Аустралијски „распевани торањ“

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

УМЕТНОСТ, технологија и наука често се спајају на пољу музике како би произвеле разноразне инструменте изузетног квалитета. Али док су виолине Антонија Страдиварија и флауте Теобалда Бума можда добро познате, уопштено се мало зна о величанственом карилону.

Али шта је карилон, и како се он свира? Посета једном од главних карилона на свету биће просветљујућа и можда ће продубити наше цењење за његову јединствену музику.

Огроман инструмент

Карилон спада међу највеће музичке инструменте на свету и древног је порекла. Обично је постављен у неком звонику и стога је подесно што на њега указују као на „распевани торањ“. Карилон и звоник у Канбери, главном граду Аустралије били су 1963. јубилејски поклон владе Велике Британије за комеморацију оснивања тог града и давања имена 50 година раније. Карилон је смештен на Аспен Ајланду у средишту живописног језера Барли Грифин.

Овај 50 метара високи звоник састоји се из групе од три троугласта стуба, од којих је сваки у правцу једне стране централног једнакостраничног троугла. Високо изнад тога, окачени о та три стуба налазе се спратови на којима се налази сам карилон.

Лифт у овом торњу односи нас на прву платформу, где нас поздрављају две велике клавијатуре, сличне као код оргуља. Прва је само да карилонер, како се извођач назива, вежба своју изведбу. Чекићи са ове клавијатуре ударају само о акустичне шипке.

Скоро иза ове клавијатуре за вежбање налази се права клавијатура карилона. Али то уопште није нека обична клавијатура, јер има велике, округле храстове дирке, отприлике два центиметра у пречнику. Горњи ред дирки представља познате црне дирке код клавира или оргуља. Оне штрче приближно девет центиметара, док доњи ред (који представља беле дирке на клавиру) вири око седамнаест центиметара. Међутим, насупрот клавиристи или оргуљашу, карилонер не користи своје прсте већ свира затворених шака. Због тога су дирке широко распоређене — тако да док свира извођач може избећи да дотакне друге дирке.

Истински импозантан механизам

С врха главне клавијатуре, уздижу се жице до горњег спрата, а свака дирка од четири и по октаве везана је за засебну челичну жицу с нарочитим регулатором натегнутости на себи. Да бисмо сазнали куда воде све те жице, узимамо лифт до следећег спрата. Овде импозантно висе два масивна звона, од којих свако тежи око шест тона. Затим, гледајући између тих звона, ми опажамо још 51 звоно окачено изнад њих, и она се постепено дижу до најмањег звона које је тешко само седам килограма.

Сва звона су стратешки постављена како би се спречила свака акустичка интерференција, коју повремено стварају доминантни хармоници неких звона. Свако звоно са својим мекано овалним металним клатном, активира се челичном жицом која је везана за сваку дирку клавијатуре испод. Натегнутост је фино подешена да одговара индивидуалном додиру сваког карилонера као и преовладавајућим временским условима.

Неке интересантне чињенице

Звона у канберском карилону изливена су у ливници Џона Тејлора и Компаније Енглеске и јесу изврсни примери из 20. века древне уметности. Звона могу одзвонити своје мелодије у опсегу и до 300 метара преко вода језера и у суседним баштама и парковима.

Овај карилон није највећи на свету, али са своја 53 звона рангира високо на листи, јер већина карилона има између 23 и 48 звона. Међутим, највећи карилон се налази у Њујорку. Он има 74 звона. Он такође поседује највеће акустично звоно на свету. Ово звоно тежи преко 18 тона и даје звук ниског Ц, у поређењу с канберским карилоном с његовим ниским повишеним Ф.

Онда хајдемо сада да уживамо у концерту који држи карилонер. Хоћемо ли сести ниже у баште? Ту можемо не само чути величанствену музику „распеваног торња“ већ истовремено и уживати у чудима стварања која нас окружују. Тишина вечерњег ваздуха и импресивна висина звона спајају се у давању на изглед етеричне музике, испуњавајући нам срца захвалношћу за тај божански дар музике.

[Слика на 25. страни]

Звона у торњу