Био сам одметник

БИО је први мај 1947, на Сицилији. Неких 3 000 људи, укључујући и жене с бебама, окупило се код планинског пролаза ради годишње прославе Празника рада. Нису били свесни опасности скривене у оближњим брдима. Можда сте читали или чак гледали филмове о трагедији која је уследила. Масакр је назван Покољ Портеле дела Ђинестре, који је за собом оставио 11 мртвих и 56 рањених.

Иако нисам имао никаквог удела у тој трагедији, ипак сам припадао групи сепаратиста који су били одговорни за њу. Њихов вођа је био Салваторе Ђулијано, с којим сам одрастао у селу Монтелепреу. Био је само годину дана старији од мене. Године 1942, када сам имао 19 година, позван сам да служим у војсци током Другог светског рата. Раније те године заљубио сам се у Виту Мотизи и оженио се њоме. Коначно, имали смо три сина; први се родио 1943.

Зашто сам постао одметник

Године 1945. кад се завршио Други светски рат, приступио сам западној дивизији Добровољачке армије за независност Сицилије (EVIS). То је био паравојни вод сепаратистичке политичке партије познате као Покрет за независност Сицилије (MIS). Салваторе Ђулијано, већ бегунац, био је наименован од стране подофицирског састава EVIS-а и MIS-а да преузме команду над нашом дивизијом.

Били смо уједињени љубављу према нашем острву Сицилији и према нашем народу. И били смо љути због неправди које смо подносили. Стога сам пригрлио циљ Ђулијанове дружине који је био да Сицилију припоји Сједињеним Америчким Државама као њену 49. државу. Да ли је постојао разлог да се верује да је то могуће? Заиста јесте, јер су нас званичници MIS-а уверавали да имају близак однос с Вашингтоном, D. C. и да је председник Сједињених Држава Хари С. Труман био за такву анексију.

Одметничка активност

Рад моје групе углавном се састојао у киднаповању истакнутих особа и задржавању ради откупа. На тај начин смо добијали средства за куповину потребних залиха. Нико од киднапованих, које смо звали „наши гости“, никада није био повређен. Када су били ослобођени давали смо им признаницу која се могла употребити за накнаду новца за откуп који смо добили. Рекли смо им да признаницу могу употребити да би повратили свој новац након што извојујемо победу.

Учествовао сам у отприлике 20 киднаповања, као и у оружаним нападима на касарне карабинијера, државне војне полиције. Међутим, драго ми је што могу рећи да никада никога нисам убио. Наши сепаратистички напади су кулминирали у непромишљеној акцији у селу Портели дела Ђинестри. Организовала ју је неколицина људи из Ђулијанове групе и била је усмерена против Комунистичке партије.

Иако убијање обичног народа — укључујући ближње и присталице — није било намерно, људи који су нас подржавали и сматрали да их штитимо, веровали су да смо их издали. Од тада па надаље потера за Ђулијановом дружином одметника била је немилосрдна. Након што су откуцани полицији, многи моји другови су били ухваћени. Упао сам у замку 19. марта 1950. и био сам ухапшен. И сам Ђулијано је тог лета погинуо.

Затварање и изрицање пресуде

У затвору у Палерму, где су ме држали до суђења, туговао сам што сам био одвојен од своје младе супруге и три сина. Ипак, жеља да се борим за оно што сам сматрао исправним штитила ме је од потпуног очаја. Почео сам да читам како би испунио своје време. Једна књига је подстакла моју жељу да читам Библију. Била је то аутобиографија Силвија Пеликоа, једног Италијана који је током 19. века био затваран из политичких разлога.

Пелико је написао да је са собом у затвору увек имао речник и Библију. Иако смо моја породица и ја били римокатолици, заиста нисам ништа чуо о Библији. Стога сам властима поднео захтев да добијем један примерак. Рекли су ми да је то забрањено, али сам добио примерак јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Касније сам могао добити примерак целе Библије, коју још увек чувам као драгоцену успомену.

Коначно, 1951. моје суђење је почело у Витербу, близу Рима. Трајало је 13 месеци. Осуђен сам на две доживотне казне плус 302 године затвора! То је значило да никада жив нећу изаћи из затвора.

Учење библијских истина

При повратку у затвор у Палерму, био сам додељен одељењу где је један члан наше групе који је био Ђулијанов рођак такође био затворен. Био је ухапшен три године пре мене. Раније је у затвору упознао једног Јеховиног сведока из Швајцарске који му је говорио о величанственим библијским обећањима. Тај човек је био ухапшен с једним другим Сведоком из Палерма док су проповедали добру вест о Божјем Краљевству (Матеј 24:14). Касније ми је речено да су његово хапшење подстакли чланови свештенства.

Упркос мојим незаконитим активностима, веровао сам у Бога и у црквена учења. Стога сам био шокиран кад сам сазнао да је поштовање такозваних светаца небиблијско и да једна од Десет заповести забрањује употребу ликова у обожавању (Излазак 20:3, 4). Претплатио сам се на часописе Кула стражара и Пробудите се!, који су ми постали веома драгоцени. Нисам разумео све што сам читао, али што сам више читао све више сам осећао потребу да побегнем не из затвора, већ из тамнице религиозне лажи и духовног слепила.

