Како су Инке изгубиле своје златно царство

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ПЕРУА

Излазак сунца. Зраци светлости који су се расипали на јутарњем небу, бојили су снегом покривене Анде у нежно ружичасто. Ранораниоци међу Индијанцима уживали су у топлини која је растеривала студен хладне ноћи на надморској висини од 4 300 метара. Сунчеви зраци су лагано допирали до храма сунца у средишту главног града царства Инка, Куска (чије име значи „центар света“). Златни зидови су одбијали сунчеве зраке. Масивне златне ламе, викуње и кондори блештали су у врту Инкаa испред храма. Пролазници су слали пољупце у ваздух обожавајући свог бога, сунце. Колико су само били захвални што су живи и што су благословљени сунцем које им даје свагдашњи хлеб, тако су веровали!

У РАЗДОБЉУ од 14. до 16. века, једно велико златно царство имало је превласт на западној обали Јужне Америке. Под вођством бриљантних архитеката и техничара, Инке су биле народ организован да у друштвеном смислу напредује. Чувено царство Инка проширило је своје границе на безмало 5 000 километара, протежући се од јужног дела садашње Колумбије, па све до Аргентине. У ствари, „Инке су мислиле да владају скоро целим светом“ (National Geographic). Сматрали су да изван граница њиховог царства нема ничег вредног освајања. Па ипак, преостали део света није чак ни знао да ово царство постоји.

Ко су биле Инке? Одакле потичу?

Ко је био пре Инка?

Археолошка открића показују да Инке нису биле првобитни становници овог континента. У раздобљу од неколико стотина до неколико хиљада година, претходиле су им друге добро развијене културе. Археолози су их разврстали на културе Ламбајеке, Чавин, Мочика, Чиму и Тиаванако.

Те давнашње групе обожавале су различите животиње — јагуаре, пуме, па чак и рибе. Међу њима је било раширено и поштовање планинских богова. Њихова грнчарија показује да су нека племена практиковала обожавање секса. Близу језера Титикака, високо на граници између Перуа и Боливије, једно племе је изградило храм у коме су се налазили симболи фалуса, који су обожавани у обредима плодности да би се засигурала добра жетва од Пача-Маме, то јест „Мајке земље“.

Мит и стварност

Инке су се појавиле отприлике 1 200. године. Према хроничару Гартиласију де ла Бегаију, сину једне принцезе Инка и једног шпанског витеза и земљопоседника, мит каже да је првобитног Инку, Манкоа Капака, заједно с његовом сестром/невестом, послао његов отац, бог сунца, на језеро Титикака да све народе подложи обожавању сунца. Ова легенда и данас се прича деци у неким школама.

Међутим, на страну мит, Инке вероватно потичу од Тиаванакоа, једног племена с језера Титикака. С временом, царство које се ширило преузимало је многе добро организоване послове освојених племена, ширећи и усавршавајући канале и терасе које су већ изграђене. Инке су се истицале у изградњи колосалних грађевина. Има много идеја о томе како су њихове архитекте биле у стању да саставе тврђаву и храм Саксауаман, који с једне висоравни доминира градом Куском. Састављени су огромни монолити тешки 100 тона. Никакав малтер није био коришћен да би их везао. Земљотреси скоро уопште нису оштетили умештено камење у зидовима древног града Куска.

Сјајан храм сунца

У краљевском граду Куску, Инке су организовале свештенство за обожавање сунца у дотераном каменом храму. Унутрашњи зидови су били украшени чистим златом и сребром. Уз свештенство су основани и посебни манастири, као што је један који је реконструисан у храму сунца Пачакамаку, одмах изван Лиме. Девице изванредне лепоте још од своје осме године биле су обучаване да буду ’Девице сунца‘. Археолошки докази говоре да су Инке приносиле и људске жртве. Жртвовали су децу апусу, то јест планинским боговима. На врховима Анда пронађено је неколико смрзнутих дечјих тела.

Премда Инке и ранија племена нису знали да пишу, развили су систем чувања извештаја тако што су користили оно што су назвали кипу. Била је то „једна справа направљена од главног канапа с мањим разнобојним канапима причвршћеним и везаним у чвор, а древни Перуанци су је користили“ као помоћ за памћење онима који су имали задатак да чувају пописе и извештаје (Webster’s Ninth New Collegiate Dictionary).

Како је царство остало на окупу?

Строги закони и планирана стратегија учврстили су једну централну владу. Најпре је било потребно да сви науче кечуа, језик Инка. „Кечуа“, каже књига El Quechua al Alcance de Todos (Кечуа на дохват свима), сматра се „најобухватнијим, најразноврснијим, као и најелегантнијим дијалектом Јужне Америке“. Тај језик још увек говори око пет милиона људи у планинама Перуа и још милиони других у пет земаља које су биле део тог царства. Једна група југоисточно од језера Титикака, још увек говори ајмарски језик, који је у доба пре Инка изведен из кечуе.

