Преко 40 година под комунистичком забраном

ИСПРИЧАЛА ЈАРМИЛА ХАЛОВА

Време: после поноћи, 4. фебруар 1952. Место: наш стан у Прагу, у Чехословачкој. Пробудило нас је упорно звоњење на вратима. Онда је упала полиција.

ПОЛИЦИЈА је маму, тату, мог брата Павела, и мене ставила у различите собе, поставила стражара код сваког, и почела све да претражује. Скоро 12 сати касније, још увек су били код тога. Након што су направили списак све литературе коју су пронашли, спаковали су је у кутије.

После тога, наређено ми је да уђем у кола, и стављене су ми црне наочаре. То је изгледало чудно, али успела сам да малкице померим наочаре како бих видела куда ме воде. Улице су ми биле познате. Наше одредиште био је злогласни штаб Државне безбедности.

Изгурали су ме из кола. Касније кад су ми скинуте наочаре, нашла сам се у некој малој, прљавој соби. Нека жена у униформи наредила ми је да скинем одећу и обучем неке дебеле радничке панталоне и једну мушку кошуљу. Везана ми је крпа око главе како би ми прекрила очи, и извели су ме, тако обневиделу, из те собе и корачала сам дуж на изглед бескрајних ходника.

Коначно, стражарка се зауставила и откључала једна гвоздена врата, кроз која сам гурнута. Смакнута ми је крпа с главе, и врата су се за мном закључала. Била сам у затворској ћелији. Једна жена у својим четрдесетим обучена у одећу сличну мојој, зурила је у мене. Осећала сам неку врсту забавности и — колико год то могло изгледати чудно — нисам могла задржати смех. Као девојка с 19 година, без икаквих искустава у стварима као што су притварање, остала сам у добром расположењу. Ускоро, на моју велику радост, схватила сам да нико други из наше породице није задржан у затвору.

У тим годинама, било је опасно бити Јеховин сведок у ономе што је тад била Чехословачка. Ова земља је била под комунистичком управом, а Сведоци су били забрањени. Како је наша породица постала тако дубоко повезана с једном забрањеном организацијом?

Како смо постали Сведоци

Отац, родом из Прага, био је протестантског порекла и врло искрен у својим религиозним убеђењима. Маму је срео 1920-их кад је она дошла у Праг да би студирала медицину. Она је била из подручја званог Бесарабија, које је у њеном детињству било део Русије. Након што су се венчали, она се прикључила цркви свог мужа иако је била Јеврејка. Ипак, није била задовољна њоме.

Током Другог светског рата, отац је био стављен у радни логор, а мама је за длаку избегла холокауст. Биле су то за нас тешке године, али сви смо преживели. Средином 1947, две године после завршетка рата, једна од очевих сестара, која је постала Јеховин сведок, претплатила је нашу породицу на Кулу стражару. Мајка је била та која је почела да је чита, и одмах је пригрлила ову поруку као истину за којом је трагала.

Испрва, она је мало говорила нама осталима, али је сазнала где се у Прагу одржавају састанци и почела је да им присуствује. У року од неколико месеци, у пролеће 1948, она се крстила на једном покрајинском састанку Сведока. Онда нас је позвала да јој се придружимо у посећивању састанака. Невољно, отац се сложио.

Састанци су се одржавали у једној малој дворани у центру Прага, где смо почели да присуствујемо као породица. Отац и ја смо имали помешане емоције, и радозналост и неповерење. Били смо изненађени да је мама већ имала нове пријатеље с којима би нас упознала. Била сам импресионирана њиховим ентузијазмом и разумношћу, тиме колико су изгледа ценили своје братство.

Видевши нашу позитивну реакцију, мама је предложила да се Сведоци позову у наш дом ради детаљне дискусије. Какав је то био шок за мог оца и мене кад су нам из наших сопствених Библија показали да не постоји никаква бесмртна душа и да нема Тројства! Да, то је било отварање очију, сазнати шта заиста значи молити се да се свети Божје име и да дође његово Краљевство.

