Млади питају...
Да ли треба да приступим спортском тиму?
„ШТА ЈЕ толико супер у томе што си у неком тиму?“ питао је један чланак у часопису Seventeen. У одговору чланак је рекао: „Радите заједно ка заједничком циљу, стога постајете заиста блиски. Такође учите људске вештине, као што су како решавати проблеме с групом, како бити флексибилан и обзиран и како изгладити ствари.“
Стога, изгледа да од бављења организованим спортовима има користи међу којима забава и вежбање нису најбезначајнији.a Неки чак тврде да бављење екипним спортовима помаже особи да изгради карактер. Једна омладинска бејзбол лига чак има и гесло: „Карактер, храброст, лојалност.“
Проблем је што организовани спортови не испуњавају увек такве племените идеале. Књига Kidsports каже: „У неким случајевима млади на које је лако утицати, уче да псују, да подваљују, да се туку, да застрашују или повређују друге.“
Победити по сваку цену?
Један чланак у часопису Seventeen је признао: „Постоји тамнија страна спортова, где људи придају огроман значај побеђивању.“ То директно противречи библијским речима: „Не тражимо лажне славе раздражујући један другога и завидећи један другоме“ (Галатима 5:26). Док блага доза пријатељског такмичења може у игру унети занимљивост и уживање, претерани такмичарски дух може изазвати антагонизам — и избацити забаву из игре.
Јон, бивши средњошколски фудбалер, присећа се: „Имали смо једног тренера који је био прави манијак; увек је викао и галамио на нас ... Стрепео сам да идем на тренинг. ... Осећао сам се као да сам у концентрационом логору.“ Иако нису сви тренери злостављачки настројени, многи заиста придају превише значаја победи. Један писац је закључио: „Многи спортисти ... долазе до тренутка кад радост такмичења даје предност неподношљивом терету да се успе.“ Шта може проистећи из тога?
Часопис Science News известио је о једној анкети која је открила да међу фудбалерима и кошаркашима на колеџу „12 процената извештава о проблемима на најмање два од пет подручја: психолошка бол, физичка бол, потешкоћа у избегавању дроге и алкохола, ментално и физичко злостављање и слаб успех у школи“. У истом смислу, књига On the Mark извештава: „Скоро сви који су повезани са организованим спортовима слажу се да постоји велики проблем злоупотребе дроге у спортовима на свим нивоима.“
Морални компромиси
Притисак да се победи може такође узроковати да млади играч компромитује разумна мерила правичности и поштења. Књига Your Child in Sports примећује: „У савременом свету спорта, победа није само нешто добро; то је једина ствар. Губљење није само лоше, то је неопростиво.“
Једна друга сурова стварност: тренери често врше огроман притисак на играче да повреде своје противнике. Један чланак је у часопису Psychology Today рекао: „Да би био добар у спорту, ти мораш бити лош. Или бар тако многи спортисти, тренери и навијачи верују.“ Један професионални фудбалер описује своју свакодневну личност као „благоречиву, обзирну и пријатељски настројену“. Али на терену он пролази кроз Џекил и Хајд трансформацију. Описујући своју личност кад је на терену, он каже: „Тада сам зао и одвратан. ... Тако сам покварен. Немам никаквог поштовања према момку кога ћу ударити.“ Тренери често охрабрују на такву нарав.
Библија охрабрује хришћане: „Обуците се дакле као избрани Божји, свети и љубљени, у срдачну милост, доброту, понизност, благост и у стрпљивост“ (Колошанима 3:12). Да ли би могао да гајиш такве особине ако те свакодневно бодре да повредиш, сломиш и онеспособиш своје противнике? Шеснаестогодишњи Роберт признаје: „Бавио сам се организованим спортовима. Није те брига кога повређујеш док год побеђујеш.“ Сада када је крштени хришћанин, његова гледишта су се променила. Он каже: „Томе се никада не бих вратио.“
Телесно вежбање или телесна повреда?
Не треба превидети ни ризике задобијања физичких повреда. Истина, спортови изискују ризике чак и кад с пријатељима играте чисто из забаве. Али су опасности увелико повећане ако су млади тренирани да играју донекле на професионалном нивоу.
