У уши детета

ЈЕДНОГ дана, кад сам била девојчица, један господин је дошао код нас кући у Кобурну, у Вирџинији, у САД, и док је разговарао с мојим оцем, његов пријатељ је говорио са мном да би ме забавио. Његове речи су описале слику рајске земље, где бих могла да се играм с дивљим животињама које ме неће повредити (Исаија 11:6-9). Објаснио ми је да чак нећу морати да умрем, него ћу моћи вечно да живим баш овде на земљи. Будућност је звучала дивно! Оно што је тај човек рекао о животу на земљи оставило је дубок утисак на мене (Исаија 25:8; Откривење 21:3, 4).

Религиозна чежња

Моји родитељи, који су имали много брачних проблема, развели су се неколико година касније, и ја сам живела с мајком. Њу уопште није интересовала религија. Стога бих сама одлазила у недељну школу у било коју цркву до које се од куће могло стићи пешке. Убрзо се мајка поново удала, и преселиле смо се код очуха у Индијану. Међутим, сваког лета сам одлазила у Вирџинију да посетим оца.

Отац је убрзо након развода постао мормон, и покушао је да у мене усади своју новопронађену религију. Током лета 1960, кад сам имала осам година, крстио ме је. Ипак, док сам била у Индијани, ишла сам у било коју цркву која је била у близини куће. Све оне су научавале да ћемо ако смо добри, ићи на небо, а ако смо лоши, ићи у пакао где ћемо бити мучени. Пошто сам мислила да нико неће разумети моја осећања да желим да живим на земљи уместо на небу, никада никоме нисам причала о томе.

Када сам имала 11 година, отац се преселио у Орегон. Била сам скрхана и веома огорчена. Мој очух је био атеиста и алкохоличар, и малтретирао ме је због моје вере. Звао ме је гђица Побожница, и кад бих почела да плачем, рекао би: „Зашто не зовеш свог Бога да ти помогне?“ Изгледало је да нико кући није марио за Бога. Биле су то мрачне, тешке године. Била сам физички, вербално и сексуално злостављана. Утеху сам налазила у разговору с Богом, јер сам много пута осетила да је он једини који брине о мени.

Мајка је напустила очуха и злостављање је престало. Ипак, биле смо веома сиромашне и мами је било тешко да састави крај с крајем. Кад сам имала 13 година, вратиле смо се у Вирџинију да бисмо посетиле моју тетку. Била је веома љубазна, искрена баптисткиња. Пуно сам је волела. Кад ме је звала да идем с њом у цркву, прихватала сам. Чак је и мама ишла, и сећам се како је само био диван осећај што је моја породица тамо са мном. На крају наше посете, страховала сам да се вратим кући. Плашила сам се да ћу се ако се вратим, упустити у неморал. Стога сам преклињала тетку да ме прими и мајка ми је дозволила да останем.

Тетка ми је купила превод Библије King James. Била сам веома поносна на њу и сваке ноћи читала сам један део из ње. У задњем поглављу Библије прочитала сам да „ако ко дометне овоме, Бог ће наметнути на њега зла написана у овој књизи“ (Откривење 22:18, 19). Стога сам резоновала: „Како могу веровати да је књига Мормона део светог Писма?“ Према томе, одлучила сам да постанем баптисткиња.

Мада сам сигурна да је отац био повређен кад сам му писала и рекла за моју одлуку, једини његов коментар је био да му је драго што идем у цркву. Често сам с нашим баптистичким свештеником ишла до кућа људи да бисмо их звали на наша шаторска буђења вере. Сматрала сам да сам вршила Божју вољу тиме што сам посећивала људе у њиховим домовима и разговарала с њима онако како је то Исус радио.

Ипак, и даље ме је прогањала жеља да живим у земаљском рају уместо на небу. Али, онда сам прочитала следећи библијски одломак, и он ми је дао наду: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвара му се“ (Матеј 7:7, 8).

Брак и породица

Наредне године поново сам се преселила да живим с мајком у Индијани. Кад сам имала само 15 година, била сам удата, трудна и у аутобусу на путу за јужну Калифорнију. Нисам добро познавала породицу свог мужа, али сам желела да ме они прихвате. Били су пентекосталци, и моја заова ми је причала о дару говорења језицима. Стога, кад сам с њима једне вечери отишла на њихову молитвену службу, молила сам се да ми буде дозвољено да говорим језицима.

Изненада, у тој служби обузео ме је неки чудан осећај. Почела сам сва да дрхтим, и мој језик је почео неконтролисано да мрмља. Проповедник је повикао да дух долази кроз мене, и почео је да ме тапше по рамену. Након тога, сви су ме грлили и говорили ми како је дивно што ме је Бог користио на тај начин. Али ја сам се осећала збуњено и уплашено. Нисам имала појма шта сам рекла.

Убрзо након тога, дошло је до компликација током моје трудноће с првим дететом. Пастор те цркве је мом мужу рекао да Бог отежава моје порођајне болове зато што он није хришћанин. Мој муж је дошао к мени са сузама у очима и рекао да ће се крстити ако сматрам да ће то помоћи. Рекла сам му да сам сасвим сигурна да Бог не уцењује људе да би му служили.

Напуштање цркве

Једне недеље, након своје проповеди, пастор је замолио скупштину за прилоге. Цркви је била потребна поправка због штете коју је узроковао недавни земљотрес. Када је тацна за прилоге додавана, ставила сам сав новац који сам имала. Након што је избројао новац, пастор, уместо да се захвали скупштини, охрабривао их је да отворе своје џепове и своја срца за тај вредан циљ. Онда је поново додао тацну. Нисам више имала новца, па сам уз сву срамоту тацну брзо додала даље. Пастор је још једном брзо избројао новац и, поново не захваљујући им се, рекао да једноставно то није довољно. „Сигурно нико неће отићи док не добијемо новац који је потребан да се изврши Божје дело“, рекао је.

