У потрази за прихватљивим решењима

МОТОРНА ВОЗИЛА нису једина која загађују. Приватна домаћинства, индустријска постројења и електране такође морају делити одговорност. Па ипак, улога коју у глобалном загађивању играју моторна возила је позамашна.

У ствари, 5 000 дана да се спасе планета (5000 Days to Save the Planet) усуђује се да каже: „Да се за све штете морао положити рачун — поготово за штету од испуштања угљен-диоксида за нашу климу — онда аутомобили вероватно никада не би били прављени.“ Ипак, она се слаже: „Али то је могућност о којој ни произвођачи аутомобила, ни индустрија за путеве, ни владине агенције, а заиста ни општа јавност, чији живот све више зависи од приватног превоза, нису спремни да размишљају.“

Зар не би требало да технологија која је однела човека на Месец буде у стању да произведе аутомобил који не загађује? Урадити никада није тако лако као рећи, тако да док се не буду надвладале препреке у развоју аутомобила који не загађује, потрага за другим прихватљивим решењима се наставља.

Смањивање загађивача

У 1960-им Сједињене Државе су донеле закон који је захтевао уградњу регулатора на моторним возилима како би се ограничило испуштање загађивача. Од тада, друге земље и владе су учиниле то исто.

Каталитички претварачи, који захтевају коришћење безоловног бензина, сада се нашироко користе за филтрирање штетних загађивача. Од 1976. па до 1980, након што су возачи у већим бројевима почели да користе безоловни бензин, ниво олова у крви Американаца је опао за једну трећину. И добро је што је тако, јер вишак олова може неповољно утицати на нервни систем и ометати способност учења. Међутим, жалосно је рећи да док је у многим земљама развијеног света ниво олова опао, то исто се не може рећи и за мање развијене земље.

Успех каталитичких претварача је задовољавајућ, али њихова употреба остаје контроверзна. Због губитка перформанси који је уследио кад се више није додавало олово, промењен је угљоводонични састав бензина. То је за последицу имало испуштање других карциногена, какви су бензен и толуен, чије нивое испуштања каталитички претварачи не умањују.

Осим тога, каталитички претварачи захтевају употребу платине. Према професору Јану Торнтону, с Државног колеџа у Британији, један од њихових споредних ефеката јесте пораст количине платине остављене у прашини поред пута. Он је упозорио на могућност да би „растворљиви облици платине могли ући у ланац исхране“.

Упркос сваком успеху „каталитичких претварача у Северној Америци, Јапану, Јужној Кореји и у неколико европских земаља“, реално признаје 5 000 дана да се спасе планета „огроман пораст броја аутомобила широм света потпуно је избрисао користи по квалитет ваздуха“.

Успоравање

Још један метод смањивања издувних гасова аутомобила јесте возити спорије. Али у Сједињеним Државама неке државе су недавно повисиле ограничења брзине. У Немачкој, наметање рестрикција није популарно. Природно је да се томе супротстављају произвођачи аутомобила, чији је нагласак на способности да направе снажне моторе који ће лако омогућити економичне брзине веће од 150 километара на час, као и велики број возача. Међутим, сада изгледа да је све више и више Немаца спремно да прихвати рестрикције у брзини не само из еколошких разлога већ такође и због безбедности.

У неким земљама, када загађеност достигне неприхватљиве нивое, од возача се захтева да спорије возе — или можда да потпуно престану с вожњом. Једна анкета из 1995. открила је да би се 80 посто Немаца сложило са увођењем ограничења брзине уколико би ниво озона постао превисок. Бројни градови широм света, укључујући и Атину и Рим, већ су предузели кораке да ограниче вожњу под извесним околностима. Други разматрају да ураде то исто.

Коришћење бицикала

Да би се смањио саобраћај, неки градови су увели снижене цене за превоз аутобусом. Други пружају бесплатан аутобуски превоз за возаче који плаћају неку симболичну таксу за паркирање њихових аутомобила на расположивим парцелама. Други градови имају резервисане траке само за аутобусе и таксије како би убрзали ове облике превоза.

