Били смо таоци током затворске побуне

БИЛО је око три сата после подне, у суботу, 30. марта 1996, кад смо Едгардо Торес, Рубен Сејбел и ја стигли у Максимално обезбеђени затвор Сијера Чика, у провинцији Буенос Ајрес, у Аргентини. Пројектована да прима око 800 затвореника, ова пренасељена тврђава примала је 1 052 осуђена криминалца. Њихови злочини протезали су се од пљачке до серијских убистава. Ми смо ту били као посетиоци.

За Едгарда и Рубена, то је било једно од многих суботњих путовања до овог чувеног затвора. Као старешине у локалној скупштини Јеховиних сведока, они су редовно долазили овде да би за неких 15 затвореника држали седмична библијска предавања. За мене, путујућег надгледника, ово је била ретка прилика, пошто никада нисам председавао неким састанком у затвору.

Затвор је имао 12 ћелијских блокова поређаних у облику лепезе. Кад смо ушли у објекте, у даљини смо видели четири затвореника која су нам одушевљено махала. Ти затвореници су напредовали у својим библијским студијима до те мере да су постали некрштени проповедници добре вести о Божјем Краљевству. Брзо су нас спровели до ћелијског блока 9, где је требало да одржимо састанак. Ту је једна соба била окречена и украшена завесама, што јој је пружило достојанствен изглед.

Побуна почиње

Ипак, нешто није било у реду. Било је присутно само 12 затвореника уместо уобичајених 15. Сви смо се питали зашто. Састанак је почео као и обично, песмом и молитвом. Након неколико минута, продрмао нас је звук гласних пуцњева након чега су уследили рафали пушчане ватре. Затим смо чули вику и крике. Управо је била почела затворска побуна!

Неколико затвореника с капуљачама и наоружани импровизованим ножевима јурнуло је у нашу собу за састанке. Били су изненађени што су нашли нас — тројицу гостију! Брзо су нас спровели низ димом испуњен ходник. Ту су били душеци у пламену, затвореници који су трчали у нереду и један рањени стражар који је лежао на поду. Затворска кула смештена у центру затворског дворишта била је сва у пламену од ручно направљене бомбе. Одвели су нас напоље и присилили да стојимо на око 50 метара од главне ограде. Гледајући право, могли смо да видимо полицајце и затворске чуваре изван ограде, с пушкама упереним у нас. Група затвореника се крила иза нас, држећи своје ножеве на нашим грлима. Користили су нас као људске штитове.

Још талаца

Пет сати касније, после заласка сунца, коловође су дозволиле једном лекару да уђе у затвор да би превио рањенике. И тај лекар је постао талац. Најзад, око девет сати увече, одвели су нас у затворску болницу. Ту смо се придружили групи чувара које су такође држали као таоце. Сада су побуњеници присилили све таоце да служе у сменама као људски штитови.

Након неког времена, једном судији и његовом секретару било је допуштено да се састану с побуњеницима, у настојању да се ствари реше мирољубиво. Али, криза се погоршала кад су затвореници њих обојицу дрско задржали као таоце.

Целу ноћ је било спорадичних борби. Покушали смо да спавамо, али изгледало је да сваки пут кад бисмо задремали, неки гласан крик би нас продрмао из дремежа. Затим је, у веома раним јутарњим сатима, опет дошао наш ред да представљамо живе штитове.

Насиље ескалира

У недељу, 31. марта, другог дана побуне, ситуација се погоршала. Коловође нису могле да се сложе око својих захтева. То је створило атмосферу гнева и насиља. Банде побуњеника су се разјариле, уништавајући и палећи све на свом путу. Старе размирице су се решавале насиљем и убијањем. Неколико затвореника који су одбили да се придруже побуни били су погубљени. Нека тела су била спаљена у пекарској пећи.

По затвору су кружиле свакакве гласине и противречни извештаји о нашем ослобађању. За нас таоце, то је био емоционали тобоган. Понекад су нам допустили да гледамо вести на телевизији. Били смо запањени кад смо видели колико су телевизијски извештаји били далеко од реалности. Било је то обесхрабрујуће.

Како смо се борили с тиме? Концентрисали смо се на молитву, читање Библије и говорење другима о библијским обећањима о срећној будућности. То је био кључ за нашу емоционалну снагу током тог искушења.

У понедељак, коловође су се сложиле да почну преговоре с властима. Изгледало је као да је крај побуне близу. Побуњеници су користили Едгарда и неколико затворских чувара као штитове кад је међу неким затвореницима избила пуцњава. У насталом метежу, полиција је, под претпоставком да су таоци били побијени, отворила ватру. Едгардо је преживео унакрсну паљбу, али неки од заробљених чувара били су убијени.

