Чврста нада усред чернобиљске тмине

Од дописника Пробудите се! из Украјине

ДАНА 26. априла 1986, најгора несрећа у историји на нуклеарној електрани десила се у Чернобиљу, у Украјини. Доцније те године, Михаил Горбачов, тадашњи совјетски председник, запазио је да је та трагедија била сурови подсетник да „човечанство још увек не контролише џиновске силе које је оживело“.

Наглашавајући значај чернобиљске катастрофе, немачко издање часописа Psychology Today од фебруара 1987, известило је: „Несрећа на реактору у Чернобиљу... била је прекретница у историји модерне цивилизације. И била је то катастрофа која ће вековима значајно утицати на нас.“ The New York Times је изјавио да је емитовано „толико дуготрајне радијације у ваздух, земљу и воду света колико у свим нуклеарним пробама и бомбама које су икада експлодирале“.

Немачке новине Hannoversche Allgemeine предсказале су да ће „према процени, у наредних 50 година 60 000 људи широм света умрети од рака као последица топљења совјетског реактора... Даљњих 5 000 патиће од озбиљног генетског оштећења, а и до 1 000 особа имаће здравствених тегоба од рођења“.

Чернобиљска трагедија створила је облак страха, забринутости и несигурности, који баца мрачну сенку на стотине хиљада живота. Ипак, неки су усред те густе тмине почели да се радују чврстој нади. Осмотрите породицу Рудник, састављену од Виктора и Ане, и њихове две кћерке Јелене и Ање. У априлу 1986, Рудникови су живели у Припету, мање од три километра од чернобиљског реактора.

Дан несреће

Тог трагичног суботњег јутра, херојска акција ватрогасаца на осакаћеном реактору спречила је још гори исход. У року од неколико сати те ватрогасце захватила је радијацијска болест, и многи су касније умрли. Грегориј Медведов, заменик главног инжењера у Чернобиљу 1970-их, описује у својој књизи Burned Souls: „Облак је прелетео преко малог боровог забрана који одваја место реактора од града, прекривши ту шумицу радиоактивним падавинама пепела.“ Према извештају, многе тоне радиоактивног материјала испариле су и отишле у атмосферу!

Вредно је запажања да се живот у Припету, граду од преко 40 000 становника, те суботе изгледа наставио нормално. Деца су се играла на улицама, а људи су се припремали за прославу совјетског празника 1. маја. Није било никаквог обавештења о несрећи, нити било каквог упозорења на опасност. Ана Рудник је била у шетњи са својом трогодишњом кћерком, Јеленом, кад су срели Аниног очуха. Он је чуо за несрећу. Забринут због опасности од зрачења, брзо их је одвезао својој кући, удаљеној отприлике 16 километара.

Радиоактивни облак подигао се у атмосферу и прелетео стотине километара преко Украјине, Белорусије (сада Беларуса), Русије и Пољске, као и преко Немачке, Аустрије и Швајцарске. Идућег понедељка, научници у Шведској и Данској постали су забринути кад су забележили висок ниво радиоактивности.

Последице

У Чернобиљ су били послати совјетски војници, ватрогасци, грађевински стручњаци и други. Људи из ове групе — бројчано јаке око 600 000 — постали су познати као „ликвидатори“. Тиме што су запечатили оштећени реактор саркофагом од челика и бетона високим десет спратова и дебљине два метра, они су спречили још гору катастрофу за Европу.

Евакуација оближњих подручја започела је у року од неколико наредних дана. „Морали смо напустити свој дом, остављајући за собом све — одећу, новац, документа, храну — све што смо имали“, објашњава Виктор. „Били смо дубоко забринути, пошто је Ана била трудна с нашим другим дететом.“

Око 135 000 људи морало се преселити — напуштена су сва настањена места удаљена од реактора скоро 30 километара. Рудникови су се преселили код рођака. Међутим убрзо, ови рођаци су се уплашили да ће им Рудникови пренети радиоактивност. „Постали су узнемирени“, каже Ана, „и на крају су нас замолили да одемо.“ Други евакуисани људи имали су слична болна искуства. Коначно, у септембру 1986. Рудникови су се поново настанили, у Калуги, приближно 170 километара југозападно од Москве, у Русији.

„Тада смо коначно разумели да повратка нема“, приметила је Ана. „Изгубили смо наш вољени породични дом, у којем смо рођени и у којем смо одрастали. Било је то прелепо подручје, прекривено цвећем и ливадама, с локвањима у рукавцу. Шума је обиловала бобицама и печуркама.“

Не само што је покварена лепота Украјине, већ је штета нанета и њеној улози као житнице Совјетског Савеза. Већи део летине ове земље био је те јесени контаминиран. Слично томе, у Скандинавији, 70 посто меса од ирваса декларисано је као неподесно за конзумирање, јер су се животиње напасале на озраченим лишајевима. А у деловима Немачке, поврће је било остављено да иструли на пољима због страха од контаминације.

Здравствене последице зрачења

Званични подаци поднесени пет година након несреће говоре да је зрачењу било изложено 576 000 људи. Извештава се да је појављивање канцерогених и неканцерогених обољења веће међу тим људима. Нарочито су погођени млади људи. Часопис New Scientist од 2. децембра 1995, известио је да један од водећих европских стручњака за штитну жлезду верује да ће „и до 40 одсто деце изложене највишим нивоима радиоактивних падавина из Чернобиља кад су имала мање од годину дана, добити рак штитне жлезде као одрасту“.

