Јехова се добро бринуо за мене
ПОЧЕО сам да служим Јехови у најмању руку на необичан начин. Одрастао сам у дивном сеоском подручју далеко на северу Новог Зеланда, насељеном углавном Маорима као што сам и ја. Док сам једног дана путовао на коњу, на путу ми је пришао мој брат од стрица Бен. Било је то у јесен 1942. (јужна хемисфера, пролеће на северној хемисфери). Имао сам 27 година и у то време сам био активан члан Енглеске цркве.
Бен је многе године читао књиге судије Ратерфорда, тадашњег председника Библијског и трактатног Друштва Кула стражара, а сада је у руци имао писмо главног уреда Друштва Кула стражара у Новом Зеланду који га је молио да позове мештане на једно место где би заједно могли прославити Господову вечеру. Надаље, требало је да Бен пронађе некога ко би водио службу. Погледавши ме, Бен је рекао: „Ти си та особа.“ Поносан што ме сматрају способним — и као причесник у цркви — сложио сам се.
У вечери одржавања Господове вечере, око 40 особа се окупило у Беновом дому за прославу смрти нашег Господа, а ниједна од њих није била Сведок Јехове. Кад сам дошао, брат од стрица ми је предао нацрт за говор. Занемарио сам предложену песму и позвао Беновог зета да започне с молитвом. Затим сам почео да износим скицирани материјал, који се састојао од низа питања заједно са одговорима темељеним на Писмима. Месни свештеник који је био присутан упадао је са приговорима, али на њих сам одговорио читајући библијска указивања из нацрта.
Сећам се да се једно од питања из нацрта односило на време у години када је требало да се слави тај догађај. Какво је задовољство било кад су сви присутни погледали кроз прозор и видели пун месец. Заиста, датум је био 14. нисан.
Каква је то била ноћ! Наша прослава је трајала четири сата! Било је постављено много питања на која је одговорено из Писама у нацрту Друштва. Кад се осврнем на то, знам да се не бих могао одржати у том доживљају без Јеховине љубазне бриге — иако у то време нисам био један од његових преданих Сведока. Међутим, у тој ноћи Спомен-свечаности 1942, пронашао сам сврху свог живота.
Рани живот
Рођен сам 1914. Мој отац је умро око четири месеца пре мог рођења, па се сећам да сам као дете завидео другој деци која су имала очеве да их воле. То ми је веома недостајало. Живот без мужа је за моју мајку био тешка борба, која је била отежана далекосежним учинцима првог светског рата.
Као младић, оженио сам се младом дамом по имену Егнис Коп, која је мој партнер у животу више од 58 година. У почетку смо се заједно борили да успемо у животу. Због велике суше нисам успео као фармер. Извесно олакшање сам пронашао у спорту, али до тог искуства са Спомен-свечаношћу 1942, нисам имао стварни циљ у животу.
Сведочење рођацима
Након те Спомен-свечаности, озбиљно сам проучавао Библију, разговарајући с неким од својих рођака о библијској литератури коју је објавило Друштво Кула стражара. У септембру 1943. неки Сведоци Јехове из различитих крајева дошли су да посете нашу издвојену заједницу. Водили смо интензивну дискусију која је трајала четири сата. Затим, кад сам чуо да следећег јутра треба да оду, запитао сам: „Шта ме спречава да се сада крстим?“ Мој брат од стрица, братаница и ја били смо уроњени у воду у један и тридесет ујутро.
Након тога сам доста путовао како бих сведочио својим рођацима. Неки су били пријемљиви и за такве сам своје дискусије темељио на 24. поглављу Матеја. Други нису били пријемљиви, па сам у таквим случајевима користио Исусове речи упућене фарисејима записане у 23. поглављу Матеја. Ипак, временом сам научио да будем тактичнији, опонашајући нашег доброхотног и љубави пуног небеског Оца (Матеј 5:43-45).
Моја се жена у почетку противила жељи да служим Јехови. Међутим, ускоро ми се придружила, па је у децембру 1943. постала предана, крштена помагачица. Тог значајног дана, приликом крштења придружило јој се пет других особа из нашег села Ваиме, чиме је укупан број објавитеља Краљевства у том месту достигао девет особа.
Благослови упркос противљењу
Током 1944, поново су нас посетила браћа из другог подручја, па су овај пут пружили потребну поуку у формалној служби од куће до куће. Како је наше присуство у друштву постајало видљивије, расло је противљење представника назовихришћанства (Јован 15:20). Долазило је до понављаних конфронтација са месним свештеником, доводећи до дугих доктриналних дискусија. Али, Јехова је доделио победу, па су и други чланови тог друштва, укључујући моју сестру, дошли под Јеховину бригу пуну љубави.
