Породица која ме је стварно волела

ЈЕДНОМ детету, било ком детету, породица је тако важна. Срдачна, љубазна породица помаже да се задовоље дететове физичке и емоционалне потребе. Она игра једну битну улогу у поучавању, образовању и развоју. Она чини да се дете осећа сигурно. Који је ударац кад те одбаци твоја породица, као што је био случај са мном!

Родио сам се у великој породици у источној Нигерији. Мој отац је био поглавица са седам жена. Изродио је 30 деце, а ја сам био двадесет девето.

Једног дана 1965, када сам имао десет година, дошао сам кући из школе и затекао тату како седи на веранди. Два човека су ушла у ограђени простор с кућама носећи актенташне, и након ведрог поздрава, представили су се као Јеховини сведоци. Мој отац их је пажљиво слушао. Кад су му понудили два часописа, отац ме је погледао и упитао да ли их желим. Климнуо сам главом, те их је он узео за мене.

Сведоци су обећали да ће опет доћи, и дошли су. Следеће две године, долазили су да би са мном разговарали о Библији. Међутим, њихове посете нису биле редовне пошто је било десет километара хода од мог села до места где су они живели.

Моја породица ме одбацује

Било ми је 12 година кад се отац разболео и умро. Осам дана након сахране, мој најстарији брат је позвао породицу на један састанак. Било је око 20 људи. Сви смо мислили да ће говорити о погребним трошковима. Међутим, на моје запрепашћење, рекао је да је сазвао састанак да би разговарао о свом млађем брату — о мени! Рекао им је да сам заинтересован да идем около „просећи“ за четири паре, као да породица нема новца да ме храни. Додао је да је ићи около торбарећи часописе за четири паре било да би се блатило породично име. Рекао је да морам изабрати коме желим да припадам — Сведоцима или својој породици.

Моја мајка је била умрла, али једна од мојих маћеха је плакала и заузела се за мене. Молила је да не користе ово као оправдање да би ме лишили мог дела у наследству. Али њима је женско мишљење мало значило. Породица се сложила с мојим братом и захтевала одлуку од мене.

Замолио сам за време да размислим о овој ствари. Сложили су се да ми дају до следеће вечери. Сам у својој соби, ја сам почео да плачем. Осећао сам се слабим, одбаченим и уплашеним. Питао сам се шта ће бити са мном.

До тог времена, никада нисам посетио неку Дворану Краљевства и никада нисам учествовао у проповедању са Сведоцима. Имао сам само површно спознање о библијским учењима, и у мом селу није било Сведока̂ с којима бих разговарао.

Молио сам се Јехови, призивајући га по имену први пут у свом животу. Рекао сам му да сам поучаван да је он истинити Бог. Молио сам да буде уз мене и помогне ми да донесем исправну одлуку, ону којом неће бити незадовољан.

Следеће вече породица се поново састала и захтевала моју одлуку. Објаснио сам да је мој отац, који ми је дао живот, био онај који је покренуо мој студиј са Сведоцима. Он је платио моје часописе и Библију. Пошто се он није увредио што сам проучавао са Сведоцима, не могу разумети зашто мој старији брат треба да користи ово против мене. Затим сам рекао да не марим за то шта ће ми урадити, морам служити Јехови.

Нису били срећни с овим говором. Један од њих је рекао: „Ко је овај мали пацов да овако треба да нам говори?“ Мој брат је одмах бануо у моју собу, зграбио моју одећу, моје књиге и мој мали картонски кофер и бацио их напоље на земљу.

Нашао сам заклон код једног школског друга који је живео у том селу, и остао с његовом породицом отприлике пет месеци. У међувремену, писао сам свом ујаку у Лагосу, који ме је позвао да дођем и останем код њега.

Неколико месеци сам штедео новац тако што сам скупљао и продавао палмине коштунице. Моја маћеха која је говорила у моју корист такође ми је дала нешто новца. Кад сам имао довољно, кренуо сам за Лагос. Један део пута, возио сам се на задњем делу камиона за песак.

