Тасманија — мало острво, јединствена прича

Тасманија — мало острво, јединствена прича

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

„ОВОЈ земљи, пошто је била прва земља на коју смо наишли у Јужном мору и пошто није била позната било ком европском народу, дали смо име Anthoony van Diemenslandt, у част [нашем] поштованом генералном гувернеру.“ Ово су речи Данца Абела Тасмана, 25. новембра 1642, дан након што је уочио острво Тасманију, аустралијску државу другу по старости.a Тасман није видео људе, али је видео дим од удаљених ватри и резове направљене на оближњем дрвећу на раздаљинама од по метар и по. Који год да су направили те резове, писао је он, или су имали необичан метод пењања или су били џинови! У ствари, ти резови су били за пењање.

Након тога, Ван Дименова Земља је 130 година нестала из путних књига океанских истраживача, све док је нису посетили Француз Марион ди Френ и Енглез Тобајас Ферно. Капетан Џејмс Кук је стигао 1777. и, попут Ди Френа, ступио је у везу с јединственим народом тог острва, са Абориџинима. Међутим, његова посета је била почетак трагедије: „Неким народима [Кук] је отворио пут ка цивилизацији и религији“, каже Џон Вест у делу The History of Tasmania, „[али] овој раси [Абориџинима] био је гласник смрти.“ Шта је водило до таквог трагичног исхода?

Тасманија постаје „империјски затвор“

Депортација, то јест изгнанство, била је британски прут карања, и Тасманија је постала једна од британских кажњеничких колонија. Од 1803. до 1852, око 67 500 мушкараца, жена и чак деце — нека са само седам година — било је протерано из Енглеске у Тасманију због злочина који се крећу од крађе молитвеника до силовања. Међутим, већина затвореника радила је за насељенике или на владиним пројектима. „Мање од 10 одсто... никада није видело унутрашњост кажњеничке насеобине“, каже The Australian Encyclopaedia, „а они који јесу, тамо су били само кратко време.“ Порт Артур, на Тасмановом полуострву, био је главна кажњеничка насеобина, али најгори затвореници одлазили су у залив Макари, који је затворен као да је „посвећен за посебно мучење“. Узак улаз у залив добио је претеће име Капије пакла.

У књизи This Is Australia, др Рудолф Браш објашњава још једну важну фасету ове ембрионалне колоније — њену духовност, то јест њен недостатак. Он пише: „Од почетка, религију је у Аустралији [наравно, укључујући и Тасманију] у своју корист запостављало и игнорисало, а понајвише, користило и злоупотребљавало државно уређење. Колонија је основана без молитве и изгледа да је прва служба на аустралијском тлу била споредна ствар.“ Док су ходочасници у Северној Америци градили цркве, „рани становници јужног света“, каже The History of Tasmania, „палили су своје прве цркве како би побегли од досаде присуствовања“.

Тај већ болестан морал био је надаље заражен обиљем рума. И цивилима и војницима, рум је био „сигуран пут ка богатству“, каже историчар Џон Вест.

Међутим, храна је понекад била оскудна. Током тог времена, ослобођени затвореници и насељеници користили су оружје да би ловили исту дивљач коју су Абориџини гонили копљима. Разумљиво је што је напетост расла. Сада у ту експлозивну мешавину убаците ароганцију беле расе, обиље рума и непомирљиве културне разлике. Европљани су оцртавали границе и градили ограде; Абориџини су ловили и окупљали се номадски. Све што је било потребно била је једна искра.

Народ нестаје

Искра је дошла у мају 1804. Један одред који је водио поручник Мур пуцао је, без провокације, на велику групу абориџинских мушкараца, жена и деце који су ловили — убијајући и рањавајући многе. „Црни рат“ — копља и камење против метака — почео је.

