. Љубав према својој жени и свом сину, према својој браћи и сестрама у Божјој скупштини, као и према особама којима проповедам добру вест о Божјем Краљевству, да и они такође могу имати ту прилику да вечно живе у Јеховином обећаном новом свету правде овде на земљи.

Створени да волимо и да будемо вољени

Ми смо створени да волимо и будемо вољени. Кад се дете роди, њему је потребна та љубав, и потребно му је да буде прихваћено. Кад дете не буде прихваћено и не добије љубав од својих родитеља, оно се осећа невољено и нема никаква осећања сопствене вредности. Кад сам ја био врло мали, жудео сам да ме неко узме у руке, подржи, помази. Још и сад се сећам да кад би посетиоци дошли у кућу, они би ме посматрали у мојој оградици за играње, и ја бих се надао да ће ме узети. Никад то нису учинили, а ја бих почео да плачем јер ме нико никада није узео.

Такви ожиљци из детињства оставили су ме осакаћеним у мојој улози супруга и главе породице и неспособним да верујем да би ме Јехова, небески Отац, могао волети. Истина о Јехови постепено ме је променила, преселила мој концепт о њему из главе у срце, и сада знам да ме Јехова безрезервно воли. Такође знам да не постоји начин на који бисмо ми могли зарадити ту љубав. Она је незаслужена доброхотност Јехове Бога, Бога љубави.

Најважнија ствар у свему овоме јесте да због Јеховиног благослова моја жена и ја имамо добар живот. Тренутно служимо тамо где је потреба за проповедницима Краљевства већа, заједно с једном малом скупштином пуном љубави у живописном градићу у планинама Аризоне. Служим као председавајући надгледник скупштине, водим скупштински студиј књиге, и такође је моја велика радост да водим Теократску школу службе. Имам један мали посао с прањем прозора који допуњује моју пензију тако да имамо све што нам је потребно у материјалном погледу и довољно времена за нашу службу и остали део нашег служења нашем небеском Оцу пуном љубави.

Осврћући се на оно у чему сам се налазио оног јутра кад ме је моја жена гађала знаком „НЕ ЖЕЛИМО Ј.С.“, испуњен сам захвалношћу према мом небеском Оцу за оно што је учинио за мене. Од зависника који није био у стању да задржи ниједан посао и с једином надом да ћу видети сваког другог да гине заједно са мном, сада сам члан Јеховине видљиве организације на земљи, предан обзнањивању добре вести о Божјем Краљевству, јединој нади света, што је могуће већем броју особа. Јехова је такође испунио мој живот људима који ми пружају оно што сам одувек желео: љубав, поверење и прихватање.

И више не покушавам да будем „камен“ који не осећа никакав бол нити „острво“ које никада не плаче. — Испричао Лари Рубин

[Слика на 23. страни]

Лари Рубин и његова жена, Дона