Млади питају...

Екипни спортови — да ли су добри за мене?

„Волим спортове. Имам стварно добар осећај. И уживам кад сам са својим друговима“ (14-годишња Сенди).

„ЗАБАВА!“ „Узбуђење!“ „Победа!“ Ово су неки од разлога које су млади из САД и Канаде навели кад су анкетирани зашто учествују у организованим спортовима. Очигледно је да многи млади деле њихов ентузијазам.

Узмите на пример Сједињене Државе. Према књизи Your Child in Sports, од Лоренса Галтона, „сваке године, 20 милиона америчке деце у старости од шест година па навише, баве се или покушавају да се баве спортом у организованим спортским тимовима“. И док су само пре неколико година у организованим спортским тимовима били скоро искључиво дечаци, девојчице сада у рекордном броју играју бејзбол, баскет и чак се међусобно такмиче на фудбалском игралишту.

Можда си ти спортски тип и сматраш да би било забавно прикључити се тиму. Или су те можда доста охрабривали — можда чак вршили притисак — родитељи, наставници или тренери да то урадиш. Било шта да је у питању, укључити се у екипне спортове захтева да томе у великој мери посветиш време и енергију. Зато је и логично бити свестан оних ствари које су за и против. Хајде прво да погледамо неке предности.

Спортови — користи

„Телесно вежбање за мало је корисно“, каже Библија (1. Тимотеју 4:8). И младе особе сигурно могу извући корист из физичке активности. У Сједињеним Државама, алармантан број младих особа пати од гојазности, високог крвног притиска и повећаног холестерола. Редовно вежбање може много учинити да се такви проблеми доведу под контролу. Према једном чланку у часопису American Health, млади који редовно вежбају „побољшавају дисајне и циркулацијске функције у односу на седентарну [неактивну] децу. Они који често вежбају такође су успешнији у спортовима и у контролисању тежине“. Истраживачи такође кажу да вежбање може ослободити од стреса, смањити умор и чак побољшати твој сан.

Интересантно је шта књига Your Child in Sports примећује: „Постало је очигледно да многи здравствени проблеми одраслих имају своје почетке у дотадашњем животу.“ Стога многи доктори сматрају да се користи редовног вежбања могу продужити на одрасло доба. Писац Мери К. Хикеј извештава: „Истраживање је установило да су деца која се баве спортом вероватно физички активнија од одраслих.“

Многи сматрају да постоје и друге значајне користи од екипних спортова. Један отац је у вези с тим што његов син игра фудбал рекао: ’То га уклања са улице. Учи га дисциплини.‘ Други сматрају да играње у тиму учи младе да сарађују с другима — вештина која може имати дуготрајне користи. Екипни спортови такође уче младе да следе правила, да буду самодисциплиновани, да исказују вођство и да се достојанствено суочавају и са успехом и са неуспехом. „Спортови су велика лабораторија за младе људе“, каже др Џорџ Шихен. „Они ученицима дају директно искуство у ономе о чему често слушају од учитеља: о храбрости, мајсторству, предању“ (Current Health, септембар 1985).

Ако ништа друго, бити у победничком тиму може подићи нечије самопоштовање. „Ако постигнем гол или кош“, каже млади Еди, „прилично сам поносан на себе.“

Слава, богатство и популарност

Међутим, за друге младе права привлачност екипних спортова јесте стицање одобравања и признања њихових вршњака. „Сваки пут кад урадиш нешто добро“, објашњава 13-годишњи Гордон, „свако те увек потапше по рамену.“

Књига Teenage Stress од Сузан и Данијела Кохена, признаје: „Ако изгледа да постоји неки сигуран пут ка популарности, нарочито за дечаке, то је спорт... Ретко ћете наћи да звезди у фудбалском или кошаркашком тиму недостаје признање.“ Једна анкета је открила колико су само спортисти високо поштовани. Ученике су питали да ли би више волели да буду запамћени као спортска звезда, брилијантан ученик или као најпознатија особа. Међу дечацима, бити „спортска звезда“ био је избор број један.

