Бог је дао да га нађемо

КАДА је краљ Давид био спреман да краљевање преда свом сину Соломуну, он му је дао следећи савет: „Познај Бога оца свога и служи га оданим срцем, и душом спремном, јер Господ испитује свачије срце и прозире све намере и сваку мисао [„свако нагињање мисли“, NW]. Ако га тражиш он ће дати да га ти нађеш; али ако га напустиш он ће тебе за свагда одбацити“ (1. Летописа 28:9).

Утврдили смо да је ово истина у нашем случају. Тражили смо Бога и нашли га — али тек након што смо били скретани на многе погрешне стазе. Верујемо да је Јехова прозрео колико су снажно нагињања наших мисли била усредсређена на њега и његову службу, и дао је да га нађемо. Ево како се то десило.

Било нас је четири брата, и одрасли смо у Флориди у САД. Наш отац је радио у дугим сменама као кувар како би издржавао породицу, мајка је била домаћица, а нас четворица дечака проналазили смо посао у кошењу траве, разношењу новина — било чему што би допринело породичном дохотку. Мајка је била католикиња а отац баптиста. Сви смо веровали у Бога и Библију али поводом тога ништа нисмо радили, и ретко смо одлазили у цркву. Било је то током тих раних ’70-их, када су мир, фармерке звонцаре, дуга коса и рок музика били врло популарни. Све је то имало утицаја на наше животе.

Тек смо се 1982. нас двојица, Скот и Стив — с 24 односно 17 година — озбиљно заинтересовали за Библију и развили растућу забринутост због све горег стања света. Скот је имао своје сопствено грађевинско предузеће. Добро је пословао, тако да смо се заједно преселили у један апартман. Били смо уморни од једне те исте слике бара и тог начина живота, и знали смо да негде мора постојати нешто боље. Почели смо да осећамо глад за духовним стварима. То што смо редовно читали наше Библије помогло нам је да жудимо за више спознања и увида у Божју Реч.

Започели смо недељом да одлазимо у различите цркве. У оне у којима смо били близу нашег дома у Лејк Ворту, у Флориди, недељни говор од 25 минута био је о давању новца. „Дајте великодушно, посегните дубоко у ваше џепове“, говорио би свештеник док се до половине савијао преко говорничког пулта. Често би по три пута за време једног састанка проносили тас за новац што је имало као последицу да многи оду с испражњеним џеповима. Одлазили смо у многе цркве, али смо наишли само на још тасова за прикупљање и на друштвена окупљања.

Упозорени на Јеховине сведоке

Били смо индоктринирани оним за шта смо мислили да су основна библијска учења, и прихватили смо их јер су учитељи били професионални теолози. Један од часова био је о култовима у Америци, и на врху пописа били су Јеховини сведоци. Били смо упозорени да они не верују у Исуса, да имају своју Библију, да не иду на небо и да верују да не постоји никакав пакао. Све ово, наравно, водило нас је до закључка да Сведоци нису у праву.

До тог времена имали смо снажну ревност, али без правилног сазнања (Римљанима 10:2, Ча). Знали смо оно што је Исус рекао у Матеју 28:19, 20 (Ча) — да морамо проповедати добру вест и правити ученике. У то време одлазили смо у једну цркву с 2 000 чланова звану Библијски град, где смо били део једне омладинске групе од отприлике 100 особа између 17 и 30 година. Скот је покушао да их наведе да обаве неки облик проповедања — али узалуд.

Тако смо почели с нашом сопственом акцијом проповедања. Скот је имао идеју да постави једну тезгу код локалне бувље пијаце и да дели трактате и Библије. То смо и учинили. Отишли смо до локалне „хришћанске“ књижаре, купили поприличне залихе трактата и Библија, отишли на бувљу пијацу, поставили две ногаре, ставили одозго једну таблу шпер-плоче, ставили наше трактате и Библије на то, и покушали да постанемо „испунитељи речи, а не само слушачи“ (Јаков 1:22).