Избачен други пут

Када сам стигао у Лагос, радовао сам се да сазнам да мој ујак проучава са Сведоцима. Одмах сам почео да посећујем скупштинске састанке у Дворани Краљевства. Међутим, заинтересованост мог ујака за служење Јехови брзо је ишчезла када је мој старији брат дошао у посету. Испричао је ујаку да је одлука породице била да не треба ни да ме подупиру ни да ми се дозволи да идем у школу, пошто сам наставио да се дружим с Јеховиним сведоцима. Запретио је ујаку и затим се вратио кући.

Једну недељу након одласка мог брата, ујак ме је пробудио у поноћ и тутнуо ми један папир с текстом. Гурнуо ми је оловку у руку и захтевао да се потпишем. Кад сам угледао његово смркнуто лице, знао сам да је ово нешто озбиљно. Рекао сам: „Ујко, што ме не пустиш да то потпишем ујутру?“

Рекао је да га не зовем „ујко“ већ да одмах треба да потпишем тај папир. Одговорио сам да чак и убица има право да зна оптужбе које су против њега. Сигурно да сам имао право да прочитам тај папир пре него што га потпишем.

Тада је пристао, уз љутњу, да ми дозволи да га прочитам. Започињао је отприлике овако: „Ја, У. У. Удо, заклињем се да нећу бити Јеховин сведок. Пристајем да спалим своје ташне и књиге и обећавам да никад ништа нећу имати с Јеховиним сведоцима. ...“ Кад сам прочитао првих неколико редова, почео сам да се смејем. Брзо сам објаснио да не желим да будем неучтив према њему али да никако не бих могао да потпишем такав документ.

Ујак је био веома љут и наредио ми је да изађем напоље. Тихо сам спаковао своју одећу и књиге у свој кофер, ушао у ходник ван његовог стана и легао на под да спавам. Кад ме је ујак видео тамо, рекао је да пошто се кирија коју он плаћа односи и на ходник, морам да напустим зграду.

Примамљива понуда

Био сам у Лагосу само две недеље и нисам знао куда да идем. Нисам знао где живи брат који је обично долазио да ме води у Дворану Краљевства. Тако сам када је свануло, почео да шетам и лутам, молећи се Јехови да ми помогне.

До краја дана, обрео сам се на једној бензинској пумпи. Пришао сам власнику и питао да ли би желео да преко ноћи закључа мој кофер у канцеларији како ми га не би украли лопови. Ова молба га је учинила довољно радозналим да пита зашто не идем кући. Испричао сам му своју причу.

Човек је био саосећајан и понудио ми је да ме запосли као свог кућног слугу. Чак ми је рекао да ће ме послати у школу ако му будем помагао у кући. То је била примамљива понуда, али знао сам да бити кућни слуга укључује да се ради сваког дана од раног јутра па све до касно у ноћ. Такође, кућне слуге су одвраћали од мешања с људима ван домаћинства, због страха да би могли сковати заверу с лоповима да би опљачкали кућу. У најбољем случају, вероватно бих имао само једну слободну недељу месечно. Стога сам му се искрено захвалио за његову пажњу али сам одбио његову понуду. Рекао сам да уколико бих радио као кућни слуга за њега, било би ми тешко да посећујем састанке у Дворани Краљевства.

Човек је рекао: „Како можеш да говориш о састанцима кад немаш ни кров над главом?“ Одговорио сам да уколико бих био вољан да не посећујем састанке, могао бих да живим у кући свог оца. Ја сам због своје религије био истеран. Све што ми треба од њега јесте да оставим свој кофер. На то је пристао да ми га сачува.

Проналажење друге породице

Три дана сам спавао напољу на бензинској пумпи. Нисам имао новца да купим храну, тако да нисам имао апсолутно ништа да једем током тог времена. Четвртог дана, док сам лутао около, видео сам једног младића како нуди часописе Кула стражара и Пробудите се! људима дуж улице. С радошћу сам дотрчао до њега и упитао га да ли зна брата Гадвина Идеја. Желео је да зна зашто питам, те сам му објаснио све што ми се десило.

Кад сам завршио, он је одмах ставио часописе у торбу и питао: „Што треба тако да патиш кад овде у Лагосу има хиљаде Јеховиних сведока?“ Зауставио је један такси и одвео ме до бензинске пумпе да узме мој кофер. Затим ме је одвео у свој стан и спремио ми јело. Затим је послао по брата Идеја, који је живео у близини.