Коришћење кечуа језика имало је уједињијућ ефекат на безмало 100 освојених племена, и представљало је помоћ сеоском кураки (поглавару) који је управљао свим групама. Свака породица је имала да обрађује земљу. После освајања Инка је дозволио да и даље буде локалних племенских плесова и празника, и побринуо се за позоришне представе и игре како би сви потчињени народи били задовољни.

Мита порез

У целом царству није постојала новчана јединица, што значи да злато, само по себи, појединцима ништа није вредело. Његова привлачност је била у томе што рефлектује сунце. Једини наметнути порез, мита (на кечуа језику „ред“), био је захтев да се поданици смењују на принудном раду на многим путевима и грађевинским пројектима Инка. Тако је закон ангажовао на хиљаде радника Индијанаца.

Коришћењем мита радника, мајсторски градитељи Инка изградили су мрежу путева дугачку преко 24 000 километара! Почевши од Куска, Инке су изградиле систем камених путева како би повезали већину удаљених делова царства. Користили су их увежбани гласници тркачи, названи часкии. Они су били смештени у колибама на удаљености од једног до три километра. Док би један часки стизао с поруком, други часки би почео да трчи упоредо с њим, као тркач у штафетном трчању. Користећи овај систем, покривали су раздаљине од 240 километара на дан. Владајући Инка би убрзо имао извештаје из целог царства.

Дуж путева, Инка је поставио велика складишта. Била су увек пуна залиха хране и одеће коју су користиле војске Инка за време освајачких похода. Инка је избегавао рат кад год је то било могуће. Користећи стратегију, слао је изасланике да позову племена да дођу под његову власт, под условом да прихвате обожавање сунца. Ако би пристали, било би им дозвољено да остану у свом племену, којим управљају обучени Инка инструктори. Ако би одбили, постали би жртве немилосрдног подјармљивања. Лобање мртвих непријатеља биле су коришћене као пехари за испијање чичија, једног опојног пића справљеног од кукуруза.

Под владавином деветог Инка, Пачакутија (од 1438. па надаље), његовог сина Топа Инка Јупанкија и освајача-државника Вајна Капака, царство је брзо ширило своје границе и достигло своју максималну величину од севера до југа. Али то није дуго потрајало.

Освајачи са севера

Отприлике 1530. године, шпански освајач Франсиско Пизаро и његови војници спустили су се из Панаме, намамљени извештајима о злату у овој непознатој земљи која је тада била расцепљена грађанским ратом. Принца Уаскара, законског престолонаследника, поразио је и заробио његов полубрат Атауалпа, који је напредовао према главном граду.

После једног тешког марша у један град у унутрашњости, Кахамарка, узурпатор Атауалпа је добро примио Пизара и његове људе. Па ипак, Шпанци су издајом успели да га скину с носиљке и да га заробе док су, у исто време, поклали хиљаде његових збуњених и неприпремљених војника.

Међутим, иако је био заробљен, Атауалпа је наставио грађански рат. Послао је гласнике у Куско, да убију његовог полубрата Инка Уаскара као и стотине њих из краљевске породице. Несвесно је поједноставио Пизаров освајачки план.

Видевши похлепу Шпанаца за златом и сребром, Атауалпа је обећао да ће напунити велику собу златним и сребрним фигурицама као откуп за своје ослобођење. Али узалуд. Још једном је на сцену ступила издаја! Након што је обећани откуп био нагомилан, Атауалпа, 13. Инка, кога су монаси сматрали идолопоклоником, прво је био крштен као католик, а затим удављен.

Почетак краја

Затварање и убиство Атауалпа био је фаталан ударац царству Инка. Али индијанско становништво је одолевало освајачима, и самртна агонија царства трајала је још 40 година.

Када је стигло појачање, Пизаро и сви његови војници једва су чекали да крену у Куско да би дограбили још злата Инка. У тој потрази за златом, Шпанци нису презали од окрутног мучења да би од Индијанаца извукли тајне о благу, или да би заплашили и савладали све који су пружали отпор.

У пратњи Уаскаровог брата принца Манкоа II, који је требало да буде следећи Инка (Манко Инка Јупанки), Пизаро је кренуо на Куско и опљачкао све његово неизмерно благо у злату. Већина златних кипова била је претопљена у златне полуге за Шпанију. Није чудо што су енглески гусари једва чекали да се дочепају шпанских галија које су носиле богатство Перуа! Тешко натоварен благом, Пизаро је кренуо ка обали, на којој је 1535. основао Лиму као центар своје владавине.

Манко Инка Јупанки, коме су се до тада очи потпуно отвориле што се тиче похлепе и издаје освајача, организовао је побуну. И други су се бунили против Шпанаца, али Индијанци су на крају морали да се повуку у удаљена места како би одолевали колико су год могли. Једна од тих сигурних лука могла је обухватати и свети град Мачу Пикчу скривен далеко у планинама.

