Вирус убица погађа Заир

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АФРИКЕ

КИКВИТ, у Заиру, јесте издужени град на рубу тропских кишних шума. Четрдесетдвогодишњи Гаспар Менга Китамбала, који је живео изван града, био је једини Јеховин сведок у својој породици. Менга је био продавац дрвеног угља. Он је припремао дрвени угаљ дубоко у шуми, замотавао га и носио на својој глави до Киквита.

Дана 6. јануара 1995. разболео се. Два пута је пао кад се враћао кући из шуме. Када је стигао кући, рекао је да има главобољу и грозницу.

Током наредних неколико дана, његово стање се погоршало. Дана 12. јануара, његова породица га је одвела до Киквитске главне болнице. Сведоци из Менгине скупштине помогли су породици да брине о њему у болници. Нажалост, његово стање се погоршало. Почео је да повраћа крв. Крв је некотролисано текла из носа и ушију. Дана 15. јануара, он је умро.

Убрзо су се разболели и други из Менгине породице који су се дотакли његовог тела. До почетка марта, умрло је 12 особа блиско повезаних с Менгом, укључујући и његову супругу и двоје од њихово шесторо деце.

До средине априла, болничко особље и други почели су да побољевају и умиру на сличан начин као Менга и његова породица. Болест се брзо проширила и на друга два града у том региону. Очигледно је била потребна помоћ са стране.

Професор Мујембе, Заирски водећи вирусолог, отишао је 1. маја у Киквит. Касније је рекао за Пробудите се!: „Закључили смо да Киквит страда од две епидемије: једна је дијареја, проузрокована бактеријама и друга јака хеморагична грозница проузрокована вирусом. Наравно, требало је да потврдимо ту дијагнозу. Стога смо сакупили нешто крви од пацијената и послали је да се испита у Центар за контролисање болести (ЦКБ) у Атланти, у САД.“

ЦКБ је потврдио оно на шта су Мујембе и други доктори у Заиру већ сумњали. Болест је била ебола.

Смртоносна болест

Ебола вирус је свиреп. Он може брзо убити. Не постоји ниједна вакцина против њега и не постоји ниједно познато лечење за његове жртве.

Ебола је први пут призната 1976. Болест, која је добила име по реци у Заиру, погодила је источни Судан и нешто касније северни Заир. Мање избијање болести се поново појавило 1979. у Судану. Након тога, осим неколико изолованих случајева особа које су умрле са симптомима сличним еболи, болест није годинама постојала.

Ебола вирус је толико смртоносан да научници који га проучавају у Атланти то раде у максимално обезбеђеним лабораторијама које су изграђене с вентилацијским системом који спречава да умакну сви микроби који се преносе ваздухом. Пре него што улазе у лабораторију, научници облаче заштитне „скафандаре“. Када излазе туширају се у дезинфекционом средству. Тимови доктора који су дошли у Киквит са собом су понели и заштитну опрему — рукавице и капе за једнократну употребу, заштитне наочаре и специјалне комбинезоне који спречавају продор вируса.

Насупрот томе, већини становника Киквита недостајали су и знање и опрема да би се заштитили. Други су свесно ризиковали или изгубили свој живот неговањем оболелих вољених особа. Пријатељи и чланови породице без икакве заштите носили су болесне и умрле на својим леђима или раменима. Последица је била ужасан губитак живота; вирус је пустошио читаве породице.

Задржавање избијања

Међународна заједница је одговорила на Киквитски позив за помоћ, новчаним прилозима и медицинском опремом. Тимови истраживача долетели су из Европе, Јужне Африке и Сједињених Држава. Њихова сврха доласка била је двострука: прво, помоћи да се задржи избијање; и друго, открити где је вирус живео између епидемија.

Да би се помогло да се заустави епидемија, здравствени радници су покушавали да претражујући улицу по улицу пронађу све оне који су показивали симптоме те болести. Болесне су одводили у болницу, где су могли бити смештени у карантин и бити безбедно збринути. Оне који су умрли умотавали су у пластичне чаршаве и брзо их закопавали.

