Пужева грозница — да ли јој је крај на видику?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ НИГЕРИЈЕ

УПРКОС задивљујућим напрецима на пољима медицине и науке, човечанство није у стању да реши многе своје вековне проблеме. То је тачно и што се тиче напора да се покори пужева грозница.

На изглед, на располагању су сва средства да би се обавио тај посао. Доктори разумеју животни циклус паразита који је ту умешан. Болест се лако дијагнозира. Доступни су делотворни лекови да би се она лечила. Лидери влада су жељни да унапређују напоре како би се спречила. Па ипак, крај ове болести која мори милионе људи у Африци, Азији, на Карибима, Средњем Истоку и у Јужној Америци није на видику.

Пужева грозница (такође називана биларзиоза или шистосомијаза) мори човека већ миленијумима. Окамењена јајашца пронађена у египатским мумијама пружају доказ да су Египћани у данима фараона̂ боловали од ње. Тридесет векова касније, та иста болест и даље мори Египат, ослабљујући здравље милиона становника ове земље. У неким селима делте Нила, од сваких 10 особа, 9 је заражено.

Египат је само једна од 74 или више земаља у којима је пужева грозница ендемијска. Широм света, према подацима Светске здравствене организације (СЗО), 200 милиона људи је заражено овом болешћу. Од 20 милиона хроничних болесника, око 200 000 умире сваке године. За пужеву грозницу се каже да је, међу тропским паразитским обољењима, одмах иза маларије у погледу људи које погађа и социјалне и економске штете коју причињава.

Животни циклус паразита

Разумети пужеву грозницу, и на тај начин знати како је спречити и лечити, значи имати разумевање о паразиту који је изазива. Кључна ствар је ово: да би преживео и из генерације у генерацију напредовао, овом паразиту су потребна два домаћина, два жива створења у којима се може хранити и развијати. Једно је сисар, рецимо човек; друго је слатководни пуж.

Ево шта се дешава. Кад особа заражена паразитом мокри или празни црева у воду неке баре, језера, потока или реке, она ослобађа паразитова јајашца — могуће и до милион јајашаца дневно. Ова јајашца су и сувише мала да би се видела без помоћи микроскопа. Кад јајашца дођу у додир с водом, она се легу, ослобађајући паразите. Паразити користе танане трепље на свом телу како би пливали до слатководног пужа, у којег продиру. Унутар пужа, они се умножавају у следећих четири до седам недеља.

Кад напусте пужа, имају само 48 сати да пронађу неког човека или неког другог сисара и уђу у њега. Иначе умиру. Дошавши до таквог једног домаћина који је ушао у воду, паразит буши кожу и улази у крвоток. То може изазвати известан свраб, иако често нема никаквог знака да се упад догодио. У крвотоку паразит се пробија до крвних судова бешике или црева, у зависности од врсте паразита. У року од неколико недеља паразити израстају у одрасле мушке и женске црве дугачке и до 25 милиметара. Након парења, женка отпочиње да полаже јајашца у крвоток домаћина, завршавајући тиме овај циклус.

Отприлике половина јајашаца напусти тело домаћина путем фекалија (цревна пужева грозница) или мокраће (мокраћна пужева грозница). Остатак јајашаца остаје у телу и оштећује важне органе. Како болест напредује, жртва може добити грозницу, отицање стомака и унутрашње крварење. На крају, ова болест може довести до рака бешике или престанка рада јетре или бубрега. Неке жртве постају стерилне или парализоване. Друге умиру.

Решења и проблеми

Да би се спречило ширење болести могу се урадити барем четири ствари. Ако би се било која од ових мера применила универзално, болест би била искорењена.

Прва мера јесте елиминисати пужеве у водним изворима. Пужеви су од виталног значаја за развој овог паразита. Кад нема пужева, нема ни пужеве грознице.

Главни напор јесте произвести отров који је довољно јак да убије пужеве а који неће загадити околину. Покушаји да се истребе пужеви у 1960-им и 1970-им, окончали су тако што је убијено све живо у великим воденим површинама. На египатском Истраживачком институту Теодор Биларз учињени су напори да се пронађе отров против мекушаца (средство које би побило пужеве) а који не шкоди другим облицима живота. Др Али Зејн ел Абден, управник овог института, примећује у вези с оваквим средством: „Биће бачено у воду која се користи за усеве, коју људи и животиње пију и у којој живе рибе, па морамо бити савршено сигурни да ништа од тога неће бити погођено.“

Друга мера јесте убити паразите у људима. Све до средине 1970-их, начини лечења су обухватали лекове који су имали пуно нуспојава и компликација. Често је лечење захтевало серије болних инјекција. Неки су приговарали да је лек гори од болести! Од тада, пронађени су нови лекови, као што је празиквантел, делотворни против пужеве грознице, и они се могу узимати орално.

Иако су се ови лекови показали успешнима на теренским пројектима у Африци и Јужној Америци, главни проблем за многе земље јесте цена. СЗО је 1991. јадиковала: „Ендемијске државе нису у стању да крену са обухватним програмима контроле [пужеве грознице] због високе цене овог начина лечења; обично су трошкови у стабилним валутама за лек већи од укупног буџета по глави становника већине афричких министарстава здравља.“

Чак и тамо где су пацијенту лекови стављени на располагање бесплатно, многи људи не започињу лечење. Зашто? Један разлог је тај што је стопа смртности од ове болести релативно ниска, тако да је неки не сматрају озбиљним проблемом. Још један разлог је тај што људи не препознавају увек симптоме ове болести. У неким деловима Африке, крв у мокраћи (што је примарни симптом ове болести) тако је уобичајена да се сматра нормалним делом одрастања до зрелости.

Трећа мера јесте држати јајашца подаље од водних система. Да су нужници саграђени тако да онемогућавају загађивање локалних потока и бара и ако би их сви користили, опасност од добијања пужеве грознице могла би се смањити.

Глобална истраживања показују значајне падове у појављивању болести након што су инсталиране водоводне цеви и нужници, али ове припреме не гарантују превенцију. „Потребно је да само једна особа испразни црева у канал да би се циклус продужио“, примећује научник Алан Фенвик, који изучава пужеву грозницу више од 20 година. Такође постоји опасност од напуклих канализационих цеви из којих цури заражени измет у водене изворе.

Четврта мера јесте држати људе подаље од воде заражене паразитом. Ни ово такође није лако како можда изгледа. У многим земљама језера, потоци и реке које обезбеђују пијаћу воду користе се за купање, наводњавање усева и такође и прање одеће. Рибари свакодневно долазе у контакт с водом. А на јакој врућини у тропским пределима, мала бара може за децу бити неодољиви базен.

Каква је нада за будућност?

Нема никакве сумње у то да искрени људи и организације марљиво раде на томе да победе пужеву грозницу и да је учињен велики напредак. Истраживачи чак раде на томе да направе вакцину против ње.

Ипак, изгледи за искорењивање ове болести чине се јако удаљеним. Др М. Ларивије у француском медицинском журналу La Revue du Praticien каже: „Упркос успесима... ова болест је далеко од тога да нестане.“ Иако за појединце превентива и лечење могу бити реалност, универзално решење за проблем пужеве грознице можда се неће изнаћи све док не дође Божји нови свет. Библија обећава да у њему „нико од становника неће рећи: болестан сам“ (Исаија 33:24, ДК).

[Слика на 15. страни]

Кад уђу у загађене воде, људи се могу заразити паразитима који изазивају пужеву грозницу