Локалне културе и хришћанска начела — да ли се могу ускладити?

СТИВЕН, један Сведок из северне Европе, био је одређен за мисионара у једној афричкој земљи. Док је ишао градом с једним тамошњим братом, запрепастио се кад га је брат ухватио за руку.

Стивена је шокирала помисао да иде прометном улицом с другим мушкарцем држећи се за руку. У његовој култури такав обичај има хомосексуалне конотације (Римљанима 1:27). Међутим, за овог афричког брата, држање за руку био је чисто један гест пријатељства. Ако неко не би хтео да се држи за руку, то би био знак да не жели то пријатељство.

Зашто сукоби култура треба да нас занимају? Пре свега, зато што Јеховин народ живо жели да испуни свој божански задатак да ’научи све народе‘ (Матеј 28:19). Да би се то постигло, неки се селе да служе тамо где је потреба за проповедницима већа. Да би успели у својој новој средини, они морају разумети карактеристичне културе на које наилазе и морају им се прилагодити. Тада ће бити у стању да сложно раде са својом браћом и сестрама, и истовремено ће бити ефикаснији у јавној служби.

Надаље, у овом бурном свету, многи људи беже из своје немирне домовине из политичких или економских разлога и насељавају се у другим земљама. Зато ћемо највероватније установити да док проповедамо тим новим ближњима, ми наилазимо на нове обичаје (Матеј 22:39). Можда смо збуњени кад се први пут суочавамо с неким новим обичајима.

Јасно дефинисана подручја

Култура је уткана у структуру људског друштва. Према томе, колико би само узалудна била ’прекомерна праведност‘ и истраживање и најмањег обичаја, само да би се установило да ли се он може ускладити с библијским начелима! (Проповедник 7:16).

С друге стране, постоји потреба да препознамо локалне обичаје који јасно крше божанска начела. Међутим, то у глобалу није тешко, пошто имамо Божју Реч која ’исправно поставља ствари‘ (2. Тимотеју 3:16, NW). На пример, у неким земљама је обичај да човек има више жена, али за праве хришћане важи библијско мерило да мушкарац има само једну живу жену (Постање 2:24; 1. Тимотеју 3:2).

Слично томе, извесни погребни обичаји који имају за циљ да удаље зле духове, или који се темеље на веровању у бесмртну душу, били би неприхватљиви за правог хришћанина. Неки људи пале тамјан и моле се покојницима да би се одбранили од злих духова. Други имају бдења или чак још једну сахрану с циљем да преминулом помогну да се припреми за живот ’на другом свету‘. Међутим, Библија научава да кад неко умре он ’ништа не зна‘ и зато не може никоме учинити ни добро ни зло (Проповедник 9:5; Псалам 146:4).

Наравно, постоје многи обичаји који се могу ускладити с Божјом Речју. Како нас само окрепи кад дођемо у контакт с културама у којима још увек влада дух гостољубивости, где обичај захтева да се чак и странац срдачно поздрави и да се, ако је потребно, прими у дом. Кад лично доживиш тако нешто, зар те то не мотивише да следиш тај пример? Ако је то случај, онда ћеш сигурно побољшати своју хришћанску личност (Јеврејима 13:1, 2).

Ко од нас воли да чека? У неким земљама се то ретко догађа зато што се тачност сматра важном. Библија нам каже да је Јехова Бог реда (1. Коринћанима 14:33, Ча). Зато је он одредио ’дан и час‘ да оконча зло, и уверава нас да тај догађај „неће одоцнити“ (Матеј 24:36; Авакум 2:3, ДК). Културе које се залажу за разумну тачност помажу нам да будемо уредни и да показујемо долично поштовање према другима и њиховом времену, што је свакако у складу с библијским начелима (1. Коринћанима 14:40; Филипљанима 2:4).

Шта је с безазленим обичајима?

Премда се неки обичаји очигледно могу ускладити с хришћанским начином живота, то с другима није случај. Али шта је с оним обичајима који се не могу дефинисати ни као добри ни као лоши? Многи обичаји су безазлени, то јест нешкодљиви, и наш став према њима може показати нашу духовну равнотежу.

