Слобода говора — да ли се злоупотребљава?

ВРАТА 21. века тек што се нису отворила. Без сумње, нови век ће донети нове наде, идеале, нов морал, нове визије о запањујућим технологијама, и захтеве за већим слободама. Већ сада, традиционална схватања влада, религија и народа уступају место новим гласовима и захтевима. На многим местима у току је стрка да се уклоне постојећа ограничења слободе говора и изражавања, без обзира на последице!

Оно на шта се некада мрштило и што су радио и телевизијске станице и цензори забрањивали — скаредан говор и порнографске сцене и гестове — сада је уобичајено у многим земљама, омотано велом права на слободу говора!

Они који су вешти у коришћењу компјутера, и одрасли и деца, сада могу за неколико секунди пренети детаљне слике развратних сексуалних чинова на друге континенте и разговарати с познатим сексуалним прекршиоцима и злостављачима деце, који траже имена и адресе за потајне рандевуе. Музика с текстовима који сугеришу и охрабрују на самоубиство и на убијање родитеља, полиције и владиних службеника, сада се свакодневно чује на радију или телевизији, или је на снимцима које деца преслушавају.

Мало се оних који захтевају неограничену слободу говора не би сложило са судијом Врховног суда Оливером Венделом Холмсом мл., који је пре више од пола века у познатој прекретничкој одлуци у вези са слободом говора написао: „Најстрожа заштита слободног говора не би заштитила човека који у неком позоришту лажно викне пожар и створи панику.“ Последице једног таквог поступка су очите. Како је, онда, неразумно да ти исти људи придају мало или нимало значаја следећој реченици те исте пресуде и да поступају тврдоглаво насупрот њој. „Питање у сваком случају“, рекао је Холмс, „јесте да ли су употребљене речи употребљене у таквим околностима и да ли су такве природе да стварају јасну и постојећу опасност да ће нанети стварна зла која Конгрес Сједињених Држава има права да спречи.“

Компјутерска порнографија

„Данас је секс свуда“, известио је часопис Time, „у књигама часописима, филмовима, на телевизији, у музичким спотовима и рекламама за парфеме на аутобуским станицама. Штампан је на позови-порно пословним картицама и стављан испод ветробранских брисача... Већина Американаца је толико огуглала на отворене приказе еротике — и на аргументе због чега она ужива посебан статус под Првим амандманом — да једва примећују да је она ту.“ Међутим, постоји нешто у вези с комбинацијом експлицитног секса и компјутера што је речи „порнографија“ дало нову димензију и значење. Она је постала популарна, свуда присутна, и по размери светска.

Према једној студији, претплатници на компјутерске системе огласних табли оријентисаних на одрасле, спремни да плате месечне таксе од 10 до 30 америчких долара, пронађени су у „више од 2 000 градова у свих 50 сједињених држава и 40 земаља, територија и провинција широм света — укључујући и земље попут Кине, где поседовање порнографије може бити капиталан злочин“.

Часопис Time је описао једну врсту компјутерске порнографије као „бубањ за извлачење с ’противприродним‘ материјалом који укључује слике окова, садомазохизма, уринације, дефекације и сексуалних чинова с целим гумном животиња“. Појава материјала попут овог на јавној компјутерској мрежи, доступној људима, женама и деци широм света, поставља озбиљна питања о злоупотреби слободе говора.

„Кад су деца на линији“, приметиле су једне британске новине, „тврда порнографија није стављена на највишу полицу продавца новина, и може бити доступна сваком детету на додир прста, а то значи и у приватности спаваће собе.“ Предсказује се да ће 47 посто домова с компјутерима у Британији до краја 1996. бити прикључено на компјутерске мреже. „Многи британски родитељи су искључени из света високе технологије у којем живе њихова деца. У прошлих 18 месеци, ’претраживање Нета‘ постало је једна од најпопуларнијих тинејџерских разонода“, рекао је овај лист.

Катлин Махони, професорка права на Универзитету Калгарија у Канади, и стручњак у правним споровима у вези с порнографијом, рекла је: „Јавност треба да буде свесна да постоји један потпуно неконтролисани медиј путем којег деца могу бити злостављана и искоришћавана.“ Један канадски полицијски службеник је рекао: „Знаци су јасни да је бум случајева дечје порнографије везане за компјутере на хоризонту.“ Многе породичне групе за саветовање инсистирају на томе да компјутерска порнографија коју деца виде и утицај који она може имати на њих „представља јасну и постојећу опасност“.

Разилажења у мишљењу

Поборници грађанског права су разјарени на сваки напор Конгреса да ограничи такве ствари каква је компјутерска порнографија, у складу с пресудом судије Холмса и Врховног суда Сједињених Држава. „То је фронталан напад на Први амандман“, изјавио је један харвардски професор права. Чак се и тужиоци ветерани томе ругају, прокоментарисао је часопис Time. „То неће проћи кроз претрес чак ни на суду за прекршаје“, рекао је један. „То је владина цензура“, казао је један службеник Центра за електронску приватност. „Први амандман не треба да се заврши тамо где Интернет започиње“, цитирао га је Time како говори. „Он је јасна повреда слободе говора“, изјавио је један конгресмен Сједињених Држава, „и повреда права одраслих да комуницирају једни с другима.“

Једна професорка из Њујоршке правне школе тврди да има добра у тим различитим изразима о сексу, изван опсега грађанских права и слободног говора. „Секс на Интернету би у ствари могао бити добар за младе“, известио је Time о њеном гледишту. „[Сајберспејс] је безбедан простор у којем се може истражити забрањено и табу... Он нуди могућност правих, незбуњених разговора о тачним као и о маштовитим обрисима секса“, рекла је.

