Сведочанство за њихову веру

ГОДИНА 1995. била је 50-годишњица ослобођења нацистичких концетрационих логора. Широм Европе, жртве нацизма комеморисале су ту прилику великим окупљањима у Аушвицу, Берген-Белсену, Бухенвалду, Дахауу, Равенсбруку, Заксенхаузену и другим логорима, којима су присуствовали представници владе. Једна мисао која је непрестано истицана била је, „Немојмо никада заборавити!“

Из тог разлога Јеховини сведоци су током те јубиларне године приказали изложбе у Европи. Многе сведоке је Хитлерова влада интернирала због њиховог одбијања да поздраве Хитлера и подрже ратна настојања. Од 1933. па надаље, хиљаде њих било је ухапшено и многи су умрли као последица начина на који се поступало с њима.

Међутим, њихова искуства су углавном непозната јавности. То је довело до израза „заборављене жртве у историји“. Једна група преживелих Сведока изразила је жељу да сачува сећање на своје породице и другове који су били прогањани, затварани, мучени или убијени и да обзнани сведочанство вере и храбрости које су оставили ти Бибелфоршери, име по ком су Јеховини сведоци били индетификовани у концентрационим логорима.

Дана 29. септембра 1994. Спомен музеј холокауста Сједињених Држава, у Вашингтону, D. C., одржао је семинар у вези с Јеховиним сведоцима у концентрационим логорима. Преживели из логора одржали су две велике комеморативне прославе у Француској, 28. марта 1995. у Стразбуру и 30. марта у Паризу. Било је веома дирљиво чути те сада остареле мушкарце и жене, још увек верне Богу 50 година касније, како причају своја искуства. Дана 27. априла близу Берлина одржан је сличан састанак у Бранденбургу, у Немачкој, где су многи Сведоци били убијени тако што им је одсечена глава. Наредног дана, известан број преживелих присуствовао је свечаностима које је организовала покрајина Бранденбург и посетили су разне логоре.

Француска изложба

На тим прославама, приказана је једна изложба с темом „Mémoire de Témoins“ (Сведочанство Сведока). Од маја 1995. до априла 1996. обишла је 42 града у Француској и разне градове у Белгији и у Швајцарској где се говори француски. Изнад свега, мушкарци и жене на изложби јесу Сведоци за Јехову Бога. Али они су такође сведоци патње коју су они и други подносили у концентрационим логорима. Они су живи доказ идеологије нетрпељивости која је узроковала патњу и смрт милиона људи због њихове расе или религије. Надаље, сведочанство Сведока разоткрива како су такозвани хришћани више волели лажног месију, Хитлера, него Исуса Христа; мржњу од љубави према ближњем; и насиље од мира.

Изложба се састојала од неких 70 платна, започињући с распоредом догађаја — отварање логора у Дахауу и Оранијенбургу, у марту 1933; Нирнбершки закони да се „заштити немачка крв“, у септембру 1935; Аншлус, то јест анексија Аустрије Немачкој, у марту 1938; Кристалнахт (кристална ноћ), у новембру те исте године, током које су хиљаде јеврејских продавница биле опљачкане и више од 30 000 људи било је ухапшено и депортовано; постепена забрана Јехових сведока; инвазија на Совјетски Савез, у јуну 1941; и еутаназија ментално болесних, од 1939. до 1941.

Неколико платна је истицало индоктринацију младих у Хитлеровој омладини и фасцинантност огромних нацистичких окупљања која су се ради маса одржавала у Нирнбергу. Слике су подсетиле на одбијање Јеховиних сведока да се фиреру закуну на верност и да поздраве Хитлера. Друга платна су показивала како су Јеховини сведоци били жртве дезинформација и како су од 1935. па надаље, дистрибуисали часописе и трактате који су разоткривали дивљаштва нациста.