Један новотарски начин за борбу против овог проблема недавно је забележен у новинама The European: „Инспирисани кампањом у Холандији у касним 1960-им, сналажљиви Данци су се појавили с планом да загађеност ваздуха и саобраћајне гужве смање тиме што ће убедити људе да користе два уместо четири точка.“ Постављени су бицикли на различитим локацијама свуда по копенхашким улицама. Стављање новчића у апарат ослобађа бицикл за употребу. Тај депозит се може поново подићи када се касније бицикл врати на неку прикладну локацију. Време ће показати да ли ће се овај план показати практичним и хоће ли постати популаран.

Да би охрабрили на коришћење бицикала уместо кола, неки немачки градови дозвољавају бициклистима да у једносмерним улицама возе у супротном смеру! Пошто је отприлике једна трећина свих вожњи у граду, а и више од трећине оних у сеоским крајевима, краћа од три километра, многи грађани би лако могли да већину њих обаве или пешице или бициклом. То би помогло да се смањи загађеност; истовремено, возачи бицикала би имали потребно вежбање.

Редизајнирање

Рад на дизајнирању аутомобила̂ који не загађују се наставља. Произведена су електрична кола која иду на батерије, али она су ограничена у погледу брзине и времена функционисања. Исти је случај код кола на соларни погон.

Испитује се још једна могућност, коришћење водоника као горива. Водоник сагорева и при том не ослобађа скоро никакве загађиваче, али његова цена је претерано висока.

Признајући потребу за поновним проналажењем аутомобила, председник САД Клинтон објавио је 1993. да ће влада и ауто-индустрија САД сарађивати у дизајнирању аутомобила будућности. Он је рекао: „Покушаћемо да започнемо технолошку авантуру толико амбициозну какву наш народ никада није покушао.“ Да ли ће бити могуће „створити савршено ефикасно и еколошки повољно возило за 21. век“, о којем је он говорио, остаје да се види. Планови траже да се прототип произведе у року од једне деценије — међутим, уз огромну цену.

Неки произвођачи аутомобила раде на моделима који иду на бензин и електричну струју у комбинацији. Уз своју високу цену, у Немачкој су већ доступна електрична спортска кола способна да из стања мировања за девет секунди убрзају до 100 километара на час, на свом путу до максимума од 180 километара на час. Али након 200 километара она стају све док им се поново не напуне батерије за време од најмање три сата. Истраживање се наставља, и очекује се даљњи напредак.

Само део проблема

Како се отарасити отровних издувних гасова само је део проблема. Аутомобили такође стварају загађење буком, што зна свако ко живи близу неког прометног пута. Пошто непрестана саобраћајна бука може јако штетно утицати на здравље, то је такође основни део проблема који треба решити.

Љубитељи природе ће такође истаћи да је не мало пејзажа природне лепоте нагрђено километрима ружних аутопутева, заједно с неугледним пословним местима и рекламним таблама које их можда окружују. Али како се број аутомобила повећава, тако се повећава и потреба за више путева.

Неки аутомобили, након година загађивања у служби својих власника, настављају са својим начинима загађивања чак и „после смрти“. Напуштени одбаченици, који служе само да боду очи, постали су толики проблем да је у неким местима морао бити донесен закон, да би се избегло њихово прекомерно гомилање по пејзажу. Хоће ли идеални аутомобил, направљен од материјала који се лако рециклирају, икада бити направљен? Таквог возила нема на видику.

„Већина Немаца је веома забринута за околину“, примећују једне недавне новине, додајући, „али мало њих поступа у складу с тим.“ Један владин службеник цитиран је како каже: „Нико не мисли о себи као о виновнику, нити ико жели да буде позван да положи рачун.“ Да, проблеме је тешко решити у свету који карактеришу људи који су „љубитељи себе“ и „неотворени за било какав договор“ (2. Тимотеју 3:1-3, NW).

Ипак, потрага за прихватљивим решењима се наставља. Може ли се идеално решење за загађеност и аутомобил икада пронаћи?

[Слика на 7. страни]

Да ли би се загађеност могла смањити тиме да користимо јавни превоз, заједнички се возимо колима, или да возимо бицикла?