Последњи Инка

У последњем чину, Тупак Амару, син Манко Инка Јупанкија, постао је Инка (1572). Шпански поткраљеви сада су владали Перуом. Циљ поткраља Толеда био је да уништи Инке. С великом војском ушао је у област Вилкабамбе. Тупак Амару је био ухваћен у џунгли. Он и његова трудна жена били су одведени у Куско на погубљење. Један канари Индијанац подигао је мач погубљења над Тупаком Амаруом. Хиљаде Индијанаца сакупило се на тргу гласно жалећи кад је једним ударцем њиховом Инки одрубљена глава. Његови заповедници су били мучени до смрти или обешени. Окрутним погубљењем, владавина Инка је дошла крају.

Наименовани поткраљеви, заједно с многим католичким монасима и свештеницима, полако су ширили свој утицај, и добар и лош, над Индијанцима који су дуго били једноставно сматрани робовима. Многи су били присиљени да раде у рудницима сребра или злата, од којих је један био у планини богатој рудом сребра, која се налазила у Потосију, у Боливији. Да би преживели у нехуманим условима, малтретирани Индијанци су прибегавали коришћењу лишћа коке због његове опојности. Тек почетком 19. века Перу и Боливија су стекли независност од Шпаније.

Данашњи потомци Инка

Каква је ситуација потомака Инка у ово савремено доба? Главни град Перуа, Лима, попут многих других савремених градова, врви од милиона становника. Али у провинцијама се понекад чини да је сат стао пре стотину година. Многим изолованим селима још увек управљају католички свештеници. За индијанског фармера, католичка црква на сеоском тргу је главна атракција. Многе статуе величанствено одевених светаца, разнобојна светла, златни олтар, горуће свеће, мистичне церемоније које интонира свештеник, а нарочито плесови и празници — све то задовољава његову потребу за забавом. Али такве забаве пријатне за гледање никада нису уништиле древна веровања. А и коришћење лишћа коке, за које се мисли да има магичну моћ, још увек утиче на живот многих.

Са својим несавладивим духом, ти потомци Инка — од којих су сада многи мелези — успевају да сачувају своје живописне плесове и типичну вајно музику. Иако су у почетку резервисани према странцима, њихова урођена гостољубивост долази до изражаја. Они који лично познају ове потомке царства Инка — који посматрају њихову свакодневну борбу за преживљавање и који могу разумети, докучити и којима је стало — њихова прича уистину слама срце!

Образовање доноси промене

У једном интервјуу за Пробудите се!, Валентин Арисака, потомак Индијанаца који говоре ајмарски из села Сокаа на језеру Титикака, испричао је: „Пре него што сам постао Јеховин сведок, био сам католик само на папиру. Заједно с неким мојим пријатељима, држао сам многе паганске обичаје. Жвакао сам и лишће коке, али сада сам све то оставио иза себе.“

Сећајући се врло добро многих празноверја која су је држала у сталном страху да не угоди апусу, Петронила Мамани, која има 89 година, казала је: „Редовно сам приносила жртве како бих умирила планинске богове и осигурала своја средства за живот. Ни у ком случају нисам желела да им не угодим и да ризикујем да на себе навучем невоље. Сада, у својој старости, научила сам да на ствари гледам другачије. Захваљујући Библији и Јеховиним сведоцима, ослобођена сам таквог размишљања.“

Многе Индијанце који говоре кечуа и ајмарски језик, Јеховини сведоци уче да читају. Они, за узврат, друге поучавају о Библији. На овај начин хиљаде Инка и шпанских Индијанаца је образовано како да побољшају свој живот. Они уче и о Божјем обећању из Библије о новом свету правде, мира и праведности, који ће ускоро бити успостављен на читавој земљи (2. Петрова 3:13; Откривење 21:1-4).

[Фуснота]

[Мапе на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Златно царство Инка

ЈУЖНА АМЕРИКА

Куско

Потоси

ЦАРСТВО ИНКА

КАРИПСКО МОРЕ

ТИХИ ОКЕАН

КОЛУМБИЈА

ЕКВАДОР

АНДИ

ПЕРУ

Кахамарка

Лима

Пачакамак

Вилкабамба

Мачу Пикчу

Куско

Језеро Титикака

БОЛИВИЈА

ЧИЛЕ

АРГЕНТИНА

[Слика на 16. страни]

Горе: првобитни храм сунца служи као основа за ову католичку цркву у Куску

[Слика на 16. страни]

Лево: симбол фалуса из доба пре Инка, у храму у Чукуиту

[Слика на 16. страни]

Десно: крв жртава Инка текла је низ ове камене резбарије

[Слика на 17. страни]

Десно: наводњаване терасе у Мачу Пикчуу, близу Куска

[Слика на 17. страни]

Доле: поглед кроз једна врата у Мачу Пикчуу

[Слика на 17. страни]

Доле десно: блокови тврђаве-храма Саксауамана, тешки 100 тона