Нераздвојне смо пријатељице

ТРЕЈСИ је мој пас-водич, десетогодишња црна женка лабрадора ретривера. Захваљујући њој, могу сасвим нормално да се крећем. Такође ми пружа друштво и утеху. Стога није чудо што сам је тако пуно заволела и што смо нераздвојне пријатељице.

Понекад, људи ненамерно подбацују на начин на који Трејси то никада не ради. На пример, једног дана оставила сам Трејси код куће и шетала сам с једном пријатељицом. Срећно смо разговарале кад сам изненада пала на земљу. Моја пријатељица је заборавила да сам слепа и није ме упозорила на ивичњак. То се не би десило да је Трејси била поред мене.

Једном ми је Трејси у ствари спасла живот. Ишла сам улицом кад је изненада један камион почео без контроле да скреће према мени. Чула сам његов мотор али, наравно, нисам могла да видим куда је ишао. Трејси је видела и схватила опасност и брзо ме је одвукла на сигурно место.

Слепа, а ипак видим

Родила сам се 1944. на југу Шведске и од рођења сам слепа. Била сам послата у интернат за слепу децу, где сам научила да читам и пишем Брајово писмо. Музика је постала важан део мог живота, нарочито свирање клавира. Након што сам матурирала у средњој школи, наставила сам да студирам језике и музику на Гетеборшком универзитету.

Међутим, мој живот се заувек променио кад су два Јеховина сведока дошла на моја врата у студентском граду. Убрзо сам почела да присуствујем састанцима Сведока и чак сам почела да с другима делим оно што сам учила. Године 1977, симболизовала сам своје предање Јехови Богу крштењем у води. Иако физички слепа, кроз проучавање Божје Речи, добила сам нешто од ненадмашне вредности — духовни вид.

Сматрам да ми је данас много боље него онима који могу физички да виде али духовно су слепи. (Упоредите с Јованом 9:39-41.) Радујем се што имам јасну менталну визију Божјег новог света у коме ће, према његовом обећању, очи слепих видети — да, у коме ће све физичке немоћи бити излечене, и у коме ће чак и мртви бити ускрснути! (Псалам 146:8; Исаија 35:5, 6; Дела апостолска 24:15).

Иако нисам удата и физички сам слепа, с Трејси као мојом лојалном другарицом, доста се добро сналазим. Дозволите ми да опишем како ми она помаже да обављам свој световни посао и да извршавам своју службу као Јеховин сведок (Матеј 24:14; Дела апостолска 20:20; Јеврејима 10:25). Али прво, нешто више о самој Трејси.

Одабрана за специјалну обуку

Када је Трејси имала само осам месеци, била је тестирана да се види да ли би се квалификовала за пса-водича. Показала се да је сталожена, да ју је лако поучавати и да је изненадна гласна бука лако не плаши. Стога, као следећи корак извесно време била је смештена с једном породицом да би научила какав је нормалан породични живот. Након тога, кад је била довољно зрела, била је послата у школу за обучавање паса-водича.

У тој школи Трејси је научила да ради оно што се захтева од пса-водича, наиме да помаже свом будућем господару да пронађе врата, степенице, капије и стазе. Такође је научила како да хода прометним тротоарима и како да прелази улице. Поучавана је и томе да се заустави код ивичњака, да поштује саобраћајне знаке и да се склони од опасних препрека. Након отприлике пет месеци обуке, била је спремна за рад. Тада сам се упознала с Трејси.

Оно што Трејси ради за мене

Свако јутро Трејси ме извлачи из кревета да бих могла да је нахраним. Затим се спремамо за посао. Моја канцеларија је око 20 минута хода од нашег стана. Наравно, ја знам пут, али Трејсин посао јесте у томе да ми помогне да тамо стигнем а да не налетим на возила, људе, бандере или било шта друго. Кад стигнемо, она лежи испод мог стола. Затим, у време паузе за ручак, обично идемо у шетњу.

Увече, након повратка с посла, започиње најбољи део нашег дана. Тада ме Трејси води у дело проповедања од куће до куће и у домове у којима водим библијске студије. Многи људи су пријатељски настројени према њој, тако што је мазе и грле а понекад ми за њу дају неку лепу посластицу. Такође сваке седмице присуствујемо хришћанским састанцима. Након састанака деца воле да поздрављају и грле Трејси, у чему она пуно ужива.

Схватам да је Трејси само пас и да ће једног дана умрети. То значи да ћу на крају морати да набавим неког другог пса-водича. Али, за сада, ми смо тим и потребне смо једна другој. Кад Трејси није ту, постајем потпуно несигурна у себе, а она постаје нервозна и немирна кад не може да ме води.

Потреба за разумевањем

Изненађујуће је што понекад људи покушавају да нас раздвоје. Они Трејси сматрају само за обичног пса или кућног љубимца, и не разумеју нашу дубоку везу. Ти људи треба да разумеју да је Трејси за мене оно што су инвалидска колица за парализовану особу. Кад би нас раставили било би као да су ми одузели очи.

Што други боље разумеју везу између мене и Трејси, то ће бити мање проблема. На пример, инвалидска колица се спремно прихватају али, нажалост, не увек и пас-водич. Неки људи се плаше паса, или их једноставно не воле.

Оно што се налази у приручнику о псима-водичима, који је издало Шведско удружење за визуелно хендикепиране, веома је корисно. У њему стоји: „Пас-водич је покретна помоћ за визуелно хендикепирану особу. Да, више од тога. То је жива помоћ... То је пријатељ који вас никада неће изневерити.“

Заиста, Трејси служи као моје очи у мраку, и помаже ми да сада живим што је могуће нормалнији живот. Ипак, уверена сам да ћу ускоро, у Божјем обећаном новом свету, моћи да видим сва чуда стварања која уливају страхопоштовање. Тако сам сада одлучна да задржим свој духовни вид.

Зато, с Трејсином главом у мом крилу, сада смо спремне да слушамо снимак најновијег издања часописа Кула стражара. (Испричала Ана-Мари Евалдсон.)