Неколико недеља касније, тата је позвао неколико свештеника из његове цркве у наш дом. Рекао је: „Браћо, желим да размотрим неке библијске мисли с вама.“ На то је, корак по корак, изнео основне доктрине цркве и запазио како су оне у супротности с Библијом. Свештеници су признали да је оно што је он рекао истина. Тата је онда закључио: „Донео сам одлуку, а говорим у име своје породице, да напустим цркву.“

Забрањено дело проповедања

У фебруару 1948, кратко пре него што смо тата и ја почели да посећујемо састанке, Комунистичка партија је преузела контролу над земљом. Гледала сам своје школске другове како откуцавају професоре и видела сам наставнике који су се плашили родитеља својих ученика. Свако се почео отуђивати од других. Међутим, у почетку, рад Јеховиних сведока практично је остао неометен.

За нас, врхунац 1948. године био је конгрес Јеховиних сведока у Прагу. Било је присутно више од 2 800 особа, од 10. до 12. септембра. Неколико недеља касније, 29. новембра 1948, тајна полиција је упала у канцеларију подружнице, и она је била запечаћена. Наредног априла стављена је званична забрана на наш рад.

Ниједна од ових акција није застрашила нашу породицу, и у септембру 1949. присуствовали смо једном специјалном програму у шуми изван Прага. Недељу дана касније, тата и ја смо се крстили. Упркос покушајима да будем опрезна у нашем делу проповедања, ухапшена сам у фебруару 1952, како је примећено на почетку.

Понављана испитивања

Након што су ме неколико пута испитивали, закључила сам да ћу у затвору бити дуже време. Иследници су изгледа мислили да што је особа дуже притворена без ичега што би јој испуњавало време, спремнија ће бити да сарађује. Али упутства мојих родитеља стално су ми долазила у мисли, и то ми је помогло да се одржим. Често су цитирали Псалам 90:12, охрабрујући ме да ’бројим дане своје‘, то јест, да их процењујем, вреднујем ’да бих срце мудро стекла‘.

Због тога, у својим мислима ја сам наново осматрала читаве псалме и друге библијске одломке које сам раније научила напамет. Такође сам медитирала о чланцима Куле стражаре које сам проучавала пре него што сам била затворена, и певала себи песме Краљевства. Затим, у првим месецима свог заточења, било је сузатвореника с којима сам разговарала. Осим тога, било је и ствари за понављање које сам научила на часовима у школи, јер сам само неколико месеци раније прошла своје завршне испите.

Кроз испитивања постало ми је јасно да је један доушник присуствовао једном од мојих библијских студија и пријавио моје проповедничке активности. Власти су закључиле да сам ја такође одговорна за откуцане примерке библијских публикација конфисковане у нашем дому. У ствари, мој брат, који је имао само 15 година, куцао је то.

После неког времена иследници су могли увидети да нећу увући никог другог, па су учињени напори да ме одврате од мојих уверења. Чак су ме суочили и с једном особом коју сам знала као путујућег надгледника Јеховиних сведока. Иако је он и сам био затвореник, сада је сарађивао с комунистима у акцији да остале утамничене Сведоке нагнају да се одрекну своје вере. Какво је он само кукавно створење био! Годинама касније, након што је пуштен, опијао се до смрти.

Самица

После седам месеци пребачена сам у један други затвор и стављена у самицу. Сада, кад сам била потпуно сама, зависило је само од мене како ћу користити своје време. Књиге су се обезбеђивале на захтев али, наравно, ниједна духовне природе. Зато сам начинила један план активности који је укључивао периоде читања као и време за медитацију о духовним стварима.