Књига Your Child in Sports запажа: „Професионални играчи могу бити повређени. Али су они веома вешти, физички способни, зрели одрасли људи који добровољно ризикују да буду повређени а и добро су плаћени за то. Шта више, они обично добијају најбољу, најстручнију врсту тренинга, најбољу опрему и првокласну медицинску бригу која је увек уз њих. ... Школарци немају такве предности.“ Хришћанима је речено да ’принесу телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу‘ (Римљанима 12:1). Зар не би требало да добро размислиш о томе да ли ћеш изложити своје тело непотребним и неразумним ризицима?
Размотрити и друге факторе
Чак и кад изгледа да су здравствени ризици минимални, организовани спортови и даље троше време. Тренинзи не само да могу пореметити твој друштвени живот већ ти такође могу одузети много времена које треба да одвојиш за учење и домаће задатке. Часопис Science News је известио да су спортисти на колеџу склони ка томе да имају „донекле слабије оцене“ него остали ученици који су укључени у ваншколске активности. Оно што је важније, можеш увидети да ти играње у тиму отежава да тежиш за оним што Библија назива ’важнијим стварима‘ — за духовним интересима (Филипљанима 1:10, NW). Запитај се: ’Да ли ће приступање тиму захтевати да пропуштам хришћанске састанке или да ли ће ограничити мој удео у делу проповедања?‘
Пажљиво одвагни и могуће последице провођења многих сати с младима и одраслима који не деле твоја гледишта о моралу, чистом говору или такмичењу. Најзад, Библија заиста каже да „зла друштва кваре добре обичаје“ (1. Коринћанима 15:33). На пример, размотри један чланак на другој страни у новинама The New York Times: „Свлачионица ... јесте место где мушкарци дискутују о женском телу користећи сликовите сексуалне изразе, где се хвале о томе како су ’успели‘ и шале се на рачун малтретирања жена.“ Како би могао духовно напредовати ако изабереш да будеш у таквој средини? (Упореди с Јаковом 3:18.)
Доношење мудре одлуке
Размишљаш ли о томе да приступиш неком спортском тиму? Можда ће ти онда оно што је претходно речено помоћи да израчунаш колико ће те то коштати. Узми у обзир савест других кад доносиш одлуку (1. Коринћанима 10:24, 29, 32). Наравно, не може се донети круто правило, будући да се околности разликују широм света. На неким местима од ученика се можда чак и захтева да учествују у спорту. Али ако ниси сигуран, разговарај о томе са својим родитељима или с неким зрелим хришћанином.
Многи хришћани су донели тешку одлуку да се не баве екипним спортовима. То није лако ако си спортиста и заиста уживаш у спорту! Притисак од стране наставника, тренера и родитеља може појачати фрустрацију. Млади Џими признаје: „Увиђам да се борим са самим собом да не бих играо. Мој отац који није у вери био је велики спортиста у својим средњошколским данима. Понекад ми пада тешко да не приступим тиму.“ Али ипак, подршка од стране родитеља који су у вери и зрелих хришћана у скупштини може пуно тога урадити да ти помогне да останеш при својој одлучности. Џими каже: „Захвалан сам мојој мами. Понекад сам депресиван због притиска да се бавим спортом. Али је она увек ту да ме подсети на моје праве циљеве у животу.“
Екипни спортови могу учити играче сарадњи и решавању проблема. Али има довољно прилика да се такве ствари науче тако што се ради унутар хришћанске скупштине. (Упореди с Ефесцима 4:16.) Екипни спортови такође могу бити забавни али ти не мораш бити у тиму да би уживао у њима. У неким се спортовима може уживати са хришћанским пријатељима у дворишту или у локалном парку. Породични изласци могу пружити даљње прилике за здраву игру. „Много је боље играти са осталима из твоје скупштине“, каже 16-годишњи Грег. „То је само из забаве и са својим си пријатељима!“
Истина, играње у дворишту вероватно неће пружити исто узбуђење као да си у победничком тиму. Међутим, никада не заборави да у најбољем случају „телесно вежбање за мало је корисно, а побожност [„божанска оданост“, NW] је корисна за све“ (1. Тимотеју 4:8). Развијај божанску оданост и заиста ћеш бити победник у Божјим очима!
[Фуснота]
a Види „Млади питају ... Екипни спортови — да ли су добри за мене?“ који се појавио у нашем издању од 22. фебруара 1996.
[Истакнути текст на 22. страни]
„Имали смо једног тренера који је био прави манијак; увек је викао и галамио на нас ... Стрепео сам да идем на тренинг“
[Слика на 23. страни]
Веома често тренери истичу побеђивање — чак и ако то значи наносити повреде другима