То што фудбалер или кошаркаш добија више поштовања него неки научник није толико чудно кад узмете у обзир обожавалачку пажњу којом медији обасипају професионалне спортисте. Велики део публицитета усредсређује се на њихове астрономске зараде и раскошан начин живота. Није ни чудо што многи млади а нарочито они у гушће насељеним централним деловима града можда сматрају да су спортови у школи одскочна даска ка просперитету — карта за излазак из сиромаштва!

Нажалост, стварност мизерно не испуњава та очекивања. Чланак у часопису Current Health под насловом „Колико спортиста постају професионалци?“, дао је неке отрежњавајуће статистичке податке. Известио је: „Више од милион дечака [у Сједињеним Државама] игра амерички фудбал у средњој школи; скоро 500 000 игра кошарку; и отприлике 400 000 учествују у бејзболу. Од средње школе до колеџа број учесника драстично опада. На колеџу само око 11 000 спортиста укупно учествује у америчком фудбалу, кошарци и бејзболу.“ Одатле, статистички подаци постају још суморнији. „Професионалне екипе изабиру само отприлике осам процената [колеџских спортиста], а само око два процента потпишу професионални уговор.“ Чланак затим подсећа: „Чак и кад се потпише уговор то не значи да ће спортиста бити у тиму.“

Стога, све скупа, „само ће један на сваких 12 000 средњошколских спортиста постати професионалац“. То можда није много боље од шанси за добијање прве награде на лутрији! Али, можда се питаш, зар спортиста у најмању руку не може добити бесплатно колеџско школовање за сав свој труд? Још једном шансе нису тако велике. Према књизи On the Mark од Ричарда Е. Лапчика и Роберта Малкофа, „од милиона̂ средњошколских спортиста ... само ће сваки 50. добити стипендију да игра на колеџу“. Још један тужан статистички податак јесте: „Од врхунских играча који добију стипендију у уносним спортовима попут фудбала и кошарке, мање од 30 процената ће дипломирати на колеџу после четири године.“

За огромну већину играча, сан да се постане богат и славан спортиста једноставно је фантазија — пуста жеља.

Одустајања

Кад узмеш у обзир изгледе за побољшано здравље, развој личности и повећану популарност, још увек може изгледати да је паметно прикључити се организованим спортским тимовима. Али пре него што одјуриш да присуствујеш изборним такмичењима, узми у обзир оно што је речено у часопису Ladies’ Home Journal: „Данас се више деце пријављује за организоване спортове него било која претходна генерација. Лоша вест: Они у рекордном броју одустају од ових спортских програма.“ Др Верн Сифелт, стручњак за ову тему, цитиран је како каже: „До своје петнаесте године, седамдесет пет процената деце која су се икада бавила спортом одустају од њега.“

Узми у обзир Канаду где хокеј на леду ужива велику популарност. У једној аматерској хокејашкој лиги, 53 процента од преко 600 000 њених играча били су млађи од 12 година. Међутим, само је 11 процената било старије од 15 година. Шта је разлог томе? Већина младих се повлачи до тог узраста. Зашто се толико много њих повлачи?

Истраживачи кажу да такве особе које одустају обично дају изненађујуће једноставан разлог за њихов одлазак: утакмице више нису забавне. Заиста, играти у тиму може бити напоран пројекат и може одузимати пуно времена. Часопис Seventeen је својим читаоцима рекао да само провера за неки тим може укључивати да се ради „три сата дневно, пет дана седмично ... отприлике недељу или две“. Ако преживиш тај изазов и уђеш у тим, много више сати тренирања и вежбања су део твоје будућности. Типичан је пример члана једног женског кошаркашког тима који проводи преко три сата дневно тренирајући за утакмицу. То време се може искористити да се уради нешто вредније.

Наравно, многим младима не смета та напорна рутина. Они уживају у забави и изазову усавршавања својих спортских вештина. Али постоје и други разлози због којих велики број младих одустаје од организованих спортова. Треба да их будеш свестан да би одлучио да ли ћеш се прикључити тиму или не. Као што Приче Соломунове 13:16 (ДК) кажу, „сваки паметан човек ради с разумом“. Зато ће наредни чланак наставити са овом дискусијом.

[Истакнути текст на 14. страни]

’Већина врхунских колеџских играча који добију спортску стипендију не успева да дипломира‘

[Слика на 13. страни]

Популарност спортиста привлачи многе младе ка организованим спортовима