Били смо спасени од лахара!

ПРВИ октобар 1995, показао се као дан који није био налик ниједном другом дану који је породица Гарсија икада доживела. Гарсијеви су активни Јеховини сведоци и њихов дом је био смештен у стамбеном насељу у Кабалантајну, у Баколору, у покрајини Пампанга, на Филипинима. Иако је њихов дом био близу подручја која су искусила лахаре планине Пинатубо, он није био директно погођен. Кабалантајн је био заштићен насипима које је влада изградила, а који су пројектовани да би зауставили лахар. Али ствари су биле на путу да се брзо промене.

Јака тропска олуја свалила је 216 милиметара кише на планину Пинатубо. У раним јутарњим сатима, зазвонио је телефон у стану Гарсијевих. Био је то неко ко је окренуо погрешан број, али је та особа рекла да је насип пробијен и да се породица треба припремити за поплаву.

Почиње искушење

Нонато Гарсија, отац породице и председавајући надгледник скупштине Виља Роземери, прича: „У недељу ујутро пре пет сати, вода је почела да надолази око наше куће.

„Мислио сам да ћемо имати само поплаву, па смо почели да носимо наше личне ствари на спрат. Али након десет сати ујутру, видео сам да је блато лахара било помешано с водом. Поток је постајао све виши и јачи све док није постао густ и са собом носио громаде. Попели смо се на кров.

„Касније је поток одвлачио кола па чак и куће. Једна кућа коју је ударила једна велика громада, срушила се и била је однесена. Лахар је донео њен кров близу наше куће. На крову је било људи. Позвао сам их и охрабрио их да се пребаце на кров наше куће. Да би то урадили, зграбили су кабал који им је био добачен. Он је био привезан за моје тело, и довлачио сам их једног по једног. Још људи се пребацило с других кровова који су били покривени. Киша је падала све време.

„Поподне су хеликоптери почели да надлећу. Али ниједан се није спустио да нас спасе, иако смо избезумљено махали. Мислили смо да мора да има људи који су у већој потреби, и да су прво њих спасавали. Нисам мислио да ће нас брзо покупити, јер је било пуно насуканих на крововима кућа.

„Молитва је једна веома важна ствар у таквој ситуацији. Чак и кад сте у великој опасности, након молитве не осећате се уплашено. Ми се нисмо молили да Јехова учини неко чудо, већ смо молили да буде његова воља ма каква она била, схватајући да свака особа може бити погођена неком несрећом. Али сам заиста молио за снагу, храброст и мудрост. Све нам је то помогло да се суочимо са ситуацијом у којој смо били.“

Нонатова супруга, Кармен, сложила се с тим: „То што мој супруг каже о молитви заиста је истина. Склона сам да се осећам веома нервозно кад сам у ситуацији у којој су животи мојих вољених доведени у опасност. Када сам видела да се кров пунио лахарским блатом и да су га ударале громаде, рекла сам свом супругу: ’Изгледа да за нас више нема никакве наде.‘ Али он ме је охрабрио говорећи: ’Хајде да се молимо.‘“

Нонато је наставио: „У четири сата поподне, поток лахара је и даље био веома јак. Кућу су ударале велике стене. Наноси лахара су прекрили скоро половину крова. Почео сам да размишљам о томе да ће ускоро пасти мрак и да ће бити веома тешко кретати се. Стога, док је још увек био дан, одлучили смо да кренемо.

„Покушао сам да бацим столицу у лахарско блато да видим да ли ће потонути и чак сам се попео на њу али није потонула. Стога сам узео једно подугачко парче даске да бих испитивао блато. Користио сам је како бих пронашао довољно чврста места по чему би се ходало. На тај начин смо, заједно с нашим бројним суседима, могли кренути кроз блато. Укупно нас је било двадесетшесторо.

„Кренули смо ка много вишем крову у даљини. Користећи даску, и даље смо испитивали блато како бисмо нашли где бисмо могли ступити. На местима где је блато било још увек меко, пузили смо.“

Са сузама у очима, Кармен објашњава: „На неким местима били смо баш на ивици потока лахара и морали смо да ходамо постранце на веома уском делу земље. У једном тренутку, упала сам у блато које је допирало до груди и рекла сам свом супругу: ’Не могу даље. Умрећу.‘ Али је он рекао: ’Не, ти то можеш. Устај.‘ Уз Јеховину помоћ, наставили смо да се крећемо.“

Нора Менгуљо, једна рођака те породице, додаје: „На местима на којима је било и сувише меко да би се пузало, ногама смо се гурали док смо лежали на леђима. Понекад бисмо превише упали али смо помагали једни другима да се извучемо, а нарочито деци.“

Најзад — спас!

Нонато наставља: „Док смо напорно пузили дуж ивице лахара, један хеликоптер је надлетео и видео нашу несигурну ситуацију — не на крову, већ усред наноса лахара. Једна од наших сапутница високо је подигла своју осмомесечну бебу, надајући се да ће спасиоци видети наше лоше стање. Спустили су се да нас покупе. Прво смо послали децу и жене јер нисмо могли сви да станемо.

„Коначно, и нас су покупили и одвели у центар за евакуацију. Тамо нам људи нису могли дати ништа да обучемо, иако је сва наша одећа била пуна блата од лахара. Рекао сам им да моја породица неће ићи са осталима на подручје за евакуацију, јер смо желели да одемо до Дворане Краљевства. Када смо тамо стигли, одмах смо били обучени, нахрањени и указана нам је и даљња помоћ. Пристигло је још браће из скупштине и они су нам исто тако помогли.“

Кармен додаје: „Иако се нисмо могли надати помоћи из других извора, осетили смо благослов нашег хришћанског братства.“

Иако је њихова кућа била прекривена лахаром, задовољство је знати да су они и њихово троје деце Лавли, Чарми и Чарли преживели то искушење заједно са свим осталим Сведоцима на том подручју.

[Слике на 23. страни]

Други спрат делимично откопане куће Гарсијевих

Домаћинство Нонатоа Гарсије испред њихове затрпане куће