Како ми је користила Божја брига

УЈУТРО 18. маја 1963, пробудила сам се много срећнија него обично. Почео је један диван, топао сунчани дан. Али, пре него што објасним зашто је тај дан био за мене тако посебан, допустите ми да вам кажем нешто мало о себи.

Рођена сам у Филаделфији, у Пенсилванији, САД, 20. маја 1932, као најмлађа девојчица у породици од четири кћерке. Мајка ми је умрла кад сам имала две године, а отац се преженио кад сам имала пет година. С временом је наша породица била увећана са шесторо млађе браће и сестара. Били смо баптисти, и у једном тренутку сам чак размишљала да постанем учитељица у недељној школи.

Родила сам се с реуматским артритисом, што је допринело веома тешком детињству. Кад сам имала девет година, лекар ми је рекао да ће ми бити све горе како буду пролазиле године. Нажалост, његово предвиђање се обистинило. До своје 14. године, више нисам могла да ходам. Коначно су ми се руке, стопала и ноге потпуно онеспособили, а кукови су ми срасли. Прсти су ми се тако деформисали да ми је било тешко да пишем или једноставно узмем нешто. Због мог стања, нисам више могла да се вратим у јавну школу.

Кад сам са 14 година била примљена у болницу, била сам срећна јер су ми сестре допуштале да нешто мало радим да им помогнем. Веома сам се радовала том раду. Касније сам дошла дотле да више нисам могла да устанем сама. Лекари су рекли мојим родитељима да они не могу више ништа учинити за мене, па сам након три месеца проведена у болници послата кући.

У наредне две године, док нисам имала 16 година, нисам пуно тога радила осим што сам лежала у кревету. Било је обезбеђено извесно кућно школовање, али онда се моје стање погоршало. Појавио ми се чир на десном глежњу, као и реуматска грозница, што је захтевало повратак у болницу. Тамо сам дочекала 17. годину. Још једном сам остала у болници три месеца. Кад сам се вратила кући, више нисам испуњавала услове за кућно школовање.

Док сам се приближавала 20. години, била сам веома јадна и већину времена сам проводила плачући. Знала сам да постоји Бог и много пута сам му се молила да ми помогне.

Нада у будућност

Док сам била у филаделфијској Општој болници да бих надаље лечила свој глежањ, делила сам собу с једном девојком по имену Миријам Келум. Постале смо пријатељице. Кад је Миријамина сестра Кетрин Мајлс била у посети, преносила би ми информације из Библије. Кад сам била отпуштена из болнице, увек сам на неки начин успевала да одржим контакт с Кетрин, која је била Јеховин сведок.

Нажалост, моја маћеха ме баш није много волела. Кад сам имала 25 година, преселила сам се код једне моје старије сестре, а догодило се да се Кетрин доселила у једну кућу иза угла. Позвала сам је и она је почела да са мном проучава Библију користећи као студијско средство књигу Нека Бог буде истинит. Каква је била радост сазнати да нећу увек бити онеспособљена и да ће једног дана бити уклоњено све зло! (Пословице 2:21, 22; Исаија 35:5, 6). Те истине су ми се свиделе, заједно с надом у ускрсење и изгледом да ћу опет видети своју мајку (Дела апостолска 24:15).

Одмах сам почела да посећујем састанке Јеховиних сведока. Кетринин муж би ме носио до њиховог аутомобила и возио у Дворану Краљевства. Кад сам ишла на састанке, била сам охрабрена љубављу која ми је показана.

Савладавање препрека

Нажалост, моја сестра и њен муж су се раздвојили, што је захтевало да још једном живим са својим оцем и маћехом. Пошто се моја маћеха веома противила Јеховиним сведоцима, од 1958. до 1963. морала сам да тајно проучавам Библију. Она није допуштала ниједном Јеховином сведоку да уђе у кућу. Проучавала сам с различитим особама преко телефона или кад сам била у болници.

