Свет без аутомобила?
МОЖЕТЕ ли замислити свет без моторних возила? Или, можете ли именовати неки проналазак који је у току последњег века толико из основа променио начин живота и понашање људи као што су то она учинила? Без аутомобила, не би било мотела, драјв-ин ресторана̂, нити драјв-ин позоришта̂. Што је још важније, без аутобуса, таксија, кола или камиона, како бисте отишли на посао? у школу? Како би пољопривредници и занатлије допремили своју робу на тржиште?
„Свако шесто предузеће у САД зависи од производње, дистрибуције, сервисирања, или коришћења моторних возила“, примећује The New Encyclopædia Britannica, додајући: „Продаја и приходи аутомобилских фирми представљају више од једне петине велепродајних послова земље и више од једне четвртине малопродаје. За друге земље ове пропорције су нешто мање, али Јапан и земље западне Европе рапидно се приближавају нивоу САД.“
Па ипак, неки људи кажу да би свет без моторних возила био бољи. Они то кажу у основи из два разлога.
Светски застој у саобраћају
Ако сте икада бескрајно кружили тражећи место за паркирање, онда нико не треба да вам каже да чак и ако су кола нешто добро, превише кола на неком пренатрпаном подручју није. Или ако сте икада били ухваћени у некој страшној саобраћајној гужви, знате колико је то фрустрирајуће бити заробљен у возило које је предвиђено да се креће, али је приморано да буде непокретно.
Године 1950, једино у Сједињеним Државама је свака четврта особа имала кола. До 1974, Белгија, Велика Британија, Италија, Немачка, Француска, Холандија и Шведска су их стигле. Али до тада Сједињене Државе су напредовале тако да је скоро свака друга особа имала кола. Сада Луксембург и Немачка имају отприлике 1 моторно возило на свака 2 становника. Белгија, Велика Британија, Италија, Француска и Холандија не заостају много.
Већина великих градова — без обзира где се у свету налазили — дегенеришу у џиновска паркиралишта. На пример, у Индији у време независности 1947, Њу Делхи, њен главни град, хвалио се са 11 000 аутомобила и камиона. До 1993. тај број је надмашио 2 200 000! Астрономски пораст — али „очекује се да се до краја века овај број удвостручи“, према часопису Time.
У међувремену, у источној Европи, са само једном четвртином аутомобила по глави у односу на западну Европу, постоји приближно 400 милиона потенцијалних купаца. У року од неколико година, ситуација у Кини, која је до сада позната по својих 400 милиона бицикала, промениће се. Како се известило у 1994, „влада прави планове за рапидни пораст производње аутомобила“, која ће се до краја века кретати од 1,3 до 3 милиона аутомобила годишње.
Претња загађења
„Британији је понестало свежег ваздуха“, рекле су новине The Daily Telegraph од 28. октобра 1994. То је можда претеривање али, ипак у довољној мери истина да створи забринутост. Професор Стјуарт Пенкет, са Универзитета источне Енглеске, упозорио је: „Моторна возила мењају хемију читаве наше позадинске атмосфере.“
Висока концентрација загађености угљен-моноксидом, каже књига 5 000 дана да се спасе планета (5000 Days to Save the Planet), „лишава тело кисеоника, слаби опажање и размишљање, успорава рефлексе и изазива поспаност“. А Светска здравствена организација каже: „Око половина свих становника градова у Европи и Северној Америци изложена је неприхватљиво високим нивоима угљен-моноксида.“
Процењује се да у неким местима издувни гасови аутомобила годишње убију много људи — поред тога што околини причињавају милијарде долара штете. У јулу 1995. један извештај у телевизијским вестима изјавио је да приближно 11 000 Британаца годишње умре због аутомобилом створеног загађења ваздуха.
Године 1995. у Берлину је одржана Конференција Уједињених нација о клими. Представници 116 земаља су се сагласили да нешто треба урадити. Али на разочарање многих, задатак усвајања специфичних циљева и постављања дефинитивних правила или назначавања прецизних програма био је одложен.
У светлу онога шта је књига 5 000 дана да се спасе планета рекла 1990, овај недостатак напретка вероватно је требало и очекивати. „Природа политичке и економске моћи у савременом индустријском друштву“, истакла је она, „диктира да су мере за борбу против еколошког уништења прихватљиве једино ако се не уплићу у пословања привреде.“
Тако је Time недавно упозорио на „могућност да ће нагомилани угљен-моноксид и остали гасови у атмосфери који доприносе ефекту стаклене баште постепено загрејати планету. Последице, према многим научницима, могле би бити суше, топљење ледених врхова, подизање нивоа мора̂, обалска плављења, оштрије олује и друга климатска зла“.
Озбиљност проблема загађености захтева да се нешто уради. Али шта?