Како је свака недеља пролазила, такозвана служења на бувљој пијаци су се повећавала и нудили смо енглеску литературу као и шпанску. Такође, имали смо Библије, 30 различитих врста трактата, и чак значке с поруком „Бог те воли“. Кратко након тога, Скот је купио једну машину за пресликавање како би штампао мале библијске поруке на Т-мајицама — с порукама попут: „Јеси ли данас читао своју Библију?“, „Питаш се зашто се смешим? Имам Исуса у свом срцу“, и многе друге. Једна је имала поруку „Откривење“ уз слику четири јахача.

Мислили смо да тиме што посвуда носимо те мајице пружамо немо сведочанство. Сваке суботе и недеље, од 8 до 13 часова, наша служења на бувљој пијаци су била видљива. Ако сте пролазили преко паркиралишта и видели трактате на колима, па, ми смо били то. Сва наша литература била је доступна на темељу прилога, иако се врло мало новца прилагало. Једне године смо сабрали трошкове за ту годину, и они су износили преко 10 000 долара.

Сусрећемо једног Јеховиног сведока

Једанпут када смо пливали на једној плажи у Бонита Спрингсу, приступио нам је један старији човек и прокоментарисао да је видео налепнице на браницима нашег камиона и да је приметио наше Т-мајице. Започео је да говори о Библији и да резонује на темељу Писма. Истакао је мисао из Дела апостолских 2:31, упитавши: „Кад би постојао ватрени пакао и када би само лоши људи тамо ишли, зашто би онда Библија говорила да је Исус био тамо?“ Продужио је, дискутујући о многим другим стиховима. На крају, Скот је рекао: „Мора да сте Јеховин сведок.“ „Јесам“, одвратио је. Скот је затим рекао: „Ви не верујете у Исуса.“ Наредних 20 минута Сведок је говорио о Исусу, али некако то није оставило утисак на нас.

Наставили смо са служењима на бувљој пијаци викендима. То смо радили већ три године — све време верујући да имамо истину и да радимо праву ствар. Још увек смо посећивали цркве, по једну сваке недеље увече, и никада нисмо били задовољни ни са једном у којој смо били. Већ нам је мањкало цркава које бисмо посетили, и тако смо једне вечери одлучили да одемо у једну од „цркава Јеховиних сведока“, како смо ми то рекли. Намеравали смо да им проповедамо о Исусу. Адресу смо пронашли у телефонском именику и отишли једне недеље увече. Кад смо сазнали да они немају састанак недељом увече као све друге цркве, закључили смо да они заиста не верују у Исуса. Запазили смо на табли која је показивала време састанака да је студиј књиге понедељком увече. Тако смо поново дошли носећи наше Библије и наше Т-мајице. Сећамо се да смо неколико минута одлучивали које од Т-мајци ћемо носити — које би биле добро сведочанство. Стигли смо мало раније, и неколико браће нам је приступило. Били су срдачни и пријатељски настројени. Одмах смо ушли у дубоку дискусију о Откривењу. Замолили су нас да останемо на састанку. Дали су нам књигу Уједињени у обожавању, и тако смо сели.a Један брат је отворио студиј с молитвом.

Напрегнуто смо слушали. У закључку је рекао: „У име Исуса. Амин.“ Згледали смо се у шоку. „Јесмо ли га тачно чули? Он се молио у Исусово име!“ У том часу као да су нам се очи отвориле и да су спале дебеле љуске. Ако су наша срца у праву, ово је било време за слушање. Брат је све замолио да отворе 21. поглавље књиге Уједињени у обожавању, које је говорило о Исусу и не бивању делом света. Бољи студиј на којем би се могло присуствовати није постојао. Бавио се Исусовим животом и службом, последњим данима и неутралношћу. Чули смо како млађи коментаришу о многим мислима које ми уопште нисмо знали. И затим опет, закључујући састанак, брат се молио у Исусово име!

Бивамо духовно нахрањени

Ушли смо у дворану жедни истине, а она је била ту, никада предалеко. Отишли смо знајући да смо били духовно нахрањени, и више никада нисмо крочили у цркву. Следеће вечери, док смо прали веш у једној праоници са самопослуживањем опазили смо једну велику гомилу часописа Кула стражара и Пробудите се! поред машине за соду — барем 150 комада. Раније их никада не бисмо читали, али сада смо их смотали у завежљај, заинтересовани за многе теме.

