Вођен вером у Бога у комунистичкој земљи
ИСПРИЧАО ОНДРЕЈ КАДЛЕЦ
ТОКОМ лета 1966, водио сам једну групу у разгледање мог родног града — Прага, у Чехословачкој. Реван за своју новопронађену веру, говорио сам о Богу док сам групи показивао импресивне цркве и храмове нашег града.
„Јесте ли ви Јеховин сведок?“, питао је један амерички професор економије.
„Не“, одговорио сам. „Никад нисам чуо за Јеховине сведоке. Ја сам римокатолик.“
Почетак веровања у Бога
Одгајали су ме родитељи који су се истицали на пољима образовања, политике и медицине. Убрзо након мог рођења 1944. и годину дана након завршетка Другог светског рата, мој отац је постао комуниста. У ствари, био је суоснивач Комунистичког реформистичког покрета, а 1966. постао је ректор Економског факултета смештеног у Прагу. Неколико година касније, постављен је за министра образовања у Чехословачкој, која је до тада била и комунистичка и атеистичка држава.
Мајка је била скрупулозно поштена, талентована жена. Била је очни хирург, по угледу најбољи у земљи. Ипак, она би пружала своје услуге особама у потреби не наплаћујући за то. Имала је обичај да каже: „Ма какви дарови да су некоме поверени, они се морају користити за добробит заједнице и народа.“ Она чак није узела ни породиљско боловање кад сам се родио да би могла бити на располагању на својој клиници.
Од мене се очекивало да се схоластички истакнем. Отац би питао: „Има ли неко ко ради боље од тебе?“ Почео сам да уживам у такмичењу, будући да сам често освајао школске награде због одличног успеха. Учио сам руски, енглески и немачки и путовао сам широм комунистичког света а и даље. Уживао сам да побијам религиозне концепте као бесмислено сујеверје. И премда сам потпуно пригрлио атеизам, почео сам да мрзим његову политичку употребу.
Једно путовање за Енглеску 1965, кад сам имао само 21 годину, дубоко је утицало на мене. Упознао сам људе који су своју веру у Врховно Биће бранили са уверењем и логиком. Након што сам се вратио у Праг, један познаник који је римокатолик предложио је: „Немојте читати о хришћанству. Читајте Библију.“ То је оно што сам и урадио. Требало ми је три месеца да је завршим.
Оно што ме је импресионирало био је начин на који су библијски писци износили своје поруке. Били су искрени и самокритични. Почео сам да верујем да је величанствена будућност о којој су говорили била нешто што би само Бог као особа могао предвидети и обезбедити.
Након што сам месецима лично читао Библију и медитирао, осећао сам се спремним да се суочим са својим оцем и пријатељима. Знао сам да ће оспоравати моју новопронађену веру. Након тога, постао сам страстан прозелитиста. Ко год да је био поред мене — као онај амерички професор споменут на почетку — морао је да се суочи с мојим прозелитизмом. Чак сам на зид изнад кревета окачио и крст да би сви били свесни моје вере.
Међутим, мајка је приговарала да бих ја тешко могао бити хришћанин пошто сам био толико налик свом оцу, страстном комунисти. Ипак, био сам упоран. Библију сам прочитао по други и трећи пут. Тада сам схватио да ми је потребно вођство како бих даље напредовао.
Моје трагање награђено
Ступио сам у контакт с Римокатоличком црквом. Главна брига једног младог свештеника била је да ме поучи црквеним доктринама које сам у потпуности прихватио. Затим сам се 1966. — на срамоту мог оца — крстио. Након што ме је попрскао водом, свештеник је предложио да читам Библију, али је додао: „Папа је већ прихватио теорију о еволуцији, зато немојте бринути; ми ћемо разликовати пшеницу од корова.“ Био сам шокиран што књига која ми је пружила веру треба бити доведена у питање.
У међувремену, у јесен 1966, разговарао сам с пријатељем из једне католичке породице и поделио своја веровања с њим. И он је био упознат с Библијом и говорио ми је о Армагедону (Откривење 16:16). Рекао ми је да је у контакту с Јеховиним сведоцима, за које сам први пут чуо пре неколико месеци када сам раније споменуту групу водио у обилазак. Међутим, његову групу сам сматрао безначајном у поређењу са својом моћном, богатом, многочланом Римокатоличком црквом.
Током даљих дискусија, испитали смо три горућа спорна питања. Прво, да ли је Римокатоличка црква наследница хришћанства из првог века? Друго, шта треба сматрати за коначни ауторитет — моју цркву или Библију? И треће, шта је исправно, библијски извештај о стварању или теорија еволуције?
