Папина посета УН — шта је постигла?

ЛЕТОМ преко Атлантика да би се у Њујорку обратио УН, папа Јован Павле II прешао је свој милијардити километар у путовањима по свету. Био је то 4. октобар 1995, и то је био 68. пут да као папа путује у иностранство. Без икакве сумње, он је папа који је у историји Римокатоличке цркве највише пропутовао.

Стигао је на Међународни њуаршки аеродром, у Њу Џерсију, кишовите среде, окружен једном од најдетаљнијих безбедносних завеса икада постављених за неког достојанственика. Процењује се да је приближно 8 000 државних и градских службеника додељено да штите папу. Један извештај је то назвао „детаљним оклопом обезбеђења“, с хеликоптерима и рониоцима с боцама.

Зашто посета?

На аеродрому, папа је у свом обраћању дозвао у сећање да се његов претходник, папа Павле VI, обратио Генералној скупштини УН позивом на мир: „Никаквог више рата, рат више никада!“ Јован Павле II рекао је да је он поново дошао „да изрази [своје] дубоко уверење да су идеали и намере који су дали корене УН пре пола века нужнији сада но икад у свету који трага за сврхом“.

У вечерњим молитвама у Катедрали свето срце, у Њуарку, папа је поново изразио своју подршку УН, рекавши: „Та организација постоји да би послужила општем добру људске породице, и стога је прикладно да папа тамо говори, као сведок о нади Јеванђеља.“ Додао је: „Наша молитва за мир је стога такође и молитва за Организацију уједињених нација. Свети Фрањо из Асизија сјаји као велики љубитељ и мајстор мира. Призовимо га да се заузме над деловањем Уједињених нација ка правди и миру широм света.“

У свом говору за УН, он је похвалио ненасилне политичке промене из 1989, у Источној Европи, где је неколико земаља поново задобило слободу. Охрабрио је на „истински патриотизам“ који се разликује од „уског и искључивог национализма“. Говорио је о неправдама садашњег система, рекавши: „Кад милиони пате услед сиромаштва које значи глад, неисхрањеност, болест, неписменост, и деградацију, ми се морамо... подсетити да нико нема право да искоришћава другог ради сопствене предности.“

Затим је изјавио: „Док се суочавамо са овим огромним изазовима, како можемо пропустити да признамо улогу Организације уједињених нација?“ Рекао је да УН треба да „постану морални центар у којем ће се сви народи света осећати као код куће“. Нагласио је потребу за унапређивањем „солидарности читаве људске породице“.

Прави мир — из ког извора?

Без сумње, изразио је многа племенита осећања. Ипак, у свом дугачком говору, да ли је некад упутио светске вође на Божје решење за проблеме човечанства — на владавину Краљевства преко Исуса Христа? (Матеј 6:10). Не. У ствари, у свом говору за УН он никада није цитирао Библију. Насупрот томе, рекао је да „помоћу милости Божје, ми у наредном веку и у наредном миленијуму можемо изградити цивилизацију која је достојна човекове личности, истинску културу слободе“. За студенте Библије, овакво осећање може изгледати као да понавља једно слично, које су у древном Вавилону пре више од 4 000 година изразили они што су мислили да могу држати човечанство у јединству људским средствима: „Хајде да сазидамо град и кулу, чији ће врх до неба стићи, да стечемо о себи име“ (Постање 11:4). Дакле, према овом гледишту, политичке вође човечанства, заступљене у УН, јесу они који ће изградити нову цивилизацију засновану на слободи.

Али шта Библија прориче с обзиром на будућност човечјих политичких владавина и самих УН? Књиге Данила и Откривења пружају јасну визију о будућности која их очекује. Данило је пророковао да ће у последњим данима Бог увести своју владавину Краљевства, попут огромног камена ’којег се људска рука не беше дотакла‘. Какву ће акцију она предузети? „У време тих краљева Бог ће небески подигнути краљевство које се неће никад уништити... оно ће разбити и уништити сва та краљевства, а оно ће вечно постојати.“ Човечје владавине биће замењене једном праведном владавином за цело човечанство (Данило 2:44, 45).

Шта ће се десити с УН? Откривење, 17. поглавље, описује УН (и њену краткотрајну претходницу, Друштво народа) као дивљу звер скерлетне боје која „иде у пропаст“ (Откривење 17:8)a. Јеховин извор правог мира није ниједна људска организација, без обзира колико искрени њени поклоници били. Прави мир ће доћи помоћу Божјег обећаног Краљевства, које је у рукама ускрснулог Исуса Христа на небесима. То је основа за испуњење Божјег обећања из Откривења 21:3, 4: „Ево шатора Божјег међу људима! Он ће пребивати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима. Он ће отрти сваку сузу од очију њихових и смрти неће више бити, ни жалости ни вике, ни болести неће више бити, јер првих ствари нестаде.“

Посета — колико утицајна?