Морам рећи, никада се раније нисам у својим молитвама осећала толико близу Јехове као тада. Помисао на наше светско братство никада није била толико драгоцена. Сваког дана покушавала сам да замислим како се добра вест шири баш у том тренутку на различитим крајевима земље. Замишљала бих себе како учествујем у овом делу, одржавајући библијске презентације људима.

Ипак, у овој спокојној атмосфери, коначно сам пала у клопку. Пошто сам увек волела да читам и како сам била гладна утисака из спољњег света, понекад сам се удубила у неку нарочиту књигу и занемарила свој распоред за медитацију о духовним стварима. Након што би се то десило, увек сам осећала грижу савести.

Тако сам једног јутра била одведена у канцеларију тужиоца. Није се говорило ни о чему посебно — само о резултатима претходних испитивања. Осећала сам се разочарано, јер никакав датум није био утврђен за мој случај. За пола сата или тако нешто, опет сам била у својој ћелији. Ту сам изгубила своју сталоженост и почела да плачем. Зашто? Јесу ли дуге седмице у самици коначно узимале свој данак?

Почела сам да анализирам мој проблем и брзо идентификовала узрок. Претходног дана, заокупило ме је читање, и поново нисам одржала своје духовне активности. Зато кад сам неочекивано одведена на саслушање, нисам била у исправном духовном расположењу наклоњеном молитви. Истог часа излила сам Јехови своје срце и решила да никада више не занемарим духовне ствари.

После тог искуства одлучила сам да сасвим елиминишем читање. Затим ми се јавила боља идеја, наиме да себе присилим да читам немачки. Током немачке окупације у Другом светском рату, немачки смо морали учити у школи. Али због ужасних ствари које су Немци чинили током окупације Прага, после рата желела сам да заборавим све што је немачко, укључујући и језик. Тако сам сада била одлучна да будем строга према себи на тај начин што ћу поново учити немачки. Међутим, оно што је било намењено као казна, испало је благослов. Дозволите да објасним.

Била сам у могућности да набавим и немачка и чешка издања неких књига и почела сам себе да вежбам да преводим немачки на чешки и чешки на немачки. Ова активност се не само показала као још један противотров за потенцијално штетне последице самице већ је такође касније послужила једној доброј сврси.

Отпуштање и настављено проповедање

Коначно, после осам месеци у самици, мој случај се појавио на суду. Била сам оптужена за субверзивну активност и осуђена на две године затвора. Пошто сам већ одслужила 15 месеци, и пошто је са избором новог председника објављена амнестија, била сам отпуштена.

У затвору сам се била молила да моја породица буде без брига у вези са мном, и вративши се кући, утврдила сам да је на ову молитву било одговорено. Отац је био доктор медицине, и многе своје пацијенте је охрабривао да проучавају Библију. Као резултат тога, мама је водила око 15 студија седмично! Осим тога, тата је водио групно проучавање часописа Кула стражара. Такође је радио на превођењу неке литературе Watch Tower Societyja с немачког на чешки, а мој брат је на писаћој машини куцао манускрипте. Тако сам се одмах загњурила у духовну активност и ускоро водила библијске студије.

Једна нова додела

Једног мокрог поподнева у новембру 1954, неко је зазвонио на врата. Тамо је стајао Константин Паукерт, један од оних који су преузимали вођство у делу проповедања, док је вода трчала низ његов тамно сиви пластични кишни мантил. Он је обично желео да разговара с татом или с мојим братом Павелом, али овог пута је мене упитао: „Да ли би могла накратко да изађеш да прошетамо?“

Ишли смо неко време без речи, неколико пролазника је промакло. Бледа светлост уличних светиљки слабашно се одбијала о црни тротоар. Константин се обазрео; улица иза нас била је беживотна. „Да ли би могла да помогнеш код извесног рада?“ упитао је изненада. Зачуђена, климнула сам главом у знак слагања. „Треба да се уради неки превод“, продужио је. „Треба да нађеш неко место на којем би радила, али не код куће и не код било ког за кога полиција зна.“

Неколико дана касније, седела сам за столом у неком малом стану који је припадао једном старијем пару који сам једва познавала. Они су били очеви пацијенти, и с њима је недавно био започет библијски студиј. На тај начин, моје учење немачког у затвору показало се вредним, пошто смо тада нашу литературу с немачког преводили на чешки.