Због тога што је Ана била изложена зрачењу за време трудноће, доктори су инсистирали да изврши абортус. Кад су Виктор и Ана то одбили, морали су потписати изјаву којом обећавају да ће се они старати о детету чак и ако се роди деформисано. Иако Ања нема деформитета, кратковида је, има проблема с дисањем и кардиоваскуларним обољењима. Осим тога, здравље осталих чланова породице Рудник је после катастрофе ослабило. И Виктор и Јелена имају проблеме са срцем, а Ана је једна од многих који су регистровани као чернобиљски инвалиди.

Међу најтеже озраченима били су ликвидатори који су печатили оштећени реактор. За хиљаде оних који су помагали у рашчишћавању каже се да су умрли пре времена. Многи преживели жале се на неуролошке и психосоматске тегобе. Депресија је широко заступљена, и самоубиство није неуобичајено.

Ангела је међу оним преживелима који су почели да болују од озбиљних здравствених проблема. У време катастрофе, живела је у Кијеву, главном граду Украјине, више од 80 километара од Чернобиља. Али касније, она је провела време у испоручивању залиха ликвидаторима на месту реактора. Светлана, још један преживели, која живи у Ирпину, близу Кијева, добила је рак и била на операцији.

Гледајући уназад

У априлу 1996, десет година после тог великог несрећног случаја, Михаил Горбачов је признао: „Једноставно, нисмо били припремљени за такву ситуацију.“ У то исто време, руски председник Јељцин је прокоментарисао: „Човечанство никада није доживело пех ових размера, с последицама толико озбиљним и тако тешким за отклањање.“

Значајно је то да је немачко издање листа Scientific American упоредило крајњи исход чернобиљске катастрофе са оним што би било последица једног нуклеарног рата средње величине. Неки процењују да број оних који су умрли због ове трагедије износи око 30 000.

Према новинским извештајима из прошле године, на десетогодишњицу овог несрећног случаја још увек постоји зона неприкладна за живот људи, пречника 29 километара око централе. Међутим, извештај је приметио да се „647 решених становника ушуњало, потплатило за свој улазак или отворено вратило у ту зону“. Известио је: „Апсолутно нико не живи унутар пречника од 10 километара од централе. Наредни појас ширине 20 километара око тог простора јесте место где се тих неколико стотина људи вратило.“

Поверење усред раширеног страха

За многе хиљаде људи који су некада живели близу Чернобиља, живот је био а и даље је врло тежак. Једно истраживање у вези с евакуисанима открило је да је 80 одсто њих несрећно у својим новим домовима. Осећају се тужно, уморно, нелагодно, раздражљиво и усамљено. Чернобиљ није био само нуклеарна несрећа — била је то друштвена и психолошка криза крупних размера. Не изненађује што многи на догађаје указују као на пречернобиљске или послечернобиљске.

Насупрот толико много других, породица Рудник изузетно добро излази на крај с овом ситуацијом. Они су почели да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима и, као резултат, стекли снажну веру у обећања која се налазе у Божјој Речи с обзиром на нови свет праведности (Исаија 65:17-25; 2. Петрова 3:13; Откривење 21:3, 4). Затим су 1995, Виктор и Ана симболизовали своје предање Богу крштењем у води. Касније се такође крстила и њихова кћерка Јелена.

Виктор објашњава: „Проучавање Библије омогућило нам је да упознамо нашег Створитеља, Јехову Бога, и његове намере с човечанством на земљи. Више нисмо у депресији, јер знамо да када Божје Краљевство дође, такве ужасне несреће се више никада неће поновити. Ишчекујемо то време кад ће се околина нашег драгог дома надомак Чернобиља опоравити из свог изнуреног стања и постати део предивног раја.“

Ангела и Светлана, које се такође уздају у Божја обећања о новом свету праведности, имају тај исти светли изглед упркос болестима због озрачености. „Без спознања о Створитељу и његовим намерама“, запазила је Ангела, „живот би био тежак. Али то што имам присан однос с Јеховом помаже ми да останем позитивна. Моја жеља је да наставим да му служим као пуновремени проповедник Библије.“ Светлана је додала: „Моја хришћанска браћа и сестре су ми од велике помоћи.“

Проучавање Библије открило је оваквим особама да несреће које изазива „време и непредвиђени догађај“ погађају људе где год они живели и ко год они били (Проповедник 9:11, NW). Али студенти Библије су такође научили да без обзира на то колико би њихове потешкоће могле бити поражавајуће, не постоји штета коју Јехова Бог не може поправити, нити рана коју не може зацелити, нити икакав губитак који он не може надокнадити.

Како ви такође можете развити такво поуздање у Божја обећања и на тај начин радовати се светлој нади? Писац библијске књиге Пословица одговара: „Да се уздање твоје у Господа нађе, казујем ти данас ово [„дао сам ти данас спознање“, NW]“ (Пословице 22:19). Да, потребно је да усвајате спознање путем редовног библијског студија. Јеховини сведоци у вашем крају биће срећни да вам у томе помогну. Они нуде програм бесплатног библијског студија у време и на месту које вама одговара.

[Истакнути текст на 14. страни]

„Човечанство никада није доживело пех ових размера, с последицама толико озбиљним и тако тешким за отклањање“ (Председник Русије Јељцин)

[Истакнути текст на 15. страни]

Чернобиљ није био само нуклеарна несрећа — била је то друштвена и психолошка криза крупних размера

[Извор слике на 12. страни]

Tass/Sipa Press