На пример, постоје многи облици поздрављања — руковање, наклон, пољубац или чак загрљај. Исто тако, постоје разноразни обичаји што се тиче понашања за столом. У неким земљама људи једу из заједничког тањира или чиније. Подригивање је прихватљив — па чак и пожељан — израз цењења у неким земљама, док је у другим земљама то неприхватљиво и чак се сврстава у изузетно лоше манире.

Уместо да бираш који ти се од тих неутралних обичаја лично свиђају или не свиђају, концентриши се на то да имаш исправан став према њима. Савет из Библије који не подлеже времену препоручује да ’ништа не чинимо за пркос или за празну славу, него да понизност чини да друге сматрамо већим од нас‘ (Филипљанима 2:3). Слично томе, Еленор Бојкин, у својој књизи This Way, Please— A Book of Manners, каже: „Пре свега треба да имате добро срце.“

Овај понизан приступ спречиће нас да ниподаштавамо обичаје других. Бићемо мотивисани да преузмемо иницијативу и сазнамо како други живе, да делимо њихове обичаје и окусимо њихову храну уместо да се сустежемо или сумњичаво гледамо на све што изгледа другачије. Ако будемо имали отворен ум и ако будемо спремни да пробамо нешто ново, тиме ћемо одати комплимент нашем домаћину или страним комшијама. То користи и нама, пошто тако ’ширимо‘ наше срце и наше хоризонте (2. Коринћанима 6:13).

Ако обичај омета духовно напредовање

Шта ако наиђемо на обичаје који сами по себи нису небиблијски, али ипак не доприносе духовном напредовању? На пример, у неким земљама људи су веома склони да одлажу ствари. Овај ноншалантан приступ животу може умањити стрес, али то ће нам вероватно отежати да „потпуно“ извршимо нашу службу (2. Тимотеју 4:5, Ча).

Како можемо друге подстаћи да избегавају да важне ствари одлажу за „сутра“? Сети се да „пре свега треба да имате добро срце“. Мотивисани љубављу, ми можемо дати пример и затим љубазно објаснити које су користи од тога да се оно што треба урадити данас не оставља за сутра (Проповедник 11:4). У исто време, морамо пазити да не жртвујемо узајамно поверење и поуздање у интересу ефикасности. Ако други не прихвате одмах наше предлоге, не смемо да господаримо над њима нити да на њима искаљујемо нашу фрустрираност. Љубав увек мора бити испред ефикасности (1. Петрова 4:8; 5:3).

Узмимо у обзир локални укус

Треба да се уверимо да је сваки предлог који дајемо исправан, да то није једноставно наметање онога што се нама лично свиђа. На пример, стилови облачења се знатно разликују. У многим подручјима је прикладно да човек који проповеда добру вест носи кравату, али у неким тропским земљама то би можда било превише формално. Један користан показатељ често може бити локални укус што се тиче исправног облачења пословних људи који контактирају с јавношћу. ’Здраве мисли‘ су преко потребне кад имамо посла с осетљивим питањем облачења (1. Тимотеју 2:9, 10, NW).

Шта ако нам се неки обичај не свиђа? Да ли треба да га аутоматски одбацимо? Не безусловно. Обичај да се мушкарци држе за руке, који смо раније поменули, савршено је прихватљив у тој одређеној афричкој средини. Кад је онај мисионар приметио око себе и друге мушкарце како се држе за руке, било му је лакше.

Апостол Павле је на својим дугим мисионарским путовањима посећивао скупштине чији су чланови били различитог порекла. Сукоб култура је без сумње био честа појава. Зато се Павле прилагођавао оним обичајима којима је могао да се прилагоди, док се чврсто држао библијских начела. „Свима сам био све“, рекао је, „да како год кога спасем“ (1. Коринћанима 9:22, 23; Дела апостолска 16:3).

Неколико умесних питања могу нам помоћи да одредимо како да реагујемо на нове обичаје. Ако прихватимо — или не прихватимо — извесни обичај, какав утисак остављамо на оне који нас гледају? Хоће ли они бити привучени поруци о Краљевству зато што виде да настојимо да се уклопимо у њихову културу? С друге стране, ако прихватимо неки локални обичај, ’да ли би се нашој служби могло приговорити‘? (2. Коринћанима 6:3).

Ако желимо да ’свима будемо све‘, можда треба да изменимо нека дубоко укорењена гледишта што се тиче тога шта је исправно а шта није. Често „исправан“ и „неисправан“ начин да се нешто уради зависи само од места где живимо. Тако је у једној земљи држање за руке међу мушкарцима знак пријатељства, док би у многим другим земљама то сигурно негативно деловало на поруку о Краљевству.