Још једна препрека била је што моја маћеха понекад није хтела да ме храни и купа. Једном ми није прала косу осам месеци. Такође ми није допуштала да читам никакву пошту коју најпре она није одобрила. Међутим, Јеховина брига је била очигледна, јер ми је брат дозволио да моја пошта стиже на његову адресу. Тај договор је омогућио Пет Смит, једној хришћанској сестри с којом сам се дописивала, да остане у контакту са мном и да ми пружа библијско охрабрење. Мој брат би ми прокријумчарио њена писма; ја бих одговорила на њих, а он би прокријумчарио моја писма напоље.

Године 1963. морала сам да се вратим у болницу и Пет Смит је тамо наставила да проучава са мном. Једног дана ме питала: „Да ли би волела да се крстиш на нашем покрајинском састанку?“

„Да!“ одговорила сам.

Била сам у одељењу за рехабилитацију и могла сам добити једнодневни излазак. На дан покрајинског састанка, Пет је, заједно с другим Сведоцима, дошла да ме поведе. Браћа су морала да ме подигну преко једне преграде и спусте ме у воду да бих се крстила. Сада сам била Јеховин слуга! Био је то 18. мај 1963, дан који никада нећу заборавити.

У домовима за збрињавање и ван њих

У новембру је требало да напустим болницу. Нисам желела да се вратим кући јер сам знала да би моја служба Јехови тамо била ограничена. Зато сам организовала да уђем у један дом за збрињавање. Тамо сам почела да учествујем у служби пишући писма људима с којима су Сведоци тешко могли да контактирају у служби од куће до куће. Такође сам читала посмртнице и писала рођацима оних који су недавно умрли, прилажући утешне стихове из Библије.

Онда сам се, маја 1964, преселила у Њујорк да живим са својом најстаријом сестром и њеним мужем. Он ми је купио моја прва инвалидска колица, и почела сам да посећујем састанке. Како сам била радосна кад сам одржала свој први говор у Теократској школи службе док сам била у Њујорку!

Почетком 1965, нека браћа из Филаделфије су ме замолила да две седмице проведем с њима. Док сам била у Филаделфији, писала ми је моја сестра и рекла ми да ме више не жели и да треба да останем тамо где јесам. Организовала сам да поново уђем у дом. Док сам живела тамо, наставила сам да посећујем састанке и да сведочим људима пишући писма. Управо у то време могла сам да проширим своју службу тако што сам учествовала у ономе што је познато као помоћна пионирска служба.

Прималац љубазне бриге

Један даљњи показатељ Јеховине бриге била је помоћ коју ми је пружала скупштина Јеховиних сведока Запад из Филаделфије. Поред тога што су ме водили на хришћанске састанке, они су ми набављали писаће потрепштине и друге ствари које су ми требале за моју службу.

Даљњи доказ Јеховине бриге догодио се 1970. кад је било организовано да се преселим код Мод Вашингтон, хришћанске сестре и медицинске сестре у пензији. Иако се у то време приближавала 70. години, она се спремно бринула за мене током следеће две године све док више није могла да то чини.

Док сам била код Мод, браћа из скупштине Риџ из Филаделфије марљиво су радила да би осигурала да будем у стању да присуствујем свим састанцима. То је захтевало да ме спуштају и враћају низ три низа степеница три пута седмично. Како сам само захвална онима који су тако верно радили да ми помогну да долазим на састанке!

Године 1972, кад сестра Вашингтон више није могла да се брине за мене, одлучила сам да узмем стан само за себе. Та промена не би била могућа без самопожртвоване помоћи и љубави хришћанских сестара из скупштине Риџ. Оне су се договарале да ме хране, купају и брину за моје личне потребе. Друге су помагале тиме што су ишле у куповину и бринуле за остали неопходан посао.

Сестре су долазиле рано сваког јутра да ме нахране и обуку за тај дан. Након што би ми помогле да седнем у своја инвалидска колица, одвезле би ме до мог стола у једном малом углу стана, близу једног прозора. Тамо бих села, учествујући у служби тако што бих користила телефон и писала писма. Тај део свог стана звала сам рајски кутак, пошто сам га украсила многим теократским сликама. Цели дан бих провела у својој служби док неко не би дошао навече да ме стави у кревет.