Многи Европљани се повлаче кад се сете покоља Абориџина. Гувернер, сер Џорџ Артур, био је тако потресен да је изразио своју спремност да иде скоро толико далеко да ’надокнади штете које је влада ненамерно нанела Абориџинима‘. Стога је покренуо један програм како би их „окупио“ и „цивилизовао“. У кампањи званој „Црна линија“, око 2 000 војника, насељеника и осуђеника напредовали су кроз дивљину како би ухватили Абориџине и преселили их тамо где ће бити ван опасности. Али та мисија је била понижавајући промашај; ухватили су једну жену и једног дечака. Затим Џорџ А. Робинсон, један истакнути методиста, имао је помирљивији приступ, и то је било успешно. Абориџини су му веровали и прихватили су његову понуду да се преселе на острво Флиндерс, северно од Тасманије.

У својој књизи A History of Australia, Марџори Барнард каже о Робинсоновом успеху: „У стварности, мада он сам вероватно није био потпуно свестан тога, његово помирење имало је црту Јуде. Несрећни староседеоци су били одвојени на острву Флиндерс у Басовом мореузу с Робинсоном као својим чуварем. Они су венули и умрли.“ Насилна промена у начину живота и у исхрани узела је оно што су мускете оставиле. Један извор каже да је „последња чистокрвна тасманијска Абориџинка била Фани Какран Смит, која је умрла 1905. у Хобарту“. Стручњаци имају различита мишљења о овоме. Неки указују на Труганини, једну жену која је умрла 1876. у Хобарту, други на једну другу жену која је умрла 1888. на острву Кенгуру. Мешовити потомци тасманијских Абориџина данас су живи и здрави. Додата текућем списку злостављања која је починило човечанство, ова епизода је прикладно названа „највећа државна трагедија“. Сем тога, она подвлачи библијску истину да „човек над човеком влада да га несрећним учини“ (Проповедник 8:9).

Тасманијски визуелни контрасти

Данас, сем ако не посетите музеје, библиотеке или рушевине затвора, тешко да бисте били свесни ватреног крштења овог лепог острва. Тасманија је скоро на истој удаљености јужно од екватора, као што су Рим, Сапоро и Бостон, северно од њега. Као и њена историја, тако се и њена географија састоји од оштрих контраста, и поред тога што ниједно место на острву није удаљено од мора више од 115 километара.

Од укупне површине Тасманије, 44 одсто је шума а 21 одсто национални парк. Овакав однос је веома редак! Према делу The Little Tassie Fact Book: „Подручје светске баштине у западној Тасманији једно је од последњих великих неоштећених умерених дивљих подручја у свету.“ Језера, реке и водопади који се напајају кишом и снегом — пуни пастрмки — хране шуме игличастог бора, еукалиптуса, мирте, црног дрвета, сасафраса, тасманијског дрвета и бора из породица Phyllocladus trichomanoides и Dacrydium Franklinii, да споменемо само неке. Није ни чудо што видици које пружају пољане централнозападне висоравни и њени врхови често покривени снегом, увек изнова привлаче љубитеље природе.

Али заштита „Светске баштине“ није дошла без борбе. А људи заинтересовани за околину и даље се супротстављају рударству, индустрији папира и хидроелектричној енергији. Пејзаж налик месецу у Квинстауну, рударском граду, снажан је подсетник на последице непажљиве експлоатације ресурса.

Животиње тог краја такође су страдале — нарочито тилацин, то јест тасманијски тигар, жутомрк торбар налик псу. На основу тамних пруга преко својих леђа и стражњице је и добио име тигар. На насрећу, овај мршави, стидљиви месождер стекао је укус за живину и овце. Са уцењеном главом, до 1936, био је истребљен.

Још један јединствени тасманијски торбар, тасманијски ђаво, далеко је од истребљења. Користећи своје снажне чељусти и зубе, овај мишићави стрвождер тежак 6 до 8 килограма може појести читаво тело угинулог кенгура, заједно с лобањом.

Тасманија је такође добро позната по танкокљуном завоју с кратким репом. Након што крене с Тасмановог мора и што практично оплови Пацифик, сваке године враћа се у исту песковиту јазбину — подвиг који је заиста заслуга његовог Дизајнера и Створитеља.