Неколико седмица касније, хришћанска браћа која су преузимала вођство у делу била су затворена, укључујући и брата Паукерта. Ипак, наше проповедање се није зауставило. Жене, укључујући маму и мене, помагале су у старању за групе за проучавање Библије и за нашу хришћанску службу. Мој брат Павел, иако је још био тинејџер, служио је као курир за дистрибуцију литературе и организационих упутстава широм тог дела земље у којем се говорио чешки.

Вољени компањон

Касно у 1957, Јарослав Хала, Сведок који је био ухапшен 1952. и коме је изречена казна од 15 година, привремено је био отпуштен из затвора ради лечења. Павел је одмах контактирао с њим, и ускоро је Јарослав поново био потпуно укључен у помагање браћи. Добро познавајући језике, он је почео да обавља већину посла око превођења.

Једне вечери средином 1958, Јарослав је позвао Павела и мене у шетњу. То је била уобичајена ствар за дискутовање око организационих послова, јер су наш стан прислушкивали. Али након што је у четири ока разговарао с Павелом, замолио га је да сачека на клупи у парку док смо нас двоје продужили даље. После кратког разговора у вези с мојим задацима, он ме је упитао да ли бих се, упркос његовом лошем здрављу и његовој несигурној будућности, удала за њега.

Била сам задивљена том искреном, директном просидбом од стране онога кога сам високо ценила, и прихватила сам је без оклевања. Наша веридба довела ме је у близак контакт с Јарославовом мајком, помазаном хришћанком. Она и њен супруг били су међу првим Сведоцима у Прагу у касним 1920-им. Обоје су нацисти затворили током Другог светског рата, а њен супруг је умро у једном комунистичком затвору 1954.

Пре него што смо се венчали, власти су позвале Јару, како смо га звали. Рекли су му да или мора да се подвргне операцији због његовог хроничног плеуритиса — што би, у то време, значило подврћи се трансфузијама крви — или да одслужи остатак своје казне. Пошто је одбио операцију, то је значило да је имао скоро још десет година затвора. Одлучила сам да га чекам.

Време испитивања и храбрости

Рано 1959, Јару су одвели у затвор, а убрзо после тога, добили смо писмо које је показивало да је у добром расположењу. Затим је уследио један дугачак период пре него што је стигло писмо које је за нас било као ударац. Оно је изражавало жалбе, тугу и страхове, као да је Јара доживео нервни слом. „Ово мора да је написао неко други“, рекла је његова мајка. Али био је његов рукопис!

И његова мајка и ја смо писале и изражавале своје поуздање у Бога и охрабривале га. После многих недеља, стигло је још једно писмо, још више збуњујуће. „Он ово није могао написати“, поново је рекла његова мајка. Ипак, рукопис је дефинитивно био његовог стила, и било је његових карактеристичних израза. Више нисмо добијали никаква писма, а посете нису биле дозвољене.

Слично томе, Јара је добијао узнемиравајућа писма наводно од нас. Писма његове мајке су га окривљавала за то што ју је оставио саму у њеним позним годинама, а моја су показивала да ми је додијало што морам толико дуго да га чекам. Она су такође савршено одговарала нашем рукопису и начину изражавања. У почетку је и он био узнемирен, али онда је постао убеђен да ми нисмо могли написати та писма.

Једног дана неко се појавио на вратима, предао ми један пакетић, и журно отишао. У њему су биле десетине листова цигарет папира на којима је био најситнији могући рукопис. Јара је преписао писма која смо му наводно писали, као и известан број својих сопствених нецензурисаних писама. Након што смо добили ову пошиљку коју је прокријумчарио један отпуштени затвореник, који није био Сведок, како смо били утешени и захвални Јехови! До данашњег дана, уопште нисмо сазнали како је овај ђаволски покушај да се сломи наш интегритет смишљен и ко га је смислио.