Била је покренута огромна акција да би се здравственим радницима и најширој јавности обезбедиле тачне информације о тој болести. Део поруке је снажно упозоравао на традиционалне обичаје сахрањивања, у којима породице церемонијално спремају и купају мртве.

Трагање за извором

Научници су желели да сазнају одакле потиче вирус. Ово је познато: вируси нису организми који независно живе, који могу сами јести, пити и множити се. Да би опстали и да би се размножавали, они морају напасти и искористити сложену машинерију живих ћелија.

Када вирус зарази неку животињу, често је то однос узајамне коегзистенције — животиња не убија вирус и вирус не убија животињу. Али када човек дође у контакт са зараженом животињом и вирус на неки начин пређе на човека, тај вирус може постати смртоносан.

Будући да ебола вирус тако брзо убија људе и мајмуне, научници претпостављају да вирус мора опстајати у неком другом организму. Ако здравствени званичници открију која врста организма носи вирус, онда би они могли преузети ефикасне контролне и превентивне мере како би избегли будућа избијања. Неодговорено питање о еболи јесте: где вирус обитава између епидемија код људи?

Да би одговорили на то питање, истраживачи морају пратити вирус до његовог извора. Напори да се пронађе животињски носилац вируса тако што се прате претходна избијања, показали су се безуспешнима. Али је епидемија у Киквиту пружила нову прилику.

Научници су претпостављали да је прва жртва епидемије у Киквиту био Гаспар Менга. Али како се он заразио? Ако је то било преко неке животиње, која је то врста животиње била? Логично је да се одговор може пронаћи у шуми у којој је Менга радио. Групе за сакупљање поставиле су 350 замки на местима на којима је Менга радио да би припремао дрвени угаљ. Ухватили су глодаре, ровце, жабе, гуштере, змије, комарце, мушице пескаре, крпеље, стенице, ваши, буве пескаре и обичне буве — укупно 2 200 животињица и 15 000 инсеката. Научници, носећи заштитну опрему, убијали су животиње анестетичким гасом. Затим су послали узорке ткива у Сједињене Државе, где су могли бити испитани ради вируса.

Будући да су могућа скровишта вируса скоро неограничена, није сигурно да ће се извор пронаћи. Др К. Џ. Питерс, који предводи ЦКБ-ову специјалну грану патогеније, рекао је: „Не мислим да имамо више од 50 посто шанси да пронађемо носиоца ебола вируса.“

Епидемија се губи

Дана 25. августа званично је објављено да је епидемија престала пошто 42 дана није било нових случајева, што је дупло дужи период од максималног периода инкубације. Зашто се болест није проширила? Један фактор били су међународни здравствени напори који су уложени да се задржи епидемија. Још један фактор који је прекратио епидемију била је сама тежина болести. Због тога што се јављала и убијала тако брзо а преносила се само блиским контактом, није се проширила на велики број људи.

Званични извештаји показују да је 315 особа навукло ту болест и да је од њих 244 умрло — стопа смртности од 77 процената. Ебола мирује за сада. У Јеховином новом свету биће заувек ућуткана. (Видите Исаију 33:24.) У међувремену, људи се питају: „Да ли ће се ебола поново појавити да убија?“ Вероватно хоће. Али нико не зна где и када.

[Оквир на 25. страни]

Епидемија у перспективи

Ебола је убица, али већа опасност за Африканце лежи у мање спектакуларним болестима. Током избијања еболе, друге болести су тихо односиле свој данак. Било је извештено да је неколико стотина километара источно од Киквита, 250 особа недавно погођено полиомијелитисом. На северозападу, смртоносна врста колере харала је у Малију. На југу, у Анголи, 30 000 људи било је погођено спаваћом болешћу. На широком подручју западне Африке, хиљаде су умрле у епидемији менингитиса. The New York Times је изјавио: „Африканцима се појављује забрињавајуће питање о томе зашто ниједан од свакодневних, смртоносних сусрета с болестима које се углавном могу спречити бар не пецне савест света.“

[Слика на 24. страни]

Научници трагају за извором вируса убице