Лахари — последице планине Пинатубо

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! СА ФИЛИПИНА

ПОПЛАВЉЕНЕ куће. Упропашћени послови. Однешена возила. Прекривене зграде. Хиљаде људи приморано да бежи. Други ухваћени, у немогућности да побегну. Шта је узроковало све то? Земљотрес? Лавина? Не. То је трајни сценарио који су креирали лахари. Шта је то? Лахари су потоци састављени од воде и вулканског талога, укључујући ослобођени пепео, плавац и нанос од садашњих и прошлих ерупција.

Вероватно да пре једне деценије никада нисте чули за филипинску планину Пинатубо. Али након једне силне ерупције 15. јуна 1991. реч „Пинатубо“ се одомаћила у многим деловима света. Након што је спавала скоро 500 година, планина Пинатубо је избљувала своје вулканске садржаје у један од највећих облака у облику печурке у овом веку. Пепео, песак и стене прштали су из вулкана и падали на земљу у количинама које су људи ретко виђали.a

Вулкан је избацио огромну количину материјала више од 20 километара у земљину атмосферу. Иако се нешто од тога вратило на земљу, огромне количине прашине остале су у небу — и то не само прашина већ и велике количине сумпор-диоксида, неких 20 милиона тона!

Вероватно се присећате неких глобалних последица: изванредно лепих залазака сунца за једно извесно време; необично светлог потпуног помрачења сунца у Мексику и оближњим подручјима године 1991; измењених временских образаца, укључујући ефекат хлађења на деловима северне хемисфере; и повећаног уништавања земљиног озонског омотача. Или сте можда чули о све већој глади и болести које погађају људе расељене због ерупције.

Дуготрајне последице

Једна од најозбиљнијих последица ерупције планине Пинатубо и можда последица која је остала незапажена за већи део света, јесте феномен познат као лахар. Као што је споменуто у уводном одломку овог чланка, лахари су доводили до неописиве патње десетина хиљада људи. Због лахара, последице ерупције планине Пинатубо нису сасвим део прошлости. Последице се осећају све до данашњег дана. Ви можда нисте лично погођени, али у близини планине Пинатубо, бизниси, послови, домови, животи и чак читави градови и даље бивају уништавани. Кривци за то су лахари планине Пинатубо.

Иако многи делују попут блатњавих река с неуобичајеним количинама талога, кад лахар садржи преко 60 процената талога он почиње да наликује течном цементу. То може бити изузетно опустошујуће. A Technical Primer on Pinatubo Lahars наводи: „Тај муљ је толико густ (више од двоструке густине воде) да се велике громаде, кошеви пуни стена, возила, бетонске зграде чак и мостови подижу и покрећу.“

Како настају лахари? Присетићете се да је приликом ерупције планина Пинатубо избацила огромне количине материјала. Нешто од тога је отишло у атмосферу, али је много тога остало на планини и у близини као пирокластични (формирани вулканским деловањем) потоци наслага. Колико? Према једном извештају Филипинског института за вулканологију и сеизмологију, 6,65 милијарди кубних метара. Вулканолог из Сједињених Држава К. Г. Њухол каже да је изашло довољно наноса да „најмање десет пута поплоча напред и натраг аутопут с четири траке преко Сједињених Држава“. Од тога, 3,45 милијарди кубних метара налази се у стању изложеном ерозији — које само чека да дођу кише и да их сперу на нижа узвишења стварајући лахаре. На Филипинима, тропске олује и тајфуни могу представљати додатну невољу. Велике количине кише могу пасти за веома кратко време, што доводи до стварања огромних лахара.