С временом сам схватио да је било потребно да свучем стару личност и обучем нову — ону која је кротка и слична личности Христа Исуса, како бих угодио Богу (Ефесцима 4:20-24). Моја промена је била постепена. Ипак скоро одмах сам почео да радим нешто у корист својих сузатвореника и покушао сам да им говорим о дивним стварима које сам учио. Стога је 1953. почео један радостан период за мене. Али било је и препрека.

Противљење од стране капелана

Шест месеци након што сам се претплатио на Кулу стражару и Пробудите се!, њихова испорука је била прекинута. Отишао сам код цензора затвореничке кореспонденције и обавестио га о томе. Рекао ми је да је затворски капелан обуставио испоруку.

Захтевао сам да видим капелана. Током разговора показао сам му оно што сам малчице знао из Библије, укључујући и стихове као што су Излазак 20:3, 4 и Исаију 44:14-17 у вези са употребом ликова у обожавању. Такође сам му прочитао Исусове речи, забележене у Матеју 23:8, 9, да ’оцем не зовемо никога на земљи‘. Увређен, одговорио је да не могу разумети Библију јер сам неук човек.

Било је добро што сам већ почео да мењам своју личност — иначе, не знам шта сам могао урадити. И даље прибран, одговорио сам: „Да, истина је; ја сам неук. Али ви сте студирали и нисте ништа урадили да бисте ме поучили библијским истинама.“ Капелан је одговорио да морам поднети захтев Министарству правосуђа да се одричем католичке религије како бих добијао литературу Јеховиних сведока. То сам одмах урадио али захтев није био прихваћен. Међутим, касније сам се могао регистровати као Јеховин сведок и поново сам могао добијати часописе. Али морао сам бити веома упоран.

Дворана Краљевства у затвору

Извесно време сам молио директора затвора за посао како бих могао зарадити новац да пошаљем својој породици. Увек је говорио да ако би мени дао посао, морао би га онда дати и другима а то није било могуће. Али ујутро 5. августа 1955, директор ми је пренео неке добре вести — требало је да почнем да радим као службеник у затвору.

Посао ми је омогућио да стекнем поштовање директора затвора и он ми је љубазно дозволио да за одржавање састанака ради проучавања Библије користим оставу. Тако сам 1956. користећи дрво од одбачених ормара за картотеку, направио клупе за оно што би се могло сматрати Двораном Краљевства, како се називају места састајања Јеховиних сведока. Сваке недеље сам се тамо састајао с другим затвореницима и постигли смо највећи број присутних од 25 на нашим разговорима о Библији.

С временом је капелан сазнао за састанке које сам одржавао и био је бесан. Као последица тога, у лето 1957, био сам пребачен из Палерма у затвор Порто Азуро на острву Елба. То место је било на лошем гласу.

Крштен у затвору

Када сам стигао, ставили су ме у самицу на 18 дана. Тамо ми чак није било дозвољено ни да задржим своју Библију. Касније сам поново писао Министарству правосуђа захтевајући да ми се дозволи да се одрекнем Католичке религије. Међутим, овог пута сам тражио помоћ од канцеларије подружнице Јеховиних сведока у Риму. Након десет месеци, дугоочекивани одговор је стигао. Министарство је признало моју промену религије! То није само значило да могу имати Библију, часописе и другу библијску литературу већ је такође значило да ме је могао редовно посећивати један Јеховин сведок.

Моја радост је била безгранична када ме је први пут посетио Ђузепе Романо, који је био из канцеларије подружнице Јеховиних сведока у Италији. Уз дозволу затворских службеника, учињене су припреме како бих напокон могао симболизовати своје предање Јехови крштењем у води. У присуству директора затвора, командира задуженог за дисциплину и других службеника, 4. октобра 1958, брат Романо је мене, заједно са једним затвореником крстио у огромној кади која се користила за заливање затворске баште.

Иако сам скоро увек могао проучавати Кулу стражару с другим затвореницима, годишњи Меморијал Христове смрти морао сам да прослављам сам у својој ћелији јер се ова прослава одржава након заласка сунца. Затворио бих очи и молио се, замишљајући да сам се окупио с другим Сведоцима.

Стварање ученика у затвору

Године 1968. био сам премештен у затвор у Фосомбронеу, у покрајини Пезаро. Тамо сам уживао у добрим резултатима који су проистекли из разговора с другима о библијским истинама. Радио сам у амбуланти где је било лако наћи прилике за сведочење. Нарочито је била радост видети напредак једног затвореника, Емануела Алтавила. Након два месеца проучавања, схватио је да мора применити савет из Дела апостолских 19:19 и уништити своју књигу о магијским вештинама. Касније је Емануел постао Јеховин сведок.

Следеће године био сам премештен у затвор на острву Прочида, баш преко пута Напуљског залива. Због доброг владања, још једном сам додељен да радим у амбуланти. Тамо сам упознао Марија Морена, једног затвореника који је био окорели католик. Имао је такође један одговоран положај, посао у рачуноводству.