Кад је папа у својим говорима алудирао на Библију, да ли су верни католици били охрабрени да изваде своје Библије и провере референце? Чињеница је да велика већина чак није ни понела Библију. Папа је ретко указивао на неку специфичну референцу цитата како би олакшао публици читање Библије.

Један пример за то је када је говорио за 83 000 особа на Стадиону џинова у Њу Џерсију, и када је рекао: „Чекамо на повратак Господа као судије живих и мртвих. Очекујемо његов повратак у слави, тај долазак Божјег краљевства у својој пунини. То је непрестани позив из псалама: ’Чекајте на Господа храбро; будите одважни, и чекајте на Господа.‘“ Али који је цитат из псалама он навео? И на којег се то Господа односи — Исуса или Бога? (Упоредите с Псалмом 110:1.) Према ватиканском листу, L’Osservatore Romano, он је цитирао Псалам 27:14, који јасније гласи: „Положите своју наду у Јахву, будите јаки, нека вам срце буде одважно, положите своју наду у Јахву“ (The Jerusalem Bible). Да, треба да положимо наше наде у Јахву, то јест Јехову, Бога од Господа Исуса (Јован 20:17).

Током историје, да ли су католичко свештенство и католичке вође унапређивали мир међу народима? Да ли су католичка учења послужила да се реше етничка, расна и племенска неслагања? Масакри из 1994. у Руанди, источноцентралној Африци, и убилачки ратови у неколико последњих година на подручју које је некад било Југославија, све то илуструје да религиозна веровања углавном нису успела да разбију најдубљу мржњу и предрасуде што вребају у људском срцу. Нити ће површне седмичне исповеди, а ни редовно присуствовање мисама променити начин на који људи размишљају и поступају. Мора постојати много дубљи утицај, утицај који се дешава једино када се Речи Божјој дозволи да продре у срце и у ум верника.

Промењено понашање истинског хришћанина није темељено на некој емоционалној реакцији коју стварају религиозни обреди, већ уместо тога на рационалном разумевању Божје воље за сваког појединца. Апостол Павле је изјавио: „Немојте се обликовати по понашању света око вас, већ нека се ваше понашање промени, обликовано вашим новим умом. То је једини начин да се открије воља Божја и да се зна шта је добро, шта Бог жели, шта су савршене ствари које треба радити“ (Римљанима 12:1, 2, JB). Ово ново понашање постиже се проучавањем Божје Речи које води до тачног спознања његове воље. Оно ствара духовну силу која покреће ум и резултује хришћанским понашањем (Ефесцима 4:23; Колошанима 1:9, 10).

Да ли се Црква налази на „критичној раскрсници“?

Шпански лист El País описао је папу Јована Павла II како има „изузетну харизму за 75-годишњака“, а један амерички лист назвао га је „мајстором медија̂“. Он је вешт с медијима и у повезивању с масама и децом. На својим путовањима он способно представља Свету столицу лоцирану у Ватикану. Иако Ватикан поседује званично признање у УН, папин благослов над том организацијом неће гарантовати и благослов Јехове Бога.

Реакције на папину посету биле су разнолике. Многи од оних католика који су набавили карте за мису под ведрим небом, осећали су да их је ово искуство емоционално уздигло. Међутим, неке католичке вође су заузеле негативнији став о посети и њеним могућим последицама. The New York Times је цитирао Тимоти Б. Рагана, председника Католичког народног центра за пасторално вођство, како каже да је „папина посета била пропуштена прилика. Иако је тај пут ’био окрепљујућ и у сакраменталном смислу врхунска ствар за мноштва људи‘“, за многе католичке вође он није пружио „никакву прилику да их папа саслуша нити икакав оквир за дијалог“. Многи католици осећају да су што се тиче спорних питања као што су целибат, контрола рађања и развод, присиљени да слушају монолог.

Неке католичке власти признају, да је „црква на критичној раскрсници“, и да се прибојавају да многи католици, „поготово млади, губе разговетан осећај за то шта значи бити католик“. Џејмс Хичкок, католички традиционалиста, „овај проблем види као разорни хладни рат између све конзервативније хијерархије и донекле либералне ’средње управе‘.“

Што се тиче тога како ће папина посета утицати на кризу у редовима цркве, Хичкок је изјавио: „Он дође овде, исхвале га, оде кући — и ништа се не дешава. Последица је, с мог становишта, разочарање.“ Папа је сасвим сигурно пропустио прилику да политичким вођама у УН каже где се извор правог мира може наћи.

Иако Повеља УН и људска пропаганда стављају нагласак на циљ ’мира и безбедности‘, не дајте се обманути. Библија упозорава: „Јер кад реку људи: ’Мир и безбедност!‘, онда ће изненада напасти на њих погибао, као болови порођаја на трудну жену, и они неће утећи“ (1. Солуњанима 5:3). Прави мир и безбедност доћи ће само помоћу Божје воље и на Божји начин — преко Божје владавине Краљевства, а не преко УН.

[Фуснота]

[Извор слике на 22. страни]

UN photos