Капетан Џејмс Кук — неустрашиви истраживач Пацифика

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

ОСИМ у Енглеској, Аустралији, на Новом Зеланду, Хавајима и Пацифичким острвима, име Капетан Џејмс Кук већина људи можда чак неће ни препознати. Међутим, у горе наведеним земљама, скоро сваки школарац зна за Капетана Кука — баш као што америчка деца знају за Кристифора Колумба.

Ипак, без сумње, у Аустралији — јужнопацифичком острвском континенту — и на Новом Зеланду овај поморски истраживач је најбоље знан, јер се име Капетан Кук може видети посвуда. Осим тога, оригинална верзија песме „Унапреди аустралијску лепоту“, која је 1974. постала химна те земље, дословно пева о хвалама неустрашивог капетана.

Човек Џејмс Кук

Џејмс Кук је био дечак са села, рођен у Јоркширу, у Енглеској, октобра 1728. Иако је његово детињство недовољно разјашњено, очито је извесно образовање добио у сеоској школи Ајтон која још и дан-данас стоји тамо. Касније је упошљен као шегрт код једног бакалина у рибарској луци Стејтс. Одатле, с мирисом мора у ноздрвама, своју каријеру је променио у трговину угљем, и научио да управља бродовима, радећи у близини ветром пребрисаних обала Северног мора.

Бродови с угљем нису били једина припрема коју је Кук имао за своја каснија путовања. Док је био на копну, наставио је своје студије математике и коначно се 1755. пријавио у Британску морнарицу. Иако је опробао нешто активне морнаричке службе, боље је постао познат по својим мапама и картама Њуфаундленда, Нове Шкотске и Лабрадора.

Светска сцена 1769.

Велика Британија је 1763. стекла превласт као најистакнутија колонијална и комерцијална светска сила. Након 200 година спорадичног ратовања она је поразила Шпанију, Холандију и Француску. Последњи од ових ривала, Француска, суочио се са запрепашћујућим поразима. Био је то драматичан период. Научна достигнућа су брзо побеђивала празноверје и стварала широко распрострањену жеђ за знањем. Навигационе методе такође су јако побољшане. Британска морнарица и научни кругови хитно су тражили услуге неког поморског стручњака који би водио једну експедицију на Пацифик. Џејмс Кук био је изабран за ову изазовну улогу.

Кукова путовања започињу

Упутства која је Кук добио за своје прво путовање, 1768—1771, била су ради „откривања Земаља до сад незнаних и стицања спознања о удаљеним крајевима који, иако откривени раније, још увек јесу недовољно истражени“. Његови налози даље су наводили да „разлог постоји да се умисли како се какав Континент или Земља велике обимности, може изнаћи на југу“ и да он треба да „стреми ка југу поради откривања тог Континента“. Ипак, први задатак био је да посматра пролазак Венере испред Сунца у нади да ће се прецизно одредити удаљеност између Земље и Сунца. То се требало обавити на Тахитију.

Дужина овог првог путовања била је 43 дана краћа од три године. Кук је спровео своје налоге, а и више од тога. Током свог првог путовања он је извео своје славно искрцавање у Ботаничком заливу, само неколико миља јужно од предивне Сиднејске луке, која је тек касније откривена. Такође је завршио опловљавање оба острва Новог Зеланда и био је први Европљанин који је у мапе унео источну обалу Аустралије. Наравно, није открио замишљени велики јужни континент.

Друго успешно путовање

У својој другој експедицији, 1772—1775, Кук је послат да узме две лађе Одлучност и Авантуру за путовање које се показало као још једно успешно опловљавање, овог пута Антарктика, укључујући и нека лучна путовања преко празнине јужног Пацифика. Али месеци смрзавајућих температура и уједајући ветрови помогли су да се увери да тамо не постоји никакав неухватљиви јужни континент. Његова исцрпљена посада се радовала да прекине контакт с леденим морима и врати се на Тахити.

Куково друго путовање било је апсолутан успех и ушло је у анале историје. Алан Мурхад (Alan Moorehead) је у својој књизи Фатални импакт (The Fatal Impact) рекао: „На крају јула 1775. усидрили су се у Плимуту. Три године и осамнаест дана били су на путу. Препловили су више од 20 000 лига [60 000 науитичких миља] — што је троструки обим Земље — а Кук је изгубио не више од четири човека... Ово путовање учврстило га је као једног од највећих навигатора свих времена.“

Треће путовање доноси катастрофу

Експедиција број три била је извиђање пацифичке обале Канаде и представља потрагу за наводним Северним пролазом који преко Арктичког океана повезује Пацифик и Атлантик. Оно се показало као последње путовање Капетана Кука. Испловио је из Енглеске 12. јула 1776, на поново опремљеној Одлучности узевши такође и брод Откриће. Дана 18. јануара 1778, наишао је на оно што је познато као Хавајска острва, где су он и његови људи гостољубиво примљени. На тим прелепим острвима обновили су залихе, провели северно лето те године у узалудном покушају да пронађу пролаз до Атлантика. Затим су се вратили на Хаваје да презиме.