Једне вечери Марио је затражио од мене нешто за читање и дао сам му књигу Истина која води до вечног живота.a Одмах је схватио важност онога што је читао и започели смо библијски студиј. Марио је престао да пуши три паклице цигарета дневно. Поред тога, схватио је да се мора поштено владати чак и у рачуноводству које се водило у затвору. Почео је да сведочи својој вереници и она је такође прихватила библијска учења. Убрзо након тога венчали су се у затвору. На конгресу у Напуљу 1975, Мариова супруга се крстила. Њена радост је била велика кад је чула да се и њен супруг истог дана крстио у затвору!

Били су ми дозвољени недељни разговори са Сведоцима који су ме посећивали на Прочиди. Такође ми је дозвољено да припремам оброке како бих могао да их поделим с њима у дворани за посетиоце. Могло је присуствовати и до десет особа одједном. Када је путујући надгледник Јеховиних сведока био у посети, добио сам дозволу да прикажем предавање с дијапозитивима. Једном сам имао задовољство да водим студиј Куле стражаре када је 14 Сведока било у посети. Изгледало је да су власти имале потпуно поверење у мене. У одређеним данима, предвече, ишао бих да проповедам од ћелије до ћелије.

Године 1974, након што сам провео 24 године по разним затворима, посетио ме је један судија који ме је охрабрио да поднесем молбу за помиловање. Нисам сматрао да је прикладно јер би то потврдило уплетеност у покољ у Портели дела Ђинестри, а ја нисам имао никакав удео у томе.

Поводи за велику радост

Године 1975. нови закон је обезбедио одобрење дозволе за излазак из затвора. Тако сам имао прилику да присуствујем свом првом конгресу Јеховиних сведока у Напуљу. Уживао сам у пет незаборавних дана, током којих сам упознао више хришћанске браће и сестара него што сам икада пре видео.

Оно што ми је донело посебну радост било је коначно, након толико много година, поновно сједињене с мојом породицом. Моја супруга, Вита, остала ми је верна а моји синови били су тада младићи у својим 20-им и 30-им.

Следеће године — током које сам могао неколико пута бити на одсуству из затвора — предложено ми је да поднесем молбу за пуштање из затвора. У извештају о мени који је написао судија за условно ослобађање препоручио је да моја молба буде усвојена. Написао је: „Може се са сигурношћу рећи да је — садашњи Манино, у поређењу с крвожедним младићем који је извршавао Ђулијанове наредбе, други човек; он је потпуно непрепознатљив.“

С временом су затворске власти из Прочиде захтевале помиловање за мене. Коначно, помиловање је одобрено и 28. децембра 1978, пуштен сам из затвора. Каква је то радост, након више од 28 година затвора бити слободан човек!

Једина нада за правду

Као киднапер под командом Салватореа Ђулијана, борио сам се за оно за шта сам веровао да ће донети праву слободу мојој породици и мојим сународницима. Ипак, из Библије сам сазнао да ма колико људи могу бити искрени, они никада не могу остварити правду коју сам као млад толико горљиво желео. Срећом, библијско спознање ми је помогло да увидим да само Божје Краљевство у рукама његовог Сина, Исуса Христа, може обезбедити олакшање од неправде које је тако очајнички потребно (Исаија 9:6, 7; Данило 2:44; Матеј 6:9, 10; Откривење 21:3, 4).

Многе новине су документовале промену у мојој личности, за коју је било одговорно такво библијско спознање. На пример, новине Paese Sera цитирале су управника затвора Прочиде како каже: „Кад би сви затвореници били попут Франка, затвори би нестали; његово понашање је било беспрекорно, никада се није свађао, и никада није добио чак ни најмањи укор.“ Једне друге новине, Avvenire, рекле су: „Он је примеран затвореник, необичан. Његова рехабилитација је изнад свих очекивања. Он је пун поштовања према институцијама и затворским службеницима и поседује изванредну духовност.“

Награђујућ живот

Од 1984. служим у скупштини Јеховиних сведока као старешина и пионир, како се пуновремене слуге називају. Године 1990. један затворски стражар с ким сам пре 15 година поделио библијско спознање телефонирао ми је да ми каже да су он и цела његова породица постали Јеховини сведоци.

Али моје најсрећније искуство десило се јула 1995. Те године имао сам велику радост да присуствујем крштењу моје драге супруге, Вите. Након толико много година, усвојила је библијска учења. Можда ће једног дана моја три сина, која за сада не деле моју веру, такође прихватити оно што сам сазнао из Речи Божје.

Моја искуства у помагању другима да упознају Библијске истине пружила су ми задовољство које се ни с чим не може поредити. Колико је само награђујуће доћи до спознања које води до вечног живота и делити га са онима искреног срца! (Јован 17:3). — Испричао Франк Манино.

[Фуснота]

[Слика на 18. страни]

Планински пролаз на Сицилији на коме се одиграо покољ

[Слика на 19. страни]

Кад смо се венчали, 1942.

[Слика на 21. страни]

Често сам делио библијске истине са затворским стражарима

[Слика на 23. страни]

С мојом супругом