У Ваими је у јуну 1944. формирана скупштина. Религиозно прогонство и мржња су расли. Јеховиним сведоцима је ускраћена сахрана на месном гробљу. Понекад је противљење било насилно. Било је физичких конфронтација. Мој аутомобил и гаража били су спаљени до темеља. Међутим, уз Јеховин благослов, за мање од три месеца могли смо да купимо камион. Ја сам користио коњску запрегу да своју растућу породицу возим на састанке.
Растући број придружених значио је да постоји хитна потреба за већим местом састајања, тако да смо одлучили да у Ваими изградимо Краљевску дворану. То је била прва Краљевска дворана изграђена на Новом Зеланду. Четири месеца након што су 1. децембра 1949. оборена прва стабла, у новој дворани са 260 седишта одржан је комбиновани састанак и отварање. У тим данима то је било велико достигнуће, постигнуто уз Јеховину помоћ.
Даљњи докази Јеховине бриге
Пошто се број објавитеља Краљевства далеко на северу Новог Зеланда наставио повећавати, гостујући путујући надгледници пружили су охрабрење за службу тамо где је већа потреба. У одговору, своју породицу сам 1956. преселио у Пукекохе, јужно од Окланда. Тамо смо служили 13 година. (Упореди Дела апостола 16:9.)
Посебно се сећам два примера Јеховине бриге у том периоду. Док сам од покрајинског већа био запослен као возач камиона и оператер машине, био сам позван на четворонедељни течај Школе службе за Краљевство у подружници Друштва Кула стражара у Окланду. Због тога сам затражио четири недеље одмора, а главни инжењер је рекао: „Свакако. Желео бих да има више људи као што сте ви. Кад се вратите, дођите и посетите ме у мојој канцеларији.“ Кад сам касније посетио његову канцеларију, добио сам плату за четири недеље у којима сам био одсутан. Тако су биле збринуте материјалне потребе моје породице (Матеј 6:33).
То је био први пример. Други се догодио након што смо моја жена и ја започели са општом пионирском службом 1968. Поново смо се ослањали на Јеховину подршку, а он нас је наградио. Једног јутра након доручка, жена је отворила врата фрижидера и установила да унутра нема ничега осим пола фунте маслаца. „Сарн“, рекла је, „немамо више ништа за јело. Хоћемо ли данас ипак ићи у службу?“ Мој одговор? „Да!“
На нашој првој посети, станар је узео литературу коју смо му понудили и љубазно нам дао неколико туцета јаја као поклон. Друга особа коју смо посетили дала нам је поклон у облику поврћа — кумара (слатких кромпира), карфиола и шаргарепе. Други прехрамбени артикли с којима смо се тог дана вратили кући били су месо и маслац. Како су у нашем случају биле истините Исусове речи: „Погледајте на птице небеске: нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице, а Отац ваш небески храни их. Не вредите ли ви много више од њих?“ (Матеј 6:26).
Задатак у иностранству
Раротонга на Куковим острвима! То је био наш задатак као специјалних пионира 1970. Требало је да то буде наш дом наредне четири године. Први изазов је био учење новог језика. Међутим, због сличности између маорског језика Новог Зеланда и маорског језика Кукових острва, могао сам да одржим своје прво јавно предавање пет седмица након доласка.
На Куковим острвима било је неколико објавитеља Краљевства и нисмо имали где да се састанемо. Јехова се поново, у одговору на молитве, побринуо за наше потребе. Успутни разговор са власником једног дућана довео је до тога да смо изнајмили одговарајуће земљиште, па смо у року од годину дана имали мали дом и Краљевску дворану са 140 седишта. Од тада смо примали благослов за благословом, на Јеховину хвалу.
Посебно смо ценили гостољубивост коју су нам пружили острвљани. Док смо били у служби, често су нас нудили освежавајућим пићима — тако добродошлим у том врућем, влажном поднебљу. Често бисмо, вративши се кући, пронашли банане, папаје, мангое и наранџе које су непознате особе остављале на нашем кућном прагу.
Године 1971, моја жена и ја смо, уз пратњу троје других објавитеља из Раротонге, путовали до острва Аитатаки, познатог по својој дивној лагуни. Међу гостољубивим становницима смо пронашли љубитеље Божје речи и започели смо четири библијска студија на дому, које смо након свог повратка у Раротонгу наставили дописивањем. С временом су се те особе на Аитатакију крстиле, те је формирана скупштина. Тамо је 1978. изграђена друга Краљевска дворана на Куковим острвима. Јехова је наставио давати да расте у одговору на наше сејање и заливање (1. Коринћанима 3:6, 7).