Један од чланака је питао: „Верујете ли у Тројство?“ Други: „Да ли заиста постоји пакао?“ У једном Пробудите се! био је чланак о ликовима. Те вечери Стив је читао онај о Тројству, пуно истраживао, потражио све стихове, и пробудио Скота у 0.30 због онога што је сазнао. Идућег дана, у среду, након посла, Стив је читао чланак о паклу. Тај чланак је резоновао о Јовану 11:11, где Исус каже да је Лазар заспао. Кад је Стив видео Скота, рекао је: „Моја Библија не учи да постоји неки ватрени пакао.“ Након што смо прочитали Пробудите се! о ликовима и о различитим облицима крстова, бацили смо наше на један камион и гледали док их није однео. Погледали смо се, климнули главама и насмешили. Знали смо да смо пронашли нешто врло посебно — истину.

Дан касније стигле су две кутије. У њима је било 5 000 трактата који су говорили да ћете ићи у пакао уколико се не покајете. Знали смо да многи од ових трактата према учењу Библије нису исправни. Мало збуњени, поново смо присуствовали студију књиге у понедељак увече и донели многе наше трактате. Питали смо: „Да ли је овај у реду?“ Једне вечери смо претражили све њих. Ускоро је хрпа трактата лежала на поду; ниједан од њих није био у стању да издржи пробу библијског учења. Отарасили смо се свих њих. Знали смо да наша новопронађена вера значи наше животе и животе оних којима проповедамо. Желели смо да побегнемо како бисмо проучавали Библију без икаквог ометања.

Преселили смо се на Аљаску. На нашем првом тамошњем састанку упитали смо једног старешину да ли би проучавао с нама сваког дана. Мислим да су нас сви присутни чули. Добро смо напредовали, завршили књигу Заувек да живиш и желели да се крстимо на једном дводневном скупу.* Али, морали смо мало причекати. Наш циљ је био пионирење. Неочекивано, наш отац је оболео, и морали смо да се вратимо у Флориду да бисмо помогли.

Напредујемо до духовне зрелости

У Флориди смо добро напредовали, завршили књигу Уједињени у обожавању, и затим се крстили 1987. Протекло је 11 месеци од како смо први пут почели. Одмах смо постали помоћни пионири, шест месеци, а затим општи пионири. Само годину и по дана касније, обојица смо наименовани за слуге помоћнике. Две године након крштења служили смо у Бруклинском бетелу, где Скот још и данас служи и где је две године учио кинески. Стив сада служи у Москви, у Русији као општи пионир. Обојица смо установили да је истина и потрага за њом баш као што Пословице 2:1-5 то описују: „Ако примиш, сине, речи моје, поучења моја ако чуваш, и научиш ухо своје да на мудрост пази, и к разуму срце своје пригнеш, да, ако призовеш мудрост и к разуму глас обратиш; ако их као сребро тражиш и као благо сакривено добро истражујеш осетићеш тада страх од Господа, и познање наћи ћеш ти Бога.“

Како је Стив завршио у Москви

Живећи у Њујорку, где би познавање још једног језика учинило дело проповедања интересантнијим — и размишљајући да ће Јехова можда ускоро отворити врата за Русију — одлучио сам да учим руски. У то време, док сам служио у Бруклинском бетелу, почео сам да посећујем студиј књиге на руском. Постојала је само једна група за студиј књиге на руском која се састајала петком. Како је време пролазило, постајао сам све укљученији у ову руску групу. Придружио сам им се у проповедничкој активности, која је била врло пријатна због срдачности Руса. Писао сам Службеном одељењу молећи за премештај у руску групу. Био сам срећан кад су се сложили с тим.