Стиснутих песница над било којим ограничавањима порнографије на компјутерским мрежама су и многи млади, поготово студенти на универзитетима. Неки марширају у знак протеста над оним што сматрају ускраћивањем њихових права на слободу говора. Један глас цитиран у новинама The New York Times, иако не студентски, без сумње одражава осећања многих који стављају приговор на сваки предлог који би забранио порнографију на компјутерима: „Претпостављам да ће корисници Интернета у овој земљи то колективно исмејати и игнорисати, а што се тиче осталог дела светског интернетског друштва, то ће Сједињене Државе направити метом подсмеха.“

Извештавајући о изјави једног службеника из групе за грађанска права, часопис U.S.News & World Report је прокоментарисао: „Сајберспејс [компјутерске мреже] може слободи говора дати више мишића него Први амандман. Заиста, можда је ’влади већ постало дословно немогуће да људима запуши уста‘.“

У Канади бесне битке око тога шта може представљати повреду припреме слободе изражавања у Повељи права и слобода. Ухапшени су уметници чије су слике пробудиле гнев критичара и полиције који су их означили „скареднима“. Уметници и заговарачи слободног говора ујединили су се да би протестовали и осудили та хапшења као нарушавање њихове слободе говора. Све до пре отприлике две године, полиција је под окриљем Канадског закона о скаредности, рутински заплењивала порнографске видео-траке, и случајеви су извођени на суд и доношене су пресуде извојеване против трговаца који су их продавали.

Међутим, све се то променило 1992, када је Врховни суд Канаде у једном орјентирном случају досудио да су такви производи заштићени од гоњења због гаранције слободе изражавања у Повељи права и слобода. Судска одлука „увела је приметне промене у канадско друштво“, написао је Maclean’s часопис. „У многим градовима сада је уобичајено пронаћи часописе и видео-траке с тврдом порнографијом у продавници на углу“, приметио је овај часопис. Чак су и оне за које је суд досудио да могу бити забрањене још увек доступне потрошачима.

„Знам да ако уђете унутра наићи ћете на ствари које су с оне стране линије“, рекао је један полицијски службеник. „То је вероватно роба на коју бисмо могли пришити оптужбе. Али... немамо времена.“ Такође немају гаранцију да би те оптужбе игде прионуле. У овом попустљивом времену, нагласак је на неограниченој личној слободи, и судовима често управља јавно мњење. Али какво год да је образложење, дебата ће и даље будити дубоке и раздорне страсти на обе стране — за и против.

Некада давно, Јапан се нашао под тешким ограничењима у погледу слободе говора и штампе. Један земљотрес, на пример, који је забележио 7,9 степени на Рихтеровој скали и који је оставио преко хиљаду мртвих није могао бити поштено извештен. О случајевима корупције и о убиствима љубавника у самоубилачком договору није се могло извештавати. Уредници новина попустили су пред владиним претњама док се контрола по интензитету појачавала чак и над стварима које су сматране тричаријама. Међутим, након Другог светског рата, ова ограничења су укинута и Јапан је уживао више слободе говора и штампе.

Заиста, док су се часописи и неки дечји стрипови пунили еротским и скаредним цртежима, клатно се зањихало ка другој крајности. Водеће токијске новине The Daily Yomiuri, једном су приметиле: „Можда је за странца тек придошлог у Јапан један од најшокантнијих призора бизнисмен који чита сексуално експлицитне стрипове у токијској подземној железници. Сада изгледа да тај тренд погађа другу половину популације, пошто се ’тврди‘ женски стрипови појављују на полицама књижара и супермаркета.“

Године 1995. угледне новине Asahi Shimbun назвале су Јапан „порно-рајем“. Док су уредници и издавачи трагали за сопственим решењем на приговоре родитеља пре него за владиним регулативама, млади читаоци су протестовали. Човек би се упитао: ’Чији ће гласови коначно надвладати?‘

Слобода говора је сада предмет многих контроверзи у Француској. „Без икакве сумње“, написао је француски аутор Жан Моранж у својој књизи о слободи говора, „историја слободе говора се није завршила, и наставиће да ствара раздоре... Једва да прође једна година а да се не пусти у оптицај неки филм или телевизијска серија или нека оглашавачка акција која изазива жестоку реакцију, поново будећи стару и бескрајну дебату о цензури.“

Чланак који се појавио у париским новинама Le Figaro известио је да једна реп група Ministère amer (Горка служба) подстрекава своје поклонике да убијају полицајце. Један од њихових текстова каже: „Неће бити мира осим ако [полиција] не почива у миру.“ „На нашој плочи“, изјавио је јавни представник групе, „ми им говоримо да спале полицијску станицу и жртвују [полицију]. Шта би могло бити нормалније од тога?“ Против ове реп групе нису предузете никакве мере.

Реп групе у Америци такође заступају убијање полиције и кажу да имају право на такве изјаве под окриљем права на слободу говора. У Француској, Италији, Енглеској и другим нацијама Европе и широм света, повик да се слободи јавног говорења не поставља никаква граница, чак и ако је говор „такве природе да ствара јасну и постојећу опасност“, може се чути из свих сектора. Када ће се ова контроверза окончати, и чија ће страна изаћи као победник?

[Слика на 7. страни]

Компјутерска порнографија, „бубањ за извлачење с ’противприродним‘ материјалом“