Када је брат Идеј дошао, они су се препирали око тога код кога од њих двојице треба да останем. Обојица су ме хтели! На крају су се сложили да ме деле — једно време ћу бити код једног а једно време код другог.

Кратко након тога добио сам посао као курир. Када сам примио своју прву плату, разговарао сам с оба брата и питао их колико желе да приложим за храну и кирију. Смејали су се и рекли да ништа не морам да платим.

Ускоро сам се уписао у вечерњу школу као и на приватне часове, и на крају сам довршио своје основно образовање. Ствари су се побољшале финансијски. Добио сам бољи посао, као секретар, и с временом сам нашао стан.

Крстио сам се у априлу 1972. Имао сам 17 година. Желео сам да упишем пионирску службу како бих показао своје цењење Јехови за све што је он учинио за мене, нарочито током тог тешког периода. Пријављивао сам се за привременог пионира када сам могао, али прошло је неколико година док се нисам учврстио. Коначно, 1983, пријавио сам се за општег пионира.

До тада сам потпуно схватио вредност своје духовне породице. Ове Исусове речи свакако су ми се показале истините: „У истину вам кажем, нема ни једнога који би ради краљевства Божјега оставио кућу своју, или жену своју, или браћу своју, или родитеље своје, или децу своју, који неће примити много више у овом веку а у будућему веку живот вечни“ (Лука 18:29, 30).

Сведоци су стварно показали љубав према мени и бринули су за мене. Примили су ме кад сам био без пребијене паре. Уз њихову помоћ и помоћ мог небеског Оца, напредовао сам духовно. Не само да сам добио световно образовање већ сам упознао и Јеховине путеве.

То су били људи за које ме је моја рођена породица присиљавала да их одбацим. Кад сам одбио, моја породица ме је одбацила. Да ли су ме моја духовна браћа и сестре сада охрабривали да одбацим своју рођену породицу? Не уопште. Библија научава: „Како хоћете да чине вама људи, чините и ви њима тако“ (Лука 6:31).

Помагање породици која ме је одбацила

Убрзо након што сам напустио дом, избио је нигеријски грађански рат. Моје село било је опустошено. Многи моји пријатељи и рођаци изгубили су живот, укључујући моју маћеху која се била заузела за мене. Привреда је била у рушевинама.

Када се рат завршио, отпутовао сам кући и посетио једног свог старијег брата који је учествовао у мом протеривању када сам био дечак. Његова жена и две кћерке биле су болесне и биле су смештене у болницу. Тако сам ја саосећао с њим и упитао шта бих могао да урадим како бих помогао.

Могуће због осећаја кривице, он ми је рекао да му ништа не треба. Објаснио сам му да не треба да мисли да можда тражим освету за оно што ми је породица урадила. Рекао сам му да знам да су поступали у незнању и да стварно желим да му помогнем.

Тада је он почео да плаче и признао да нема новца и да његова деца пате. Дао сам му противвредност од 300 долара (америчких) и упитао га да ли би желео да ради у Лагосу. Кад сам се вратио у Лагос, нашао сам му посао и позвао га да дође и живи са мном. Становао је код мене две године, зарађујући новац да би слао кући својој жени и деци. Током тог времена ја сам радосно плаћао за његово становање и храну.

Рекао је да зна да Јеховини сведоци практикују праву религију. Такође је рекао да би, да није отишао тако далеко у свет, и он постао Сведок. Али је обећао да ће договорити да његова жена и деца имају библијски студиј.

Године 1987, био сам позван да кренем у путујуће дело. У априлу 1991, оженио сам се са Саром Укпонг. Године 1993, били смо позвани да напустимо путујуће дело и служимо у нигеријској подружници. Прихватили смо тај позив и служили тамо све док моја жена није затруднела.

Иако ме је у мојој младости моја породица избацила, прихватила ме је духовна породица — родитељи, браћа, сестре и деца. Која је радост припадати овој јединственој светској породици, оној коју стварно волим и која стварно воли мене! (Испричао Удом Удо.)

[Слика на 25. страни]

Удом и Сара Удо