Једног дана на бетелском јутарњем обожавању, председник Watch Tower Bible and Tract Societyja, Милтон Г. Хеншел, рекао је породици да ће бити изнесен један специјалан извештај. Затим је објавио да су Јеховини сведоци законски признати у Русији и да ће наша браћа сада имати слободу обожавања. Мислим да нико ко је тог јутра био у Бетелу неће заборавити радост коју смо осећали када смо чули тако дивне вести. У том тренутку сам мислио да би била велика предност кад бих могао бити део овог огромног новог подручја.

Почео сам да се дописујем с једним руским братом по имену Волођа, који живи у Краснодару у Русији. Он ме је позвао да посетим Русију. Тако сам у јуну 1992. спаковао своје кофере и кренуо на пут ка Москви. Када сам стигао, било ми је толико драго да видим брата Волођу како ме чека на аеродрому. Одсео сам код брата Стефана Левинског — који је 45 година у истини. Он је био први Сведок којег сам срео у Москви, и он је многе године провео у затвору због свог става за истину. Гостољубивост браће била је истински предивна.

И ето мене у Москви, не знајући пуно језик. Само четири скупштине су тада постојале и изгледало је да се сви међусобно познајемо. Отада сам, покушавајући на разне начине, успевао да продужим визу. У стању сам да с времена на време радим како бих покрио своје трошкове. Највећа потешкоћа коју сам имао била је да довољно научим руски како бих комуницирао и духовно се нахранио на састанцима. То је полако дошло, и наравно, ја још увек радим на томе.

Имао сам предност да будем присутан на многим конгресима и да будем сведок запањујућег раста и рекордних крштења. Посматрање чисте ревности наше браће овде јесте изузетно искуство које јача веру. Ни за шта то не бих мењао. Многа браћа и сестре које сам сусрео, који су кад сам дошао тек проучавали или тек били крштени, сада служе као пуновремени пионири или слуге помоћници или бетелити у Сонекноју близу Санкт Петербурга у Русији.

Скупштина коју посећујем сваке недеље збија у дворану отприлике 530 особа, а свакога месеца имамо у просеку 12 нових некрштених објавитеља. Према последњем бројању било је 380 објавитеља, 3 старешина и 7 слугу помоћника. Наша скупштина извештава преко 486 кућних библијских студија. У фебруару 1995, имао сам предност да посетим наших 29 студија књиге како бих одржао један службени говор. Посећивао сам по четири групе недељно. Такође смо јако запослени пре сваког конгреса око питања с кандидатима за крштење. У мају 1995, имали смо дан посебног састанка и било је 30 крштених из наше скупштине. Укупно, било је 607 крштених уз приближно 10 000 присутних. А на обласном конгресу тог лета, 24 њих било је крштено из наше скупштине од укупно 877! У скупштини имамо 13 пионира и 3 специјална пионира. Они заједно извештавају око 110 студија! Тренутно имамо 132 некрштена објавитеља.

На нашем Меморијалу 1995, имали смо 1 012 присутних! Заједница је управо послала нашој скупштини једног брата Пољака, Матеша. Он је дипломирао у Школи за оспособљавање слугу, и биће од велике помоћи. Сада имамо тројицу старешина. Тако ће се формирати додатна скупштина и наше подручје — које има близу милион људи — биће подељено на пола. Свака од две скупштине имаће око 200 објавитеља. Једна скупштина имаће двојицу старешина, а друга једног. Имамо још један већи скуп који долази, тако да сада прелазимо питања са 44 оних који ће тада бити спремни за крштење. Звучи невероватно! Заиста духовни рај! То је задивљујуће! То је заиста Јеховина рука на делу. Његове кочије изгледа да сада праште Русијом. До октобра 1995, у Москви постоји око 40 скупштина. То би се лако могло удвостручити кад би било довољно старешина.

Дани наших служења на бувљој пијаци су далека прошлост. Скот је у Бруклинском бетелу, Стив служи као старешина у једној московској скупштини — обојица смо тако захвални Богу што је дао да га нађемо. Молимо се да ће га још милиони потражити и да ће Бог дати да га нађу. (Испричали Скот и Стив Дејвис)

[Фуснота]

[Слика на 12. страни]

Скот

[Слика на 13. страни]

Стив

[Слика на 14. страни]

Једна московска скупштина има преко 530 присутних сваке недеље