У близини његових ноћних гнездишта, живи још једна птица — она која „лети“ испод воде — симпатични, килограм тежак замотуљак крзна с малим кљуном, који се зове патуљасти пингвин. Овај најмањи од свих пингвина такође је и најбучнији! Његова разметања варирају у јачини, с гласом и активношћу тела који понекад достижу грозничаво узбуђење. Кад се осећа романтично, пар чак може извести дует да би потврдио своју приврженост једно другоме. Међутим, жалосно је што многе убијају рибарске мреже, изливи нафте, комадићи пластике који су погрешно замењени за храну или пси и дивље мачке.

Мирнија страна острва

Погледајте северно или источно од ивице централне висоравни и видећете тасманијску цивилизованију страну, са обрађеним, чоколадно обојеним пољима, кривудавим рекама и потоцима, авенијама оивиченим дрвећем и смарагдним пашњацима посутим овцама и стоком. У близини северног града Лилидејла, негде у јануару, имања с расцветалом лавандом овом сеоском мозаику додају пастелну светлољубичасту боју с привлачним мирисом.

На обе стране реке Дервент, недалеко од јабучара на основу чега је Тасманија и добила име Јабуково острво, налази се главни град Хобарт, са око 182 000 становника. Над њим се издиже велика маса суморне планине Велингтон, која је висока 1 270 метара. По ведром дану, овај стражар који је често покривен снегом, нуди поглед на град доле из птичје перспективе. Хобарт је заиста напредовао од 1803, кад су се поручник Џон Боуен и његова група од 49 особа, укључујући и 35 осуђеника, први пут искрцали на обалу у Рисдон Коуву. Да, платнена једра и шкрипаве греде су нестале, али једном годишње исцрпљујућа трка јахтама од Сиднеја до Хобарта подсећа на те ране дане док разнобојни спинакери и аеродинамички трупови јуре поред масе која кличе, право у срце Хобарта.

Од земље прогонства до духовног раја

Џефри Батерворт, један од 2 447 делегата на Обласном конгресу Јеховиних сведока „Божански страх“ за 1994, у Лонсестону, присећа се: „Сећам се кад у целој Тасманији није било више од 40 Сведока.“ Сада има неких 26 скупштина и 23 Дворане Краљевства.

„Али није увек било тако добро“, додаје Џеф. „На пример, давне 1938, Том Кито, Род Маквили и ја, носећи панеле с рекламом, најављивали смо библијско предавање за јавност ’Суочите се с чињеницама‘. Било је то жестоко разоткривање криве религије које је требало да се емитује из Лондона преко радио мреже. Када сам се придружио друговима, кињила их је једна група младих. А полиција је само посматрала! Отрчао сам да помогнем и одмах сам добио батине. Али један човек ме је дограбио од позади за крагну од кошуље и одвукао ме. Уместо да ме пребије, човек је викнуо: ’Пустите их на миру!‘ Затим ми је тихо рекао: ’Знам како је то кад си прогоњен, другар, ја сам Ирац.‘“

Јехова је благословио те ране пионире, јер је данас добра вест о Божјем Краљевству дошла у све делове овог острва које има 452 000 становника. Многи потомци раних осуђеника и Абориџина ишчекују да на очишћеној земљи изразе добродошлицу свим — белцима и црнцима — који су неправедно умрли у тим окрутним раним данима, јер Библија обећава „ускрсење праведника и неправедника“ (Дела апостолска 24:15). Тај преокрет ће бити тако темељит да се ’то што је пре било, неће ни помињати‘ (Исаија 65:17).

[Фусноте]

a Име Тасманија је званично усвојено 26. новембра 1855. Најстарија држава је Нови Јужни Велс.

[Мапа/Слике на 25. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Горе: Планина Крејдел и језеро Дав

Горе десно: тасманијски ђаво

Доле десно: кишна шума у југозападној Тасманији

Аустралија

ТАСМАНИЈА

[Извор]