Лична искуства

Отприлике 40 платна је испричало искуства обичних мушкараца и жена из целе Европе који су били прогањани и чак убијени због своје вере. Преживели су подупирали изложбу својим присуством а посетиоци су их пажљиво слушали. Деца су била очарана кад је Луи Арст испричао своју причу. Родом из Милуза у Француској, одведен је од родитеља и послат у Немачку јер је у школи одбио да каже „Хајл Хитлер!“. „Један есесовац ме је претукао јер сам одбио да поздравим Хитлера. Добио сам 30 удараца од њега. Два дана касније ставио ми је руку на раме и покушао да се поигра мојим осећањима. ’Помисли на своју мајку. Она би била тако срећна да те види. Све што треба да урадиш јесте да кажеш „Хајл Хитлер!“ и можеш ићи на воз.‘ То је било тешко за једног дванаестогодишњака“, додао је. Многи су били дирнути искуствима Јосефа Хисигера који је заменио недељно следовање хлеба за Библију једног његовог протестантског цимера у ћелији.

Интервјуи с бившим депортирцима снимљени на видео-касетама били су још једна одлика изложбе. Неки интервјуи су били урађени у самим логорима — на пример, у Ебензију у Аустрији и у Бухенвалду и Заксенхаузену у Немачкој. Други интервјуи забележили су разне аспекте логорског живота или успомене Сведока који су као деца били депортовани.

Инаугурација

Једна кратка свечаност отворила је сваку изложбу током које је један представник бивших депортираца објаснио духовни отпор Јеховиних сведока према нацизму. Депортирци који нису Сведоци као и неколико историчара и званичника, укључујући једног бившег француског министра у влади, такође су љубазно прихватили позив да говоре.

Један бивши депортирац који је познавао Јеховине сведоке у Бухенвалду рекао је у вези с њима: „Не знам ниједну другу категорију депортираца, осим Јевреја, према којима се поступало тако срамно: били су бијени, понижавани, вређани, давали су им најодвратније послове. Без своје вере, они не би могли издржати. Према њима имам највеће поштовање и дивљење.“

Реакције

Изложбу је посетило преко 100 000 људи. На неким местима стотине људи, међу њима многи млади, стајали су у реду да би ушли у изложбену дворану. Многи посетиоци су изразили своја осећања написавши неколико речи у књизи посетилаца. На пример, једна млада особа је написала: „Зовем се Сабрина. Имам десет година и волела бих да будем храбра попут Рут како бих угодила Јехови.“a

Медији су такође говорили о изложби. У принципу, у сваком граду један чланак или два су се појавила у локалној штампи. Поред тога, локалне радио-станице често су рекламирале изложбу и емитовале програме који су истицали интервјуе с бившим депортирцима. Регионална телевизија је емитовала кратке извештаје. Један телевизијски новински извештај говорио је о изложби као о „једној једноставној, а ипак страшној причи која гледа у срж неизрецивог. ’Сведочанство Сведока‘ одаје част достојанству које се никад не може одузети“.

Педесетогодишњица ослобођења дуго ће остати урезана у мислима преживелих. Иако евоцирање болних успомена није увек било лако, тиме што су их поделили с другима и извукли из заборава, Сведоци су могли да ојачају веру других. Сматрали су предношћу што су могли учествовати у тој изложби и одагнати неке предрасуде и незнање које се након 50 година још увек задржало. Нарочито су извукли задовољство из сазнања да њихово сведочанство одаје част њиховом Богу, Јехови, и засигурава да други никада неће заборавити оно што су они подносили као његови Сведоци.

[Фуснота]

[Слика на 16. страни]

Неки од Јеховиних сведока које је Хитлерова влада депортовала и интернирала испричали су своју причу

[Слика на 16. страни]

Чланци у „Златном веку“ осуђивали су дивљаштва нацизма

[Слика на странама 16, 17]

Неких 70 платна причало је причу о нацистичком прогањању мушкараца, жена и деце који су одбили да се одрекну своје вере