Зидови који спречавају комуникацију

РОБЕРТ је мисионар Watch Towera који живи у Сијера Леони, у западној Африци. Једног дана, убрзо након његовог доласка у ту земљу, док је ходао улицом, опазио је да локална деца скандирају: „Белац! Белац!“ Роберт, који је црни Американац, окренуо се тражећи белца погледом, али тамо није било никога. Тада је схватио да су деца своје повике упућивала њему!

У њиховом скандирању није било никакве злобе. Деца су једноставно изражавала то да су препознала да је Роберт дошао из културе која се разликује од њихове. Називајући Роберта белцем био је најбољи начин којег су се могли сетити да би обзнанили ту разлику.

Како култура утиче на то ко смо

Култура се широко дефинише као „скуп заједничких идеја... обичаја, веровања и спознања који карактеришу један начин живота“. Многе културне вредности учимо путем директног учења, али такође много тога упијамо а да тога нисмо ни свесни. Један истраживач је рекао: „Од тренутка [дететовог] рођења, обичаји у којима је рођено обликују његово искуство и понашање. До времена кад проговори, оно је мало створење своје културе, а до времена кад одрасте и кад је у стању да узме учешћа у њеним активностима, њене навике су његове навике, њена веровања његова веровања, њене немогуће ствари његове немогуће ствари.“

На многе начине култура нам олакшава живот. Као деца, ми брзо научимо како да угодимо родитељима. То што знамо шта је у нашем друштву прихватљиво а шта не, води нас приликом доношења одлука о томе како да поступамо, шта да носимо и како да се односимо према другима.

Наравно, оно што ми јесмо као личности не зависи само од културног порекла. Унутар сваке културе постоје варијације међу људима. Ко смо такође је одређено генима, нашим искуствима у животу и мноштвом других чинилаца. Па ипак, култура је призма кроз коју гледамо свет.

На пример, наша култура одређује не само језик којим говоримо, већ и како говоримо. У деловима Средњег истока, људи цене способност да се изразите вешто с много речи, користећи понављање и метафору. Као контраст томе, људи у неким земљама Далеког истока држе вербалну комуникацију на минимуму. Једна јапанска пословица одражава то гледиште: „Због уста својих пропашћеш.“

Наша култура управља тиме како гледамо на време. У Швајцарској, уколико на неки састанак касните десет минута, очекује се да се извините. У другим земљама можете каснити сат-два и тешко да ће се тражити неко извињење.

Наша култура нас такође учи вредностима. Размислите како бисте се осећали кад би вам неко рекао: „Доста сте се угојили. Стварно постајете дебели!“ Уколико сте одрасли у некој афричкој култури где се крупноћа цени, вероватно бисте били срећни због те примедбе. Али уколико сте одгајани, у некој западњачкој култури где се виткост високо цени, овај искрени коментар би вас вероватно узнемирио.

’Наш начин је најбољи‘

Оно што често спречава комуникацију међу људима различитих култура јесте то што људи посвуда нагињу да претпоставе да је њихова властита култура боља. Већина нас мисли да су наша веровања, вредности, традиције, стил облачења и представе о лепоти исправни, одговарајући и бољи од било које друге могућности. Такође нагињемо да друге културе просуђујемо према вредностима наше групе. Такво размишљање назива се етноцентризам. The New Encyclopædia Britannica примећује: „Етноцентризам... може се рећи да је скоро универзалан. Чланови скоро свих култура света сматрају свој начин живота супериорнијим од начина чак и веома блиских суседа.“

Пре двеста година, један енглески племић изразио је ту ствар без увијања, рекавши: „[Колико] видим, странци су будале.“ Уредник књиге цитата у којој су се појавиле ове речи написао је: „[Ово] се јако приближава томе да буде један универзалан став.“

Примера нетолеранције према онима који су друге културе има у обиљу. Иако га је првобитно записао један немачки романописац у 1930-им, следећи цитат се често приписује нацистичком вођи Херману Герингу: „Кад чујем реч култура, посегнем за пиштољем.“

Снажна етноцентрична гледишта могу водити до дискриминације, која за узврат може довести до непријатељства и сукоба. Ричард Голдстоун је тужилац Међународног суда за криминал који истражује ратне злочине у Руанди и бившој Југославији. У вези с варварским делима у оба сукоба, рекао је: „Овакве ствари се могу догодити било где. Овде имате две одвојене земље, с различитим културама и историјама, а ипак су зверства која је комшија починио против комшије слична. Ова врста бруталног етничког или религиозног ратовања само је дискриминација доведена до своје насилне фазе. Унесрећена група мора бити приказана као дехуманизована или демонизирана. Кад се то једном учини, оно обичне људе ослобађа моралних запрека које би их нормално спречавале да почине тако ужасне ствари.“

Ширење наше перспективе

Обично су људи које бирамо за своје пријатеље они који су доста налик нама, људи који деле наше ставове и вредности. Ми им верујемо и разумемо их. Осећамо се опуштено у њиховом друштву. Ако сматрамо да је понашање неке друге особе чудно или ненормално, наши пријатељи ће се вероватно сложити с нама, јер наши пријатељи деле и наше предрасуде.

Шта, онда, можемо добити тиме што комуницирамо с другима који се од нас разликују по свом културном залеђу? Као прво, добра комуникација ће нам помоћи да разумемо разлоге због чега други размишљају и поступају тако како поступају. Кунле, човек из западне Африке, каже: „Многа деца у Африци јако се обесхрабрују да причају док обедују. Међутим, у неким европским земљама, на конверзацију за време оброка се охрабрује. Шта се дешава кад Европљанин дели оброк с Африканцем? Европљанин се чуди зашто Африканац изгледа ћутке умује кроз свој оброк. У међувремену, Африканац се чуди што Европљанин цвркуће ко̂ птичица!“ Очито, у таквим ситуацијама, узајамно разумевање културног залеђа може пуно допринети уклањању друштвене предрасуде.

Како упознајемо људе из других култура, не само што побољшавамо своје разумевање других већ такође сами себе боље разумемо. Један антрополог је написао: „Последња ствар коју би неки становник дубоког мора открио била би вода. Њеног постојања постао би свестан само уколико би га неки случај изнео на површину и упознао га с ваздухом... Способност да видимо културу сопственог друштва као целине... захтева ниво објективности који се ретко икада достигне.“ Па ипак, тиме што себе излажемо другим културама, налик смо том становнику мора изложеном ваздуху; постајемо свесни културних „вода“ у којима живимо. Писац Томас Аберкромби лепо је објаснио ову ствар: „Човека којег никада није намамила нека страна култура, никада не може ценити окове сопствене.“

Укратко, цењење других култура може обогатити наш живот тиме што проширује нашу перспективу, тако да можемо боље разумети и себе и друге. Иако културно наслеђе и етноцентрично размишљање могу представљати зидове за комуникацију, они то не морају бити. Ти зидови се могу пробити.

[Истакнути текст на 6. страни]

„Чланови скоро свих култура света сматрају свој начин живота супериорнијим од начина чак и веома блиских суседа.“ (The New Encyclopædia Britannica)

[Слика на 7. страни]

Ми можемо научити да уживамо у добрим стварима других култура

[Извор слике на 6. страни]

Земаљска кугла: Mountain High Maps® Copyright © 1995 Digital Wisdom, Inc.