Међутим, постоје и други обичаји који су прихватљиви у разним подручјима и који су можда исправни за хришћане; ипак морамо бити опрезни.

Чувај се да не пређеш границу!

Исус Христ је рекао да његови ученици, премда не могу бити узети са света, не смеју бити „део света“ (Јован 17:15, 16, NW). Међутим, понекад није лако препознати границу између онога што је саставни део Сотониног света и онога што је само култура. Не пример, музика и игра прожимају скоро сваку културу, иако у неким земљама имају већи значај.

Можемо лако донети суд — који се више темељи на нашем пореклу него на исправним библијским разлозима. Један брат из Немачке, Алекс, добио је доделу у Шпанији. У средини где је раније живео, играње није било нешто популарно, али у Шпанији је то део културе. Кад је први пут видео брата и сестру како изводе један жустри локални плес, био је збуњен. Да ли је овај плес био неисправан или можда светски? Хоће ли он умањити своја мерила ако прихвати овај обичај? Алекс је научио да премда се музика и игра разликују, није било разлога да претпоставља да његова шпанска браћа и сестре умањују хришћанска начела. Његова збуњеност је била резултат културних разлика.

Међутим, Емилио, један брат који ужива у традиционалним шпанским играма, схвата да ту постоји једна опасност. „Примећујем да многи облици плеса захтевају да плесачи буду јако близу једно другом“, објашњава он. „Као самац, свестан сам да то може утицати на осећања барем једног играча. Понекад се плес може искористити као изговор за показивање наклоности према некоме ко вас привлачи. Ако се човек увери да је музика здрава и да је физички контакт сведен на минимум, то може послужити као заштита. Међутим, морам признати да кад група младе браће и сестара који нису у браку оду на плес, веома је тешко одржавати теократску атмосферу.“

Сигурно је да не желимо своју културу користити као изговор за упуштање у светско понашање. Певање и плесање имали су своје место у култури Израелаца, и кад су они били избављени од Египћана код Црвеног мора, њихово славље је укључивало песму и игру (Излазак 15:1, 20). Међутим, њихов специфични облик музике и игре разликовао се од музике и игре паганског света око њих.

Нажалост, док су чекали да се Мојсије врати с горе Синај, Израелци су постали нестрпљиви, начинили су златно теле и након што су јели и пили „усташе да играју“ (Излазак 32:1-6). Кад су Мојсије и Исус Навин чули њихово певање, то их је одмах узнемирило (Излазак 32:17, 18). Израелци су прешли ту „границу“, и сада је њихов облик певања и играња одражавао дух паганског света око њих.

Слично томе и данас, можда су музика и игра углавном прихватљиви у нашем крају и можда не вређају савест других. Али ако се светла пригуше, ако се дода лајт-шоу или ако се свира музика неког другог ритма, оно што је раније било прихватљиво сада може одражавати дух света. „То је само наша култура“, могао би неко тврдити. Арон је употребио сличан изговор кад је пристао на паганске облике забаве и обожавања, неисправно их описујући као „празник у част Господу“. Овај слаби изговор био је неоснован. Стварно, њихово понашање је чак окарактерисано као ’срамота пред њиховим непријатељима‘ (Излазак 32:5, 25).

Култура има своје место

Необични обичаји нас можда најпре шокирају, али нису сви они обавезно и неприхватљиви. С нашим ’извежбаним разумевањем‘, можемо одредити који се обичаји могу ускладити с хришћанским начелима а који не (Јеврејима 5:14). Кад имамо добро срце пуно љубави према ближњем, исправно ћемо реаговати кад се суочимо с безазленим обичајима.

Док људима у нашем локалном крају или у страним земљама проповедамо добру вест о Краљевству, уравнотежени приступ разноразним културама помоћи ће нам да ’свима будемо све‘. И несумњиво ћемо установити да док поздрављамо разне културе, то ће допринети да имамо богат, занимљив и привлачан живот.

[Слика на 20. страни]

Хришћани се могу поздрављати на многе исправне начине

[Слика на 23. страни]

Уравнотежено гледиште о разним културама може довести до богатог, занимљивог живота