Године 1974. моје здравље је захтевало да одем у болницу. Док сам била тамо, лекари су покушали да ме присиле да примим крв. Око недељу дана касније, кад се моје стање поправило, два лекара су дошла да ме посете. „А, сећам се вас двојице“, рекла сам им. „Покушали сте да ме наговорите да примим крв.“

„Да“, одговорили су, „али знали смо да је то узалуд.“ Имала сам прилику да тим лекарима дам сведочанство о библијском обећању о ускрсењу и о рајској земљи (Псалам 37:29; Јован 5:28, 29).

Током првих десет година у којима сам живела сама, била сам у стању да посећујем хришћанске састанке. Никада их нисам пропуштала осим кад сам била болесна. Ако је време било лоше, браћа и сестре би умотали моје ноге у ћебе и покрили их да би остале суве. Повремено би покрајински надгледник долазио да ме посети. Током његових посета, он би ме „пратио“ на неком библијском студију који сам водила користећи телефон. То су биле прилике кад сам била веома радосна.

Борба са све горим стањем

Године 1982, дошла сам дотле да више нисам могла да се дигнем из кревета. Нисам могла да посећујем састанке, нити сам могла да пионирим, што сам непрестано радила 17 година. Те околности су ме веома растужиле и често сам плакала. Међутим, Јеховина брига била је очигледна — хришћанске старешине су организовале да се у мом малом стану одржава један Скупштински студиј књиге. Како сам још увек захвална за ту припрему!

Пошто сам преко целог дана била везана за кревет и нисам могла да одем до свог стола, почела сам да вежбам писање на комаду папира који бих положила на своје груди. У почетку ми рукопис није био читак, али уз много праксе постао је читљив. Једно време сам поново могла да сведочим пишући писма, и то ми је донело извесну меру радости. Нажалост, моје стање се надаље погоршало, и више нисам у стању да учествујем у тој грани службе.

Иако од 1982. физички нисам у стању да присуствујем обласном конгресу, у време конгреса покушавам да се саживим с духом тог догађаја. Једна хришћанска сестра ми донесе беџ и прикопча га на моју спаваћицу. Исто тако, пронађем на телевизији бејзбол утакмицу на Стадиону ветерана у Филаделфији и размишљам о томе где сам обично седела током наших конгреса на том стадиону. Обично неко сними конгресни програм тако да га могу целог преслушати.

Не предајем се

Иако у служби не могу да радим онолико колико сам могла раније, још увек мислим на говорење људима о библијским истинама. То што сам могла да пионирим и помажем одређеном броју заинтересованих особа да проучавају Библију био је извор радости. Иако није било лако живети сама у прошле 22 године, ја уживам у слободи да служим Јехови без сметње, што не бих могла да сам остала код куће.

Такође сам увидела потребу да марљиво радим да поправим своју личност. Понекад моје речи нису биле изречене у благом тону кад сам пружала упутства онима који су се понудили да ми помажу (Колошанима 4:6). И даље се молим Јехови да ми помогне да се побољшам на том подручју. Истински сам захвална на духу стрпљивости и опраштања који су показали они који су ме годинама подносили у љубави. Њихова љубазна помоћ је благослов за који захваљујем њима и Јехови.

Иако годинама физички нисам у стању да посећујем састанке — нисам напуштала свој стан све то време осим једном кад сам била у болници — ја сам још увек радосна и срећна. Морам признати да се понекад депримирам, али Јехова ми помаже да се извучем из тога. Сада уживам слушајући састанке преко телефонске везе с Двораном Краљевства. Ослањајући се на Јехову кроз молитву и уздајући се у њега, никада се не осећам усамљено. Да, истински могу рећи да ми је користила Јеховина брига. (Испричала Селест Џонс.)

[Слика на 22. страни]

Овај део где сам учествовала у служби називала сам рајски кутак