Одбачени и одбегли

„ОДСЕКЛА сам косу, обукла се као мушкарац, ставила ланце и катанце око врата, пробола зихернадлу кроз образ и тако започела свој живот као панкерка“ (Тамара).

Да си видео Тамару на улици, да ли би погодио да је била усамљени, злостављани тинејџер коју је кућни живот оставио без пажње и наклоности за којима је вапила? Да ли би помислио да је била побуњеник који је ишао у сусрет невољи са законом или можда према животу криминала? Тамара је за Пробудите се! открила застрашујуће догађаје који су водили до начина живота којим је живела од 14. године, начин живота који никад не би пожелела.

Одбачени

Тамара прича: „Одрасла сам у малом планинском граду у Италији, у породици у којој се није знало за наклоност. Нажалост, била сам сведок жестоких препирки које су експлодирале између мојих родитеља и одвратних увреда које су летеле у таквим приликама. Често сам била умешана у те свађе и немилосрдно претучена од стране мог бездушног оца. Недељама сам носила отеклине.

„Када сам имала 14 година, отац ми је дао неколико долара и возну карту у једном правцу до најближег града, у којем је било много опасности. Спријатељила сам се с другим младима који, попут мене, нису имали никога ко се интересовао за њих. Многи од нас постали су алкохоличари. Постала сам арогантна, вулгарна и агресивна. Често сам била без хране. Једне зимске вечери моји пријатељи и ја запалили смо намештај да бисмо се огрејали. Колико сам много желела породицу да се брине о мени, да буде заинтересована за моја осећања, моје бриге, моје страхове. Али била сам сама, ужасно сама.“

У данашњем свету има на стотине хиљада „Тамара“. На сваком континенту, постоје деца одбачена од родитеља који су занемарили своје одговорности.

Одбегли

Други млади одлучују да напусте дом зато што је „он једноставно превише ужасно место за њих да би ту остали; он је превише болан, превише опасан и они беже на улице“ (New York State Journal of Medicine).

У деветој години, Домингос је остављен у једном сиротишту када се његова мајка преудала. Због батинања које је доживљавао од стране свештеника, планирао је да побегне. Његова мајка га је примила натраг, али је постао предмет сталног батинања од стране свог очуха. Бежање је био једини начин који је пронашао да би се ослободио окрутности код куће.

Нажалост, „милиони деце не могу се поуздати у одрасле у својим сопственим домовима да ће им пружити минималну меру сигурне неге“, пише Анурада Витачи (Anuradha Vittachi) у својој књизи Украдено детињство — у потрази за правима детета (Stolen Childhood—In Search of the Rights of the Child). Она такође пише: „Процењује се да у Сједињеним Америчким Државама троје деце дневно умире због злостављања од руку својих родитеља.“ У превише случајева, чланови породице пре нападају него што заштићују сексуалност детета.

Искоришћени и трауматизирани

Домингос је био присиљен да живи с другом уличном децом која су била умешана у пљачкање и крађу, као и у узимање и продају дроге. Трагично, многи који беже од лоших услова код куће искоришћени су од стране подводача, педофиличара и порнографских кланова. Овим младима, гладнима и усамљенима, нуди се место на коме могу остати и обећање да ће припадати неком одраслом „који брине“, само да би установили да плаћају својим телима у животу проституције. Без радних вештина, многи уче да преживе на улицама на било који начин на који могу, укључујући да буду заведени и да заводе. Неки не преживљавају. Дрога, алкохол, убиство и самоубиство односе многе младе жртве.

Коментаришући живот уличне деце, једна бивша проститутка дете рекла је: „Страх те је овде на улици. Знаш, оно што ме узнемирава је то што већина [људи] мисли да када виде дете које спава у возу, или када виде дете које све време виси на улици, они мисли да је то тако зато што оно то жели. Сада када сам старија, не гледам тако. Сва та деца су вапај на свој властити специфичан начин. Она не желе да буду таква, али њихови родитељи их не желе.“

Тражење „слободе“

Постоје и друге стотине хиљада младих за које се извештава да су нестали од куће, који су намамљени на улице слободом о којој маштају да је тамо. Неки желе слободу од сиромаштва. Други желе слободу од родитељског ауторитета и правила за која могу сматрати да су превише ограничавајућа.

Једна девојка која је пробала такозвану слободу од родитељске контроле и од начела хришћанског дома звала се Ема. Напустивши дом да би живела са својим пријатељима, постала је заробљеник дроге. Али након што је искусила бруталност улице, Ема је изразила жељу да се врати и да прекине с дрогирањем. Нажалост, она ипак није прекинула везе с лошим друштвом и једне летње вечери са својим пријатељима убризгавала је хероин. За Ему је то био последњи пут. Пала је у кому и следећег дана умрла, сама и одбачена од својих „пријатеља“.

Може ли будућност деце која су измучена од стране својих родитеља или других бити боља? Да ли ће икада постојати свет који неће искоришћавати младе? Каква нада постоји да се породични живот може побољшати и да се може ценити тако да млади неће желети да беже? Одговоре можете пронаћи у следећем чланку.