Касније, Јариној мајци је било дозвољено да посећује свог сина. У овим приликама, ја сам је пратила до затворске капије и гледала ову мајушну, крхку женицу како чини дела велике храбрости. Док су стражари посматрали, она је узимала руке свог сина и додавала му најситније могуће снимљену литературу. Иако би откривање подразумевало оштру казну, нарочито за њеног сина, она се ослањала на Јехову, схватајући да је одржавање духовног здравља увек од првенственог значаја.

Касније, у 1960, проглашена је општа амнестија, и већина Сведока била је отпуштена из затвора. Јара је дошао кући, и за неколико недеља, ми смо били срећан нововенчани пар.

Мењање мог начина живота

Јари је додељено путујуће дело, и служио је интересима братства широм земље. Године 1961. додељено му је да организује први разред Школе службе за Краљевство у делу земље у којем се говори чешки, као и вођење многих разреда школе након тога.

Због политичких промена у Чехословачкој 1968, наредне године су многи од нас били у могућности да присуствују Међународном конгресу „Мир на Земљи“ Јеховиних сведока у Нирнбергу, у Немачкој. Међутим, власти нису дозволиле Јари да изађе из земље. Неки од нас су направили снимке за дијапозитиве тог величанственог конгреса, и Јара је имао предност да широм земље учествује у приказивању тог програма што јача веру који је садржао ове снимке. Многи су увек изнова желели да гледају тај програм.

Уопште нисмо ни помишљали да ће ово бити Јарин последњи пут у посећивању браће. Рано у 1970, његово здравље се драматично погоршало. Она хронична упала, с којом је научио да живи, погодила је његове бубреге, и прекид рада бубрега показао се фаталним. Умро је с 48 година.

Подржана Јеховином помоћи

Била сам уцвељена због оног кога сам тако јако волела. Али непосредна помоћ обезбеђена је унутар Божје организације, јер ми је било допуштено да имам учешћа у превођењу библијске литературе. Као у трци са штафетом, сматрала сам да ми је мој муж предао штафету како бих наставила с једним делом посла који је он обављао.

Многи од нас у Источној Европи служили су Јехови преко 40 година под комунистичком забраном. Тада, 1989, с уклањањем Гвоздене завесе, живот је овде почео драматично да се мења. Иако сам сањала о томе да Јеховини сведоци одрже један конгрес на прашком мамутском стадиону Страхов, никад нисам веровала да ће се тај сан и остварити. Па ипак, у августу 1991, он се остварио на чудесан начин кад се преко 74 000 особа сакупило у радосном обожавању!

Чехословачка је у јануару 1993. престала да постоји кад је ова земља подељена на две — Чешку Републику и Словачку. Како смо ми били срећни кад је, 1. септембра 1993, Чешка Република доделила Јеховиним сведоцима званично признање!

Из свог животног искуства, знам да Јехова увек има благослове који нас ишчекују, уколико му ми дозволимо да нас научи како да бројимо наше дане (Псалам 90:12). Непрестано се молим да ме Бог научи како да бројим моје преостале дане у овом систему ствари како би у безбројним данима који су преда мном у његовом новом свету, могла бити међу његовим срећним слугама.

[Слика на 19. страни]

Моја мама и тата

[Слика на 21. страни]

Састанак у шуми 1949. у време забране: 1. Мој брат Павел, 2. Мама, 3. Тата, 4. Ја, 5. Брат Хала

[Слика на 22. страни]

Са својим супругом, Јаром

[Слике на 23. страни]

Јарина мајка и снимљена литература коју му је она кријумчарила

[Слика на 24. страни]

Данас на раду у подружници у Прагу