Растући број избеглица

ВЕЋИНА људске историје била је кварена ратовима, гладима и прогонима. Као резултат, увек је било људи којима је требао азил. У прошлости, нације и народи су давали азил онима у потреби.

Законе који су пружали азил прихватили су древни Астеци, Асирци, Грци, Јевреји, Муслимани и други. Платон, грчки филозоф, написао је пре више од 23 века: „Странци, изоловани од својих земљака и своје породице, треба да буду предмет веће љубави од стране људи и богова. Зато се морају предузети све мере предострожности како се ниједна грешка не би починила против странаца.“

Током 20. века, број избеглица је скочио. У напору да се збрине 1,5 милиона избеглица које су остале из Другог светског рата, 1951. је био основан Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице (UNHCR). Он је имао планирани животни век од три године, заснован на идеји да ће се постојеће избеглице ускоро интегрисати у друштва у којима су нашле азил. Након тога, мислило се, организација би могла да се расформира.

Током деценија, међутим, број избеглица је непопустљиво растао. До 1975. њихов број је достигао 2,4 милиона. У 1985. тај број је био 10,5 милиона. До 1995. број људи који су добијали заштиту и помоћ од UNHCR-а скочио је на 27,4 милиона!

Многи су се надали да ће ера после Хладног рата отворити врата да се реши глобални проблем избеглица; али није. Уместо тога, нације су се расцепиле дуж историјских или етничких линија, што је резултовало сукобом. Како су ратови беснели, људи су бежали, знајући да њихове владе неће моћи или желети да их заштите. На пример, 1991, скоро два милиона Ирачана се расуло у суседне државе. Отада, процењених 735 000 избеглица побегло је из бивше Југославије. Затим, 1994, грађански рат у Руанди натерао је више од половине од 7,3 милиона људи те државе да побегну из својих домова. Око 2,1 милион Руанђана потражило је спас у оближњим афричким државама.

Зашто се проблем погоршава?

Постоји неколико фактора који доприносе растућем броју избеглица. На неким местима, као што су Авганистан и Сомалија, националне владе су пале. Ово је ствар препустило у руке наоружаних милиција које слободно пљачкају земљу, проузрокујући панику и бекство.

На другим местима, сукоби се заснивају на комплексним етничким или религиозним разликама, у којима је првенствени циљ зараћених страна да отерају цивилно становништво. Што се тиче рата у бившој Југославији, један представник UN јадиковао је средином 1995: „Многим људима је прилично тешко да разумеју узроке овог рата: ко се бори, разлоге за борбу. Ту је један масован егзодус с једне стране а онда три недеље касније ту је један масован егзодус с друге стране. Веома је тешко пратити чак и људима који то морају да прате.“

Високоразорно савремено оружје — вишецевни ракетни бацачи, пројектили, артиљерија и слично — доприноси покољу и повећава арену сукоба. Резултат: још више избеглица. У скорије доба, око 80 посто избеглица у свету побегло је из земаља у развоју у суседне земље које су такође у развоју и које су неопремљене да збрину оне који траже азил.

У многим сукобима, недостатак хране доприноси проблему. Када људи гладују, можда зато што су конвоји који носе помоћ блокирани, они су присиљени да се селе. The New York Times бележи: „На местима као што је рог Африке, комбинација суше и рата толико је напала земљу да она више не може да обезбеђује средства за живот. Да ли стотине хиљада које одлазе беже од гладовања или је рат ирелевантан.“

Непожељни милиони

Док се идеја о азилу поштује на речима, огроман број избеглица ужасава нације. Ситуација налази паралелу у древном Египту. Када су Јаков и његова породица потражили спас у Египту како би измакли харању седмогодишње глади, били су срдачно примљени. Фараон им је дао ’најбоље место у земљи‘ у којој ће пребивати (Постање 47:1-6).

Међутим, како је време пролазило, Израелци су постали бројчани, ’те их се сва земља напуни‘. Египћани су сада одговорили суровошћу, ипак „што га [Израела] они више мучаху, то се он [Израел] више множаше и напредоваше; и синови Израиљеви постадоше мрски [„тако да су као резултат осећали гнусан страх од синова Израелових“, NW]“ (Излазак 1:7, 12).

Слично томе, нације данас осећају „гнусан страх“ како број избеглица наставља да се умножава. Велик разлог за њихову забринутост јесте економски. Нахранити, обући, сместити и заштити милионе избеглица пуно кошта. Између 1984. и 1993, годишња потрошња UNHCR порасла је са 444 милиона долара на 1,3 милијарде. Већину новца поклањају богатије нације, од којих се неке боре са својим економским проблемима. Нације донатори понекад се жале: ’Под великим смо притиском да помогнемо бескућницима на својим улицама. Како можемо да будемо одговорни за бескућнике целе планете, нарочито када је вероватније да ће проблем расти него да ће се смањивати?‘

Шта компликује ствари?