Будући да је Библија била извор вере за обојицу, мој пријатељ није имао проблема да ме увери да су учења Католичке цркве веома другачија од учења раног хришћанства. На пример, сазнао сам да чак и католички извори признају да се истакнуто црквено учење о Тројству не заснива на учењима Исуса Христа и његових апостола.
То нас је довело до сродног питања о томе шта би требало да буде наш коначни ауторитет. Указао сам на цитат светог Аугустина: „Roma locuta est; causa finita est“, што значи „Рим је своје рекао, ствар је решена“. Али је мој пријатељ држао до тога да Божја Реч, Библија, треба да буде наш врховни ауторитет. Морао сам да се сложим с речима апостола Павла: ’Бог нек се призна да је истинит, а сваки човек да је лажа‘ (Римљанима 3:4).
Коначно, мој пријатељ ми је понудио један стари, куцани манускрипт под насловом Еволуција против новог света. Због тога што су Јеховини сведоци били забрањени у Чехословачкој крајем 1940-их, они су копирали своје публикације и пазили ко их добија. Након што сам прочитао ову брошурицу, знао сам да је садржала истину. Мој пријатељ је почео библијски студиј са мном. Посудио би ми одједном по неколико страна помоћног средства за проучавање Библије „Let God Be True“, и ми бисмо заједно дискутовали о њима.
Убрзо након што смо почели с тим дискусијама — током божићних празника 1966. — пријатељи из Западне Немачке дошли су у Праг да би ме посетили. У једној нашој дискусији, ругали су се хришћанима као лицемерним ратним хушкачима. „Као војници НАТО земаља, могли бисмо се борити против тебе који се издајеш за хришћанина у комунистичкој земљи Варшавског пакта“, рекли су. Њихов закључак: „Боље је бити циничан него лицемеран.“ Сматрао сам да су можда у праву. Стога сам током мог следећег библијског студија питао свог пријатеља како се прави хришћани односе према рату и обуци за рат.
Одлуке с којима сам се суочио
Био сам запањен пријатељевим јасним објашњењем. Ипак, удовољавање библијском учењу да ’од мачева кујем раонике‘ драматично би променило мој живот и намеравану каријеру (Исаија 2:4). Требало је да за пет месеци дипломирам на медицинском факултету након чега би се од мене захтевало да проведем један период у обавезној војној служби. Шта да радим? Био сам у шоку. Стога сам се молио Богу.
Након данима дугог дубоког, контемплативног размишљања, нисам могао пронаћи ниједан изговор да не удовољим захтеву за праве хришћане да буду људи мира. Након што сам дипломирао на факултету, одлучио сам да ћу прихватити посао у једној болници све док ме не осуде као особу која одбија да служи војску због религиозних убеђења. Али онда сам сазнао шта Библија каже о уздржавању од крви. Схватајући да би ме мој посао могао умешати у давање трансфузија крви, одлучио сам да престанем да радим у болници (Дела апостолска 15:19, 20, 28, 29). Та одлука је довела до тога да сам надалеко трпео лош глас у јавности.
Мој отац, након што је засигурао да нећу постати својевољан бунтовник који тежи да упропасти његову политичку каријеру, умешао се и на годину дана одложио моју обавезну војну службу. То лето 1967. било је тешко за мене. Размотрите моју ситуацију: био сам нов истраживач Библије чији је водитељ студија, једини Сведок с којим сам дотад ступио у контакт, био одсутан тог лета. И за собом је оставио само неколико поглавља из књиге Let God Be True за мој лични студиј. То и моја Библија били су једини извори духовног вођства.
Касније сам се упознао с другим Сведоцима и 8. марта 1968. симболизовао сам своје предање Јехови Богу крштењем у води. Наредне године био ми је понуђен двогодишњи курс постдипломских студија на Оксфордском универзитету у Енглеској. Неки су предлагали да прихватим понуду и да одем у Енглеску где бих могао духовно напредовати у земљи где Сведоци нису били под забраном. Истовремено сам могао да се припремим за добру професионалну каријеру. Ипак, један хришћански старешина је рекао да моје услуге нису биле толико потребне у Енглеској колико су биле потребне у Чехословачкој. Стога сам одлучио да одбијем ту понуду да наставим своје световно образовање и остао сам у Чехословачкој да бих помагао у нашој илегалној проповедничкој активности.