То је управо оно што се већ неколико година дешава. Увек изнова, олује водом натапају вулканске наносе и покрећу их. Лахари су претворили плодно обрадиво земљиште у пустош а градове у кровове кућа који вире изнад земље. У неким случајевима, то се десило преко ноћи. Хиљаде домова је уништено и људи су отргнути из својих родних места и присиљени да започну нови живот на неком другом подручју. До почетка 1995, лахари су померили 63 процента пирокластичног материјала у долине али је на планини још увек остало 37 процената што само чека да створи будућу пустош. Али велики део од тих 63 процента који се већ спустио остаје опасност. Вода од великих киша усеца канале у материјалу који се претходно наталожио на већим висинама. То поново покреће лахар, угрожавајући на даље животе и имовину у нижим деловима. Manila Bulletin је у јулу 1995. известио: „Деведесет један барангај (село)... избрисан је с карте средишњег Лузона, затрпан испод тона вулканског наноса.“

Поново катастрофа

У суботу увече 30. септембра 1995, јака тропска олуја Маменг (на међународној основи позната као Сибил) погодила је Лузон. Велике количине кише пале су на подручје планине Пинатубо. То је наговештавало катастрофу. Лахари су поново били у покрету. Гутали су све што им је било на путу. На једном подручју контролни насип се срушио и изложио претходно недирнуто подручје лахарима који су били шест метара дубоки. Куће које су имале мање од два спрата биле су потпуно потопљене. Људи су се пењали на кровове да би спасли свој живот. Тамо где је лахар био нарочито густ, носио је са собом велико камење, возила па чак и куће.

Поплава је још једна последица лахара, будући да они мењају ток река и одвод воде. Хиљаде кућа биле су потопљене, укључујући и многе које су поседовале породице Јеховиних сведока, као и велики број Дворана Краљевства.

Други су имали још несрећнија искуства. Особа би потонула у лахар који се креће или у блато које је он скоро наталожио, што је отежавало спасавање. Тек након неколико сати или дана материјал би постао довољно чврст да би се ходало по њему. Како су се људи спасавали? Неки су остајали на крову или на дрвећу изнад лахара све док се није могло ходати. Други су се држали за телефонске каблове или ходали по њима јер је лахар достигао ту висину. Неки су пузили на полуочврслом блату којег је лахар оставио за собом. Неки нису успели. Влада је послала хеликоптере у тешко погођена подручја, који су скупљали људе с кровова. (За даљње детаље погледајте пропратни чланак „Били смо спасени од лахара!“)

Љубав подстиче друге да помогну

Јеховини сведоци су били срећни кад су сазнали да иако су многе куће и неке Дворане Краљевства биле изгубљене или тешко оштећене, нико од њихове хришћанске браће или сестара није изгубио живот. Ипак је очигледно да су они погођени лахарима или поплавом били у великој потреби. Неки Сведоци су се спасли само са одећом коју су имали на себи, а која је била натопљена лахарским блатом. Како су сухришћани реаговали на ту потребу?

Скупштинске старешине са самог подручја уложили су труд да установе да ли су њихова хришћанска браћа безбедна или им је потребна помоћ да се евакуишу. То је урађено с великом тешкоћом, будући да су на многим подручјима талози лахара били још увек меки. Гиљермо Тунгол, старешина у скупштини Баколор, рекао је: „Отишли смо да помогнемо. Ходали смо по телефонским кабловима да бисмо дошли до браће.“ Вилсон Уи, један пуновремени слуга у истој скупштини, додао је: „Скоро да нисмо могли да дођемо тамо јер смо морали да идемо кроз воду која је допирала до груди и која је брзо текла.“ Али пажљиво, успели су у томе и могли су да установе стање чланова скуштине и да помогну тамо где је то било могуће.

До понедељка ујутро, 2. октобра, подружница Watch Tower Societyja била је сасвим свесна потребе. Да ли ће 345 добровољних радника у подружници моћи да помогну? Да! Одмах су се одазвали. До десет сати ујутро, само ови радници приложили су близу једне тоне одеће за своју хришћанску браћу у невољи. Заједно с храном и материјалним средствима то је послато камионом који је тог истог дана испоручио ствари.

