Слобода говора у кући — да ли је то темпирана бомба која откуцава?

КАД неко у препуном позоришту лажно викне „Пожар!“ и када неки буду изгажени до смрти у дивљем стампеду ка излазу, не мора ли тај викач сносити одговорност за последичне случајеве смрти и несреће? Када неко каже: „Не слажем се са оним што кажете, али ћу бранити ваше право да то кажете“, да ли вам је дато потпуно овлашћење, неограничена слобода, да јавно кажете шта год желите, без обзира на последице? Има неких који тако мисле.

На пример, у Француској кад су репери заговарали убијање полиције и кад су полицајце убили неки који су слушали ту музику, да ли би репере требало сматрати одговорнима за подстицање на насиље? Или их треба заштитити Повељом слободе? Када детаљне сцене насиља и порнографије радио и телевизијски спикери и компјутерске мреже чине доступнима деци, међу којом су нека извела те сцене на своју штету и штету других, зар не би требало да добављачи таквог материјала деле одговорност за то?

Једна студија Америчког психолошког удружења „рачуна да типично дете, које 27 сати недељно гледа ТВ, од узраста од 3 па до 12 година види 8 000 убистава и 100 000 чинова насиља“, известио је часопис U.S.News & World Report. Могу ли родитељи с правом допустити да то прође као ствар од малог уплива на њихову децу? Или би то могло укључивати „јасну и постојећу опасност“? Да ли је ту место где се мора повући црта или поставити граница слободи говора?

Једно истраживање које су спровели универзитетски психолози открило је да када су цртани филмови о „суперхеројима увек спремним за песничење“ били редовно приказивани једној групи четворогодишњака а „блага храна“ другој, они који су гледали акционе хероје били су после тога наклоњенији ударању и бацању ствари. Ефекти ТВ насиља не бледе ни после детињства. Друго универзитетско истраживање утврдило је након праћења 650 деце од 1960. до 1995. и посматрајући њихове навике гледања ТВ-а и понашања, да су они који су као млади гледали најнасилнију телевизију одрасли и уплели се у најагресивније понашање као одрасле особе, укључујући ту и злостављање супружника и вожњу у пијаном стању.

Иако нека деца можда неће признати утицај који телевизија и филмови имају на њих, други хоће. Једна калифорнијска заступничка група, Деца сада, анкетирала је 1995. године 750 деце у узрасту од 10 до 16 година. Шесторо од десет деце, показала је ова студија, рекло је да секс на ТВ-у утиче на клинце да се премлади упусте у секс.

Неки могу тврдити да насиље на телевизији и у филмовима деца не схватају дословно и да сви ти хорор-филмови немају никакав утицај на њих. „У том случају“, коментаришу једне британске новине, „зашто је један ауторитет у школству на америчком средњем западу морао рећи хиљадама деце да не постоје никакве Нинџа корњаче у локалним канализацијама? Ти мајушни поклоници корњача пузили су унутар тих канализационих цеви да би их потражили, ето зашто.“

Данас бесни једна узаврела дебата око онога што неки сматрају танком линијом између слободе говора и насиља изазваног говорима против абортуса на многим местима у Сједињеним Државама. Противници абортуса јавно извикују да су доктори и клиничко особље, извршиоци абортуса, убице и да сами немају право на живот. Неколико ревносних појединаца захтева убијање тих доктора и њихових помагача. Убачени су шпијуни да би се набавили бројеви аутомобилских таблица тих особа, и раздељена су њихова имена и адресе. Као последица тога, на докторе и чланове клиничког особља се пуцало и неки су били убијени.

„Ово није питање слободног говора“, узвикнула је председница Америчке федерације планираног родитељства. „То је равно повику ’Пожар!‘ у препуном позоришту. Ми имамо једно препуно позориште; само погледајте на ту поплаву убистава по клиникама у неколико последњих година.“ Они који заговарају ово насиље тврде да само користе своје право загарантовано америчким Првим амандманом — слободу говора. И тако то иде. Битке око овог права ће се и даље водити на јавном форуму, и судови ће морати да реше то питање, нажалост, не на задовољство свих.

Шта родитељи могу учинити

Домови треба за децу да буду уточишта, а не места где могу постати лак плен за оне који би их искористили и злостављали или где се мирне личности могу навести да испоље налете насилног расположења. „Можда се осећате сигурнима да ваше дете неће никада постати насилно упркос константном храњењу ТВ сакаћењем“, рекао је један амерички професор на универзитету обраћајући се родитељима. „Али не можете бити сигурни да дете неког другог, одгојено на сличној храни, неће убити или осакатити ваше дете.“ Затим је подстакао: „Ограничавање дететове изложености ТВ насиљу треба да постане део програма рада здравствене заштите, заједно са сигуроносним седиштима, бициклистичким кацигама, имунизацијама и добром исхраном.“

Ако не бисте дозволили неком странцу да уђе у вашу кућу и користи погрдан говор и скаредно говори вашем детету о сексу и насиљу, онда немојте дозволити ни радију ни телевизији да буде тај странац. Знајте када треба да га искључите или да промените канал. Знајте шта ваше дете гледа, и на телевизији и на компјутеру, чак и у приватности своје собе. Уколико зна како се барата с компјутером и њему доступним мрежама, можда ћете бити шокирани када сазнате од чега је сачињен његов вечерњи оброк. Уколико не одобравате оно што ваше дете гледа, једноставно реците не и објасните због чега. Неће умрети уколико се ограничи.

На крају, поучите своју децу да живе по божанским начелима а не по обичајима овог злог система ствари — с његовим скаредним и насилним говором и поступцима (Пословице 22:6; Ефесцима 6:4). Апостол Павле је хришћанима пружио извесне правовремене савете по којима би требало да сви ми живимо. „И као што се и пристоји светима, да се блуд и свака друга нечистота и лакомство и не спомињу међу вама, а тако исто ни срамотне и луде речи, или непристојне шале, већ нека се спомињу дела милости“ (Ефесцима 5:3, 4).

[Слике на 10. страни]

Неки ТВ програми могу водити у криминал и неморал