Историчари су неодређени у вези с тим шта је изазвало наизгледну промену у Куковом понашању у овом тренутку. Постоје знаци питања у погледу његовог опхођења према Хавајцима по његовом повратку. Неки сугеришу да је сада почео сурово да их искоришћава. Други постављају питање да ли је прекршио њихове циклусе обожавања. Шта год да је права истина о тој ствари, он је овде дочекао своју смрт 14. фебруара 1779.

Како је умро? Приликом свог повратка у Кеалакекуа залив 17. јануара, истраживаче је поздравило 10 000 Хавајаца. Острвљани су славили празник макахики свом богу Лоноу, богу земље. Изгледа да је Кук слављен као бог Лоно, и њему и његовим људима поново је показана изузетна љубазност и гостољубивост. Три недеље касније, 4. фебруара, дигли су сидро и испловили. Али после само 4 дана, налетели су на јак ураган, и Одлучност је изгубила један јарбол. Кук се вратио на Хаваје.

На Куково изненађење, овог пута је дочек био непријатељски. Неки верују да су Хавајци сада разумније поразмислили о стварима и закључили да су их Кук и његови људи искористили. Други сугеришу да се Куков повратак није слагао с тим да је он „бог“. Шта год да је био разлог, Кукови збуњени људи су, на несрећу, реаговали насилно. То је водило до крађе једног чамца с Открића. Кук је покушао да поново поврати тај чамац тиме што је покушао да узме поглавицу, Каланиопуа, као таоца. Уследила је битка, и Кук је убоден а затим претучен на смрт на плажи.

Дневник једног члана посаде Одлучности, морнаричког подофицира Џорџа Гилберта (George Gilbert) детаљно описује последње минуте Куковог живота. (Запазите необичан стари стил.) „Капетан Кук још не бејаше дошао до руба воде и махнуо чуновима да прекину с паљбом, кад један од главешина, одважнији нег остали, заскочи га с леђа и убоде међ рамена гвозденим бодежом. У тај мах други га удари по глави некаком буџом, те он од тога паде у воду; одмах прискочише за њим и држаше га неколико минута испод, затим га одвукоше на стене и лупише му главу о њих неколико пута; тако да сумње нема већ да је брзо издахнуо.“

Израња промењена личност

Очито је Куков образац понашања почео да се мења на трећем путовању, и више није показивао исту прибраност и контролу коју је имао на своја два ранија путовања у јужна мора. На трећем путовању, користио је бич за 37 посто својих људи, што је скоро дупло више него на његовом првом путовању. Овог пута његово опхођење према полинезијским острвљанима такође је било мање хуманитарно. На пример, прорачунато је наредио спаљивање домова и уништавање кануа на тахићанском острву Ајмејо због крађе једне скотне козе. Чак је прибегао одсецању ушију острвљанима који су ухваћени у крађи. Да ли је био болестан или уморан или просто суров?

Наслеђе ових путовања

Професор Бернард Смит (Bernard Smith) у својој књизи Капетан Џејмс Кук и његова времена (Captain James Cook and His Times) сугерише да „Кук није био откривач нових земаља у било ком фундаменталном смислу те речи.“ То би могло бити истина, пошто је већина подручја која је Кук опазио већ била настањена. Ипак, Гренфел Прајс (Grenfell Price) наводи: „Његови изузетни доприноси географском спознању били су употпуњивање скицираних мапа Пацифика открићем дугачке источне аустралијске обалне линије, оцртавање Новог Зеланда, испитивање дугачких делова обале Северне Америке; откриће потпуно нових острва, као што су Хаваји и Нова Каледонија; и поновно откриће и прецизно одређивање положаја других група острва. Кук стоји као навигатор који је практично открио антарктички континент, док је на Арктику потврдио Берингово откриће његовог Мореуза.“ Кукове карте и мапе користиле су се дуго након што је врх његовог јарбола нестао с пацифичког хоризонта.

Ипак жалосно је што су у Куковом трагу такође остале да плутају загађивачи — венеричне болести, оружано насиље, десетковање антарктичке дивљачи, и искоришћавање пацифичких острвљана. У вези с Куковим антарктичким открићима, Алан Мурхад је написао: „Још једном била је Кукова судбина да на свој траг нанесе катастрофу. Он се спотакао на оно што је вероватно била највећа скупина дивљег живота која је постојала на свету, а он је био први човек који је свету обзнанио његово постојање... Куков упад на Тахити и у Аустралију био је јако погубан за урођеничке народе: за антарктичке животиње то је био холокауст.“

Следећи Куков опсежан извештај и карте, ловци и китоловачке флоте дошли су да убијају. Мурхад наставља: „Убијање се продужавало и продужавало све док практично више ништа није остало да се убије, ништа што би у сваком случају могло бити лако и профитабилно убијено.“

[Слике на 25. страни]

Кукова насилна смрт на Хавајима

Његово откривање Ботаничког залива, у Аустралији

[Извор]

Слике: љубазношћу Аустралијских међународних јавних послова

[Извор слике на 22. страни]

Цртеж Џона Вебера (John Weber) Речник америчких портрета (Dictionary of American Portraits)/Dover. Позадина: Комплетна енциклопедија илустрација (The Complete Encyclopedia of Illustration)/Хек (J. G. Heck)