Оне избеглице које стигну до богате нације често утврде да њихову ситуацију компликују многе хиљаде људи који су у исту земљу имигрирали из економских разлога. Ови економски мигранти нису избеглице које беже од рата или прогона или глади. Уместо тога, они су дошли тражећи бољи живот — живот слободан од сиромаштва. Зато што се често претварају да су избеглице, опседајући азилску мрежу лажним тврдњама, они отежавају истинским избеглицама да добију фер саслушање.a

Прилив избеглица и имиграната поредио се с два тока који у богате државе годинама теку један уз други. Међутим, растуће строги имигрантски закони блокирали су ток економских имиграната. Тако су они постали део тока избеглица, и овај ток је набујао и ствара поплаву.

Знајући да би могло бити потребно неколико година да се осмотри њихова азилантска молба, економски мигранти резонују да су они у положају победа-победа. Уколико се њихова молба за азил прихвати, они су победили, пошто могу остати у здравијој економској средини. Уколико се њихова молба одбије, они су такође победили, пошто ће зарадити нешто новца и научити неке вештине да понесу кући са собом.

Пошто се растући бројеви избеглица, заједно с варалицама, сливају, многе земље увлаче свој отирач за добродошлицу и залупљују врата. Неке су затвориле своје границе онима у бекству. Друге земље су увеле законе и процедуре које ефикасно ускраћују улазак избеглицама. Друге земље опет, на силу су вратиле избеглице у земље из којих су побегле. Једна публикација UNHCR-а примећује: „Непопустљиви пораст у бројевима — и истинских избеглица и економских миграната — наметнуо је озбиљну напетост на 3 500 година стару традицију азила, доводећи је скоро до колапса.“

Мржња и страх

Оно што доприноси проблемима избеглице јесте авет ксенофобије — страх од странаца и мржња према њима. У многим земљама људи верују да аутсајдери угрожавају њихов национални идентитет, културу и послове. Такви страхови понекад се испољавају у насиљу. Часопис Refugees каже: „Европски континент види један расистички напад свака три минута — и сви прихватни центри за оне који траже азил пречесто су мета.“

Један плакат у централној Европи изражава дубоко непријатељство, непријатељство које све јаче одјекује у многим земљама планете. Његова порука злобе циља на странце: „Они су одвратни и болни чиреви на телу наше нације. Етничка група без икаквих културних, моралних или религиозних идеала, номадска руља која само пљачка и краде. Прљави, пуни вашака, они окупирају улице и железничке станице. Нека спакују своје прљаве рите и заувек оду!“

Наравно, већина избеглица не би желела ништа боље него да ’заувек оде‘. Они чезну да оду кући. Њихова срца жуде за живљењем једним мирним, нормалним животом с породицом и пријатељима. Али они немају дом у који могу да оду.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

Мука избеглица

„Да ли сте знали да свако вече стотине хиљада деце избеглица иде на спавање гладно? Или да је само свако осмо дете избеглица икада било у школи? Већина ове деце никада није била у биоскопима или парку, а камоли у музеју. Многа одрастају иза бодљикаве жице или у изолованим логорима. Она никада нису видела краву или пса. Превише избегле деце мисли да је трава нешто за јело, не нешто по чему се игра и трчи. Деца избеглице су најтужнији део мог посла“ (Садако Огата, високи комесар Уједињених нација за избеглице).

[Извор]

U.S. Navy photo

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

Исус је био избеглица

Јосиф и Марија су становали у Витлејему са својим сином, Исусом. Астролози са истока дошли су с даровима од злата, тамјана и измирна. Након њиховог одласка један анђео се појавио Јосифу, говорећи: „Устани, узми дете и матер његову, бежи у Египат и остани онде док ти се не јавим; јер ће Ирод тражити дете да га погуби“ (Матеј 2:13).

Њих троје је брзо потражило азил у једној страној земљи — постали су избеглице. Ирод је био бесан што га астролози нису известили о локацији Онога који је проречен да постане краљ Јевреја. У једном узалудном покушају да убије Исуса, наредио је својим људима да побију све мале дечаке у Витлејему и око њега.

Јосиф и његова породица су остали у Египту све док се Божји анђео није поново појавио Јосифу у сну. Анђео је рекао: „Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву; јер су изумрли они који су тражили живот детињи“ (Матеј 2:20).

Очигледно је да је Јосиф намеравао да се насели у Јудеји, где су живели пре него што су побегли у Египат. Али је у сну био упозорен да ће бити опасно да то уради. Тако је претња насиља још једном утицала на њихов живот. Јосиф, Марија и Исус су отпутовали северно у Галилеју и населили се у граду Назарету.

[Слике на 7. страни]

Недавних година су милиони избеглица побегли у друге државе како би спасли свој живот

[Извори]

Горе лево: Albert Facelly/Sipa Press

Горе десно: Charlie Brown/Sipa Press

Дно: Farnood/Sipa Press

[Извор слике на 4. страни]

Дечак лево: UN PHOTO 159243/J. Isaac