„Има сребра у Потосију!“

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БОЛИВИЈЕ

Била је то 1545, само 12 година након што је Франсиско Пизаро освојио огромну империју Инка. Шпанци су нашли једног младог Индијанца како тајно вади руду сребра из једног скровитог места у Андима што сада припада Боливији. То место се звало Потоси. Изненада, прочуо се глас: „Има сребра у Потосију!“ Упркос зими која се приближавала, људи су појурили да утврде налазишта на том подручју. Руда је била невероватно квалитетна — 50 процената чистог сребра! За мање од 18 месеци у Потосију је живело 14 000 људи.

НАСЛАГЕ руде налазиле су се на обронку планине која се уздиже 4 688 метара изнад нивоа мора. То је било негостољубиво место, скоро лишено вегетације и далеко изнад границе шуме. Крајње богата руда била је топљена у портабл пећима код којих се користио ветар да би разгоревао дрвени угаљ до одговарајуће температуре. Један хроничар тог времена описао је да је једном видео 15 000 пећи које раде. Ноћу су изгледале попут звездане галаксије.

Град у подножју планине био је хаотично саграђен са уским, вијугавим улицама да би се обезбедила нека заштита од ледених ветрова. Историчар Р. К. Паден је написао: „Није било ни планирања ни прописа, углавном, како се претпоставља, због тога што се није очекивало да ће сребро потрајати.“ Али ипак је потрајало. Испоставило се да је планина, названа Серо Рико (Богата планина), имала највеће наслаге сребра које су икада пронађене.

Ропство

Шпанци су подносили страшне нелагодности у својој потрази за сребром. Често је храна била оскудна, вода загађена, а рудници опасни. Ледено време је представљало озбиљан проблем. Они који су покушавали да се угреју дрвеним угљем понекад су страдали од тровања угљен-моноксидом.

Убрзо су Шпанци пронашли начин да своју неугодност сведу на најмању меру. Као освајачи, присилили су домородачке Индијанце на ропство. Лапашки Bolivian Times је навео: „Прича се да је осам милиона индијанских робова сатрто“, умрло, у потосијским рудницима током колонијалног доба. Окрутност, прекомеран рад и болест узроковали су ужасно смањење броја становника. Није чудо што је 1550. један хроничар Потоси назвао „паклена уста“!

Вавилон

Потоси је до 1572. био већи од било ког града у Шпанији. Прича се да је до 1611. имао 160 000 становника и да је био исте величине као Париз и Лондон. Такође је био један од најбогатијих градова на свету. Било је модерно носити свилу украшену златном и сребрном чипком. Изгледало је да се сваки луксуз могао купити за неку цену: свила из Кине, шешири из Енглеске, чарапе из Напуља, парфем из Арабије. Становници су украшавали своје домове теписима из Персије, намештајем из Фландерса, сликама из Италије, чашама из Венеције.

Али Потоси је био исто толико насилан колико и богат. Крваве туче биле су свакодневни призор на трговима. Коцкарница и јавних кућа било је у изобиљу. Потоси је постао познат као Вавилон.

Један од основних циљева шпанских освајача био је да успоставе своју католичку религију у Америкама. Међутим, како су они који су се издавали за хришћане оправдавали своје велико профитирање од ропства? Док су неки свештеници отворено говорили против неправди, други су оправдавали ропство тврдећи да је шпанска тиранија била слабија од тираније Инка. Тврдили су да су Индијанци инфериорни и природно наклоњени пороку — дакле, било им је боље да раде у рудницима. Други су пак тврдили да је довођење Индијанаца да раде у рудницима био неопходан корак како би их преобратили у католицизам.

Међутим, историја показује да су свештеници били међу најбогатијим људима у Потосију. Историчар Маријано Баптиста каже: „Црква као институција, и њени представници као појединци, формирали су привилеговани део круга експлоатације“ Индијанаца. Овај историчар цитира поткраља који се 1591. жалио да је свештенство „сисало крв Индијанцима с више похлепе и амбиције него што су то чинили лаици“.

Проћердано благо

Шпанија је била сиромашна земља, али неколико деценија, њена богатства учинила су је највећом силом на земљи. Али такав привилеговани статус није трајао. Коментаришући о томе зашто Шпанији њена богатства нису дала трајне предности, књига Imperial Spain—1469-1716, од Џ. Х. Елиота, каже: „Рудници Потосија донели су земљи неописиво богатство; ако је данас било мало новца, сутра би га поново било у изобиљу кад флота с благом пристигне до Севиље. Зашто планирати, зашто штедети, зашто радити?“

Благо Потосија било је проћердано; било је то доба обележено краљевским банкротствима. Према једној изреци из тог времена, доласци флота с благом били су попут слабих летњих киша које су на моменат поквасиле црепове кровова а затим испариле. Одговарајуће томе, један проматрач из 17. века рекао је о паду Шпаније: „Није богата, због свих својих богатстава.“

Током 18. века, Потоси је пропадао док је сребро понестајало, али је затим оживео кад је калај постао важан. Сада, калај није тако истакнут, иако је Потоси још увек индустријски центар за производњу и рударство. Али многи туристи посећују Потоси да би уживали у његовом колонијалном шарму. Такође могу запазити његове изузетно китњасте цркве, од којих многе стоје празне као сведочанство све мањег интереса за католицизам.

Данас је Потоси мрачан подсетник огромне људске патње узроковане похлепом, политичком интригом и религиозним завођењем, подсетник једног поглавља у историји Боливије које је почело повиком: „Има сребра у Потосију!“