У року од неколико дана, скупштине на подручју велеграда Маниле обавештене су о тој потреби. Убрзо је послато додатних пет тона одеће, заједно са осталим потребним залихама. Једна Сведокиња из Јапана посетила је Филипине у време катастрофе. Управо је била дошла из Хонгконга, где је за себе купила доста одеће. Када је сазнала за лоше стање њених сухришћана близу планине Пинатубо, дала им је сву одећу коју је купила и без ње се вратила у Јапан. Како је окрепљујуће видети како прави хришћани показују љубав према онима у потреби — не само желећи им добро већ ’давајући им потребе телесне‘ (Јаков 2:16).

Такође је похвална чињеница да Јеховини сведоци нису дозволили да такви догађаји смање њихову ревност за духовне ствари. Наставило се са хришћанским састанцима — у једном случају чак кад је у самој Дворани Краљевства вода допирала до глежња. Схватајући важност тога да библијска порука стигне до других, ти хришћани су и даље проповедали од куће до куће. Неки су морали гацати по води како би стигли на подручје на коме је требало да сведоче — а које није било сасвим потопљено. Са собом су носили одећу и пресвлачили су се на сувљем месту. И поред тога што су ти хришћани и сами патили, нису дозволили да их то заустави у показивању бриге за друге.

Да, последице планине Пинатубо су више од онога што су многи мислили да ће бити. То је прича која ће се још годинама наставити. Уложени су напори да се контролишу лахари, али је понекад то ван човекове способности. Како је задовољавајуће видети да кад искрсну такве ситуације, прави хришћани их користе као прилику да покажу своју љубав према Богу и ближњем!

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 21. страни]

КАКО ЈЕ ПЛАНИНА ПИНАТУБО УТИЦАЛА НА СВЕТ

КАДА се једном нека вулканска ерупција величине ерупције планине Пинатубо примири или престане, то је крај томе. Је ли то тако? Нипошто! Запазите неке од глобалних последица које су се задржале.

◼ Можда сте једно извесно време након ерупције посматрали изванредно лепе заласке сунца.

◼ Научнике у Мексику је 11. јула 1991. изненадило необично светло потпуно помрачење сунца. Који је био разлог? Ерупција планине Пинатубо. Њене честице прашине разбацују коронарну светлост више него обично.

◼ Утицала је и на време. Отприлике три месеца након ерупције, извештено је да је Токио, у Јапану, примао око 10 процената мање директног сунчевог светла него обично. Вулкански пепео је блокирао једну количину сунчеве светлости. Science News је указивао на пад просечне температуре од отприлике једног целзијусовог степена у деловима северне хемисфере.

◼ Још једна последица била је све веће уништавање земљиног озонског омотача. Сумпорна киселина која се налазила у атмосфери као последица ерупције помешана са хлором који човек ствара, довела је до нестајања озона. Озонски омотач обично обезбеђује атмосферски штит који заштићује људе од добијања рака. Убрзо након ерупције, нивои озона на Антарктици пали су скоро на нулу; на екватору нивои су пали за 20 процената.

◼ Глад и болест биле су даљње негативне последице. Људи које је вулкан разместио, били су приморани да привремено живе у центрима за евакуацију, где се болест брзо шири. Нарочито тешко били су погођени Ети, људи једног племена који су били отерани са своје земље ерупцијом и бачени у средину у којој нису навикли да живе.

[Слика]

Евакуисани људи с поплављених и лахаром погођених подручја

[Слика на 18. страни]

Кућа однесена лахаром

[Слика на 18. страни]

Двоспратне зграде затрпане до крова

[Слика на 18. страни]

Веома лепа обрадива земља због лахара̂ се претвара у пустош

[Слике на 19. страни]

Горе: Зграда банке у Баколору, у Папанги, до пола затрпана лахаром, март 1995.

Доле: Иста банка потпуно затрпана једним каснијим лахаром, септембар 1995.