Године 1969, позван сам да похађам курс у Школи службе за Краљевство који је обухватао специјалну обуку за хришћанске надгледнике. Те исте године освојио сам стипендију као најбољи млади фармаколог у Чехословачкој. Као резултат тога, присуствовао сам конгресу Међународног савеза фармакологије у Швајцарској.
Један научник мења своја гледишта
Током једног предавања коме сам присуствовао 1970, један научник по имену Франтишек Вискочил објашњавао је сложену тему о преношењу нервног импулса. Рекао је да кад год дође до неке потребе у организму изванредно решење за то је обезбеђено. „Природа, чаробница, зна како то да ради“, закључио је.
Пришао сам му након предавања. „Зар не мислите“, питао сам, „да заслуга за одличан дизајн живих ствари треба припасти Богу?“ Моје питање га је изненадило будући да је био атеиста. Одговорио је питањима различитих врста. Питао је: „Одакле потиче зло?“ и „Кога треба кривити због тога што су толика деца сирочад?“
Када сам дао разумне, на Библији засноване одговоре, његова заинтересованост је порасла. Али је питао зашто Библија не пружа специфичне научне информације, као што је опис грађе ћелије, тако да би људи лако могли признати да је њен аутор Створитељ. „Шта је теже“, одговорио сам, „описати или створити?“ Посудио сам му књигу Да ли је човек настао еволуцијом или стварањем?
Након што ју је површно прочитао, Франтишек ју је жигосао као просту и нетачну. Такође је критиковао оно што Библија каже о полигамији, Давидовој прељуби и Давидовом убиству невиног човека (Постање 29:23-29; 2. Самуилова 11:1-25). Оповргао сам његове примедбе указујући на то да Библија искрено извештава о недостацима чак и Божјих слугу као и о њиховим отвореним гресима.
Коначно, у једној нашој дискусији, рекао сам Франтишеку да ако је особа без доброг мотива, и ако јој недостаје љубав према истини, ниједна врста аргумента нити разлога неће је уверити у Божје постојање. Када је требало да кренем, зауставио ме је и замолио за библијски студиј. Рекао је да ће поново прочитати књигу Да ли је човек настао еволуцијом или стварањем? — овај пут непристрано. Касније се његов став потпуно променио, што је очигледно из следећег стиха којег је укључио у једно од својих писама: „Понизиће се охоли, унизиће се презирни; Господ ће се сам у тај дан узвисити“ (Исаија 2:17).
Франтишек и његова супруга крстили су се у лето 1973. као Јеховини сведоци. Сада он служи као старешина у једној прашкој скупштини.
Проповедање под забраном
Током забране упућени смо да с великим опрезом обављамо службу на терену. Једном је један млади Сведок упорно тражио да са мном учествује у проповедничком делу. Питао се да ли и они који преузимају вођство у организацији Јеховиних сведока стварно иду у службу. Уживали смо у многим пријатним разговорима у нашој неформалној служби. Али смо на крају наишли на једног човека који је, мада то нисам тада схватио, препознао моје лице с фотографије из албума државне тајне полиције. Иако нисам био ухапшен, од тада па надаље био сам предмет помног службеног испитивања, што је ометало моју ефикасност у нашој илегалној проповедничкој активности.
Током лета 1983, као што је то био мој обичај у претходним годинама, организовао сам једну групу младих Сведока који би провели неколико дана неформално сведочећи у једном удаљеном делу земље. Занемарујући да послушам мудар савет, возио сам своја кола јер су била погоднија него коришћење јавног превоза. Када смо направили малу паузу да бисмо купили неке намирнице у једној продавници, кола сам паркирао испред. Док сам плаћао намирнице, показао сам на неке младе помоћнике у продавници и обратио се једној старијој продавачици: „У будућности сви ми можемо бити млади.“ Госпођа се осмехнула. „Међутим, то није у оквиру наших људских могућности“, наставио сам. „Биће потребна помоћ одозго.“
Пошто није било никаквог даљњег одговора, отишао сам. Нисам знао да ме је продавачица која је посумњала да пропагирам религиозна гледишта, посматрала кроз излог док сам стављао пакет у своја кола. Затим је обавестила полицију. Неколико сати касније, након што смо учествовали у неформалном сведочењу у другим деловима града, мој партнер и ја смо се вратили до кола. Изненада су се појавила два полицајца и привела нас у полицију.