Имао сам предност да посетим десет острва у групи Кукових острва, често под искушавајућим околностима. За једно путовање бродом до Атиуа, удаљеног 180 километара, требало је више од шест дана због јаких ветрова и узбурканог мора. (Упореди 2. Коринћанима 11:26.) Иако су залихе хране биле ограничене и многи око мене су боловали од морске болести, ја сам био захвалан за Јеховину бригу, што је довело до тога да сам сигурно стигао на своје одредиште.
Године 1974. наша дозвола да останемо на Куковим острвима је одбијена, па смо се морали вратити на Нови Зеланд. У то време су на тим острвима биле три скупштине.
Даљње предности службе — и испит
Поново на Новом Зеланду, отворила су се нова врата могућности (1. Коринћанима 16:9). Друштву је требао неко ко би могао преводити Кулу стражару и другу библијску литературу на маорски Кукових острва. Та предност је пружена мени, и до данас радим на томе. Затим сам имао предност да вршим редовне поновне посете код своје браће на Куковим острвима, најпре као покрајински надгледник, а затим као заменик обласног надгледника.
На једној од тих посета̂, брат Алекс Напа, специјални пионир из Раротонге, пошао је са мном на 23-дневно путовање океаном које нас је одвело на Манахики, Ракахангу и Пенрин — острва у западним Куковим острвима. Јехова је на сваком острву подстакнуо срца гостољубивих месних људи да се побрину за наш смештај и да узму много библијске литературе. (Упореди Дела апостола 16:15.) На тим острвима обиље је бисерних острига, па су нам у многим приликама људи нудили бисере као прилог за трошкове светског дела проповедања. Тако смо, док смо давали духовне бисере, примали неке дословне. (Упореди Матеј 13:45, 46.)
Како је диван тај издвојени део света! Замислите огромне морске псе како у лагуни мирно пливају заједно с децом! Какав је величанствен спектакл представљало ноћно небо! Како су истините речи псалмисте: „Дан их дану јавља, ноћ ноћи казује“ (Псалам 19:3).
Затим је, пре девет година, дошао прави испит беспрекорности. Моја жена је смештена у болницу са крварењем у мозгу. Била је потребна операција, али се лекар није сложио да је изврши без употребе крви. Моја жена и ја због савести се нисмо могли сложити са поступком који би нарушио Божји закон. Али, савест хирурга је диктирала да се употребе сва могућа средства, укључујући крв, да се спасе живот.
Здравље моје жене се погоршавало, па је стављена у одељење за интензивну негу, где су биле дозвољене само ограничене посете. Изгубила је слух због притиска на бубне опне. Ситуација је била критична. Након једне посете лекар ме је отпратио до аутомобила, инсистирајући на томе да је једина шанса за моју жену операција са крвљу и молећи ме да пристанем на то. Међутим, жена и ја смо се уздали у Јехову — чак и ако би слушање његовог закона довело до губитка неколико година у садашњем животу.
Изненада је дошло до значајног побољшања стања моје жене. Кад сам једног дана дошао, нашао сам је како седи на кревету и чита. У наредним данима почела је да сведочи пацијентима и особљу. Тада сам позван у канцеларију хирурга. „Господине Варерау“, рекао је, „ви сте заиста срећан човек! Верујемо да је проблем ваше жене излечен.“ Њен крвни притисак се неочекивано стабилизовао. Моја жена и ја смо заједно захвалили Јехови и обновили своју одлучност да учинимо све што можемо у његовој служби.
Сада сам поново додељен на Кукова острва и опет служим у Раротонги. Каква благословљена предност! Кад се осврнемо на протеклих готово пет деценија у његовој служби, моја жена и ја смо захвални Јехови за његову бригу. У материјалном погледу никад нисмо били без животних потрепштина. У духовном погледу, благослови су били тако бројни да се не могу пребројати. Истакнут благослов је број мојих телесних рођака који су пригрлили истину. Могу набројати више од 200 оних који су сада крштени Сведоци Јехове, укључујући 65 блиских рођака. Један унук је члан породице Бетела у Новом Зеланду, док једна кћерка са својим мужем и двојицом синова ради на изградњи подружница (3. Јованова 4).
Гледајући унапред, ценим изглед на живот у рају чија ће лепота широм Земље надмашити чак и лепоту дивне зелене долине где сам рођен. Каква ће предност бити поздравити моју мајку и оца у ускрсењу и обавестити их о откупнини, Краљевству и свим другим доказима Јеховине бриге.
Моја је одлучност, поткрепљена спознањем да Бог брине за мене, попут онога што је псалмиста навео у Псалму 104:33: „Певаћу [Јехови] докле сам год жив, хвалићу ја Бога свога докле год постојим“. (Испричао Сарн Варерау.)
[Слика Сарна Варерауа на 26. страни]
[Слика на 28. страни]
Прва Краљевска дворана изграђена на Новом Зеланду, 1950.