Изгледало је да је смрт близу

Нас таоце одвели су на један кров да би властима показали да смо још увек живи. Али, полиција је и даље пуцала. То је разбеснело побуњенике. Сви су почели да пуцају у исто време. Неки су викали: „Покољите таоце! Покољите их!“ Други су молили: „Немојте још! Сачекајмо!“ Изгледало је да је смрт близу. Рубен и ја смо се погледали као да кажемо: ’До новог света.‘ Затим смо се обојица тихо помолили. Сместа смо осетили унутрашње спокојство и душевни мир, што је, под тим околностима, могло доћи само од Јехове (Филипљанима 4:7).

Изненада, полиција је престала да пуца, и један од коловођа је опозвао наше погубљење. Младом затворенику који ме држао било је наређено да ме води тамо-амо по крову, као упозорење полицији. Био је страшно нервозан. Управо ту и тада, могао сам да започнем разговор који нас је обојицу смирио. Објаснио сам да људску патњу подстичу Сотона и његови демони и да ће Јехова Бог ускоро окончати сву такву патњу (Откривење 12:12).

Кад су нас вратили у затворску болницу, видели смо да је многе таоце ухватила паника. Покушали смо да другим таоцима пренесемо нашу веру у Јеховина обећања. Причали смо им о нашој на Библији заснованој нади о будућности у Рају на земљи. Неки таоци су почели да призивају Јехову по имену. Лекар је показао посебно занимање и поставио је неколико специфичних питања. То је довело до дугог библијског разговора помоћу књиге Спознање које води до вечног живота.

Прослава Меморијала

У уторак, четвртог дана нашег заробљеништва, била је годишњица смрти Исуса Христа. Тог дана милиони Јеховиних сведока и заинтересованих особа широм света окупљају се да прославе успомену на тај догађај у знак послушности Исусовој заповести (Лука 22:19). И ми смо начинили припреме да прославимо Меморијал.

Један угао собе био је изабран за приватне ствари. Није било бесквасног хлеба ни црног вина да се користе као симболи. Али, нас тројица смо се радовали док смо певали хвале Јехови, молили се и обнављали библијски извештај о Исусовој задњој ноћи и другим догађајима повезаним с његовом смрћу. Осећали смо се веома блиско с нашим породицама и нашом духовном браћом и сестрама док су они истовремено славили Меморијал у целој земљи.

Крај искушења

Атмосфера напетости, страха и неизвесности трајала је током следећа четири дана. Па ипак, били смо утешени бројним писмима од рођака и пријатеља која су затвореници допустили да примимо. Једном приликом чак су нам допустили да контактирамо с нашим породицама преко телефона. Како је било окрепљујуће чути њихове гласове и прочитати њихове изразе љубави и бриге!

У суботу, осмог дана нашег заробљеништва, побуњеници су постигли споразум с властима. Речено нам је да ћемо следећег дана бити ослобођени. У недељу, 7. априла, у 14.30, добили смо вест: „Спремите се за одлазак!“ Затвореници су организовали ’почасну стражу‘ да нас отпрати до слободе! Док смо напуштали болницу, представник коловођа̂ је пришао Едгарду и рекао: „Брате, ја сам импресиониран вашим понашањем. Обећавам да ћу од сада присуствовати вашим суботњим састанцима у затвору. Ипак ћете одржавати састанке чак и после онога што се овде догодило, зар не?“ Едгардо се насмешио и одговорио: „Наравно!“

Напољу нас је чекало изненађење. Чим смо изашли из зграде, сви становници затвора су одушевљено запљескали нама у част. То је био њихов начин да покажу да им је жао због онога што се догодило. Био је то дирљив тренутак. Нема сумње да их је све импресионирало наше хришћанско понашање током протеклих девет дана, на Јеховину част.

Изван затворске ограде, срели смо наше породице и око 200 наше духовне браће и сестара. Загрлили смо се с осећањем великог олакшања. Преживели смо! Један од талаца је пришао мојој жени и рекао јој: „Мислим да је Јехова допрео до мог срца и да жели да му служим.“

Едгардо, Рубен и ја смо на веома посебан начин научили да Јехова може подржати своје слуге, чак и током најужаснијих несрећа. Доживели смо како је дивно молити се Јехови и бити услишен од њега. Попут псалмисте, и ми можемо рећи: „Узвишавам те, Господе, јер си ме подигао, и не даде непријатељима мојим да се нада мном веселе. Господе, Боже мој, ја завапих к теби, и ти ме исцели. Извео си из Шеола душу моју, Господе, оживео ме далеко од оних који у јаму слазе“ (Псалам 30:2-4). (Испричао Дарио Мартин.)

[Истакнути текст на 19. страни]

Неколико затвореника с капуљачама и наоружани импровизованим ножевима јурнуло је у нашу собу за састанке

[Истакнути текст на 20. страни]

Побуњеници су користили Едгарда и неколико затворских чувара као штитове

[Истакнути текст на 21. страни]

Затвореници су организовали ’почасну стражу‘ да нас отпрати до слободе

[Слика на 18. страни]

Три гостујућа проповедника (с лева на десно): Едгардо Торес, Рубен Сејбел и Дарио Мартин