У полицијској станици су нас сатима испитивали пре него што су нам рекли да можемо ићи. Моја прва помисао била је шта да радим са адресама заинтересованих особа које смо добили тог дана. Зато сам отишао у тоалет како би их бацио у ве-це шољу. Али пре него што сам могао то да урадим снажна рука полицајца у томе ме је спречила. Извадио је папириће из ве-це шоље и очистио их. То је код мене изазвало даљњи стрес, јер су људи који су ми дали своје адресе сада били доведени у опасност.
Након тога све су нас одвели у наш хотел где је полиција већ претресла нашу собу. Али нису нашли никакве друге адресе заинтересованих особа, иако нису биле пажљиво сакривене. Касније, на мом радном месту неурофармаколога, био сам јавно укорен због умешаности у илегалну активност. Изгрдио ме је и надгледник дела проповедања у Чехословачкој, који ме је раније упозорио да не користим своја кола када путујемо како бисмо учествовали у служби.
Подлагање дисциплини
Године 1976, био сам додељен да служим у одбору који надгледа дело проповедања Јеховиних сведока у Чехословачкој. Али будући да је мој живот био под помним испитивањем од стране тајне полиције због тога што сам показао слабо расуђивање у таквим стварима као што је раније споменуто, био сам разрешен служења у одбору земље и разних других предности. Једна од тих предности коју сам нарочито ценио била је предност да поучавам у школи за путујуће надгледнике и пионире, како се називају пуновремене слуге.
Прихватио сам дисциплину коју сам добио, али тај период од средине до краја 1980-их био је за мене тежак период самоиспитивања. Хоћу ли научити да дискретније радим и да избегавам даљње непромишљености? Тридесети псалам, шести стих, каже: „Вечером и плач нам може на конак доћи, али нам јутро радост даје.“ Мени је то јутро дошло с падом комунистичког режима у Чехословачкој, новембра 1989.
Величанствени благослови
Каква је то промена била слободно учествовати у нашој служби и уживати у отвореној комуникацији с централом Јеховиних Сведока у Бруклину, у Њујорку! Убрзо сам добио доделу као путујући надгледник и с тим делом сам почео јануара 1990.
Затим сам у 1991. имао предност да похађам Школу за оспособљавање слугу у Манчестеру, у Енглеској. Какав је то благослов био провести два месеца уживајући у дружењу са зрелим хришћанским мужевима и у њиховим поукама! Извесно време сваког дана, ми, студенти, имали смо додељени посао, који нам је давао одушка од наших обимних теоријских предавања. Мени је било додељено да чистим прозоре.
Одмах након повратка из Енглеске, почео сам да помажем у припреми за значајно окупљање Јеховиних Сведока које се одржало од 9. до 11. августа на огромном стадиону Страхоф у Прагу. Том приликом се 72 587 особа из многих земаља слободно састало да обожавају нашег Бога, Јехову!
Наредне године престао сам са световним послом неурофармаколога. Већ скоро четири године радим у канцеларији у Прагу где поново служим у одбору који надгледа рад Јеховиних сведока у Чешкој републици. Недавно је једна нова десетоспратна зграда која је поклоњена Јеховиним сведоцима, реновирана и користи се као канцеларија подружнице. Дана 28. маја 1994. овај одличан објекат био је посвећен за Јеховину службу.
Међу мојим највећим благословима била је предност дељења библијских истина с другима, укључујући и моје рођаке. До сада, мој отац и мајка нису постали Сведоци, али су сада наклоњени мојој активности. Током протеклих неколико година, присуствовали су неким нашим састанцима. Горљиво се надам да ће се они заједно с још многим милионима особа искреног срца понизно подложити владавини Божјег Краљевства и уживати у вечним благословима које Бог чува за оне који изаберу да му служе.
(Публикације на које се указује у овом чланку издао је Watchtower Bible and Tract Society of New York, Inc.)
[Слика на 12. страни]
Када сам био студент факултета
[Слике на 13. страни]
Мој отац, који је постао министар образовања у Чехословачкој, и моја мајка, која је била истакнути очни хирург
[Слика на 15. страни]
Франтишек Вискочил, научник и атеист, који је постао Сведок
[Слика на странама 16, 17]
Од пада комунизма, Јеховини сведоци су одржали многе велике конгресе у источној Европи. Преко 74 000 присуствовало је овом конгресу у Прагу 1991.
[Слика на 18. страни]
На мом додељеном послу док сам у Енглеској похађао Школу за оспособљавање слугу
[Слика на 18. страни]
Наши објекти подружнице у Прагу, посвећени 28. маја 1994.