Мој муж је чекао напољу, и знала сам да је постајао нестрпљив. Није био једини. Постала сам нестрпљива због пасторовог недостатка захвалности. Стога сам с бебом у рукама и са сузама које су се сливале низ моје лице, пред свима изашла из цркве. Заветовала сам се да нећу више никада имати везе с црквом. Иако сам престала да идем у цркву, нисам престала да верујем у Бога. И даље сам читала своју Библију и покушавала да будем добра жена.

Учење библијске истине

Након што нам се родило друго дете, наши пријатељи који су се селили у Тексас, наговорили су свог газду да нам изнајми кућу у којој су живели. Кад је моја пријатељица Пет одлазила, рекла је да јој једна жена дугује новац и да ће свратити да јој га врати. Пет ме је замолила да јој га пошаљем поштом у Тексас. Неколико дана касније, две жене су закуцале на врата. Пошто сам мислила да су донеле тај новац, одмах сам их позвала унутра. Објаснила сам им да се Пет преселила али да ми је рекла да ће оне навратити. „Па, то је лепо од Пет“, рекла је Шарлин Перин, једна од жена. „Заиста смо уживале проучавајући с њом.“

„Шта?“ Питала сам. „Проучавајући? Мора да сте погрешиле.“ Шарлин је објаснила да су с Пет започеле библијски студиј. Након што су сазнале да се Пет преселила, Шарлин ме је питала да ли бих ја желела да проучавам Библију. „Сигурно“, поуздано сам одговорила. „Научићу вас свему што желите да знате.“ Поносила сам се својим читањем Библије, и сматрала сам да бих могла да их охрабрим.

Шарлин ми је показала књигу Истина која води до вечног живота, и прочитале смо Псалам 37:9: „Јер ће се истребити који зло чине, а који се у Господа уздају држаће земљу.“ Била сам шокирана. Ту, у мојој Библији, каже се да ће људи поседовати земљу. Након тога, одједном је избила бујица питања. Шарлин се насмејала и рекла: „Хеј, лакше мало! Осмотримо ствари једну по једну.“ Објаснила је потребу за редовним, систематским библијским студијем. Сместа ме је позвала у Дворану Краљевства, што је назив места састајања Јеховиних сведока.

Рекла сам Шарлин о свом искуству с тацном за прилоге и о томе да нисам желела да се вратим у цркву. Прочитала ми је Матеја 10:8, који каже: „За бадава сте примили, за бадава и дајте.“ Објаснила је да се на састанцима Јеховиних сведока не проноси никаква тацна за прилоге и да су сви прилози добровољни. Такође је рекла да у дворани постоји кутија за прилоге и да људи који желе могу да ставе прилоге у њу. Одлучила сам да религији дам још једну шансу.

Док сам проучавала, сазнала сам зашто сам се осећала тако неугодно кад сам говорила језицима у пентекосталној цркви. Божји дар говорења различитим језицима био је дат раним хришћанима како би пружио доказ да су они имали његов свети дух. Овај чудесни дар је такође служио практичној сврси да библијске истине буду доступне људима из различитих земаља који су се заједно окупили на Педесетницу 33. н. е. (Дела апостолска 2:5-11). Међутим, Библија каже да ће Божји дар говорења језицима престати, што се очигледно и десило након смрти апостола̂ (1. Коринћанима 13:8). Али да би људима заслепили ум, Сотона и његови демони су узроковали да неки неповезано мрмљају, на начин који је довео до тога да многи верују да такви имају Божји свети дух (2. Коринћанима 4:4).

Противљење у породици

Убрзо сам дошла до разумевања Божје намере са земљом и тога да не смем бити део злог света (Јован 17:16; 18:36). Такође сам сазнала да морам да прекинем сваку везу с Вавилоном великим, што је симбол који се у Библији користи за светско царство криве религије (Откривење 18:2, 4). Кад сам рекла оцу да ћу се крстити, овог пута као Јеховин сведок, био је скрхан. Преклињао ме је да не постанем Сведок. Било је то први пут да сам га икада видела да плаче. Плакала сам с њим, јер заиста нисам желела да га повредим. Али сам знала да сам пронашла истину и да никада не бих могла да окренем леђа Јехови.

Читава моја породица је била против тога да постанем Јеховин сведок. Једно кратко време престала сам да идем на састанке. То је ослабило противљење чланова породице, али ја сам се осећала јадно. Знала сам да све док не будем вршила Јеховину вољу нећу бити мирна. Једног дана на паузи за ручак, свратила сам до Шарлин и рекла јој да ми је потребно да се крстим. „Зар не мислиш да прво треба да почнеш да поново долазиш на састанке?“, питала је. Рекла сам јој да сам овог пута одлучна и да се ништа неће испречити између мене и Јехове. Крстила сам се 19. септембра 1973.

То је било пре 23 године. На срећу, моја породица је од тада почела да поштује моју одлуку, и нико ме од њих не присиљава да напустим истину, што веома ценим. Ипак, моја најстарија кћерка, Ким, једина је до сада постала Сведок. Њена лојална служба Јехови била ми је током година велики извор охрабрења.

Незаборавни састанак

Године 1990, кад сам свратила у посету у Кобурн, у Вирџинији, замолила сам мајку да се заустави код Дворане Краљевства како бих могла да видим у колико сати почињу састанци недељом. Док смо се заустављали испред, рекла је да смо некада живели у кући баш иза дворане, преко пута пруге. Та кућа је од тада била спаљена, и остао је само циглени димњак. „Тада си још била девојчица“, рекла је, „не више од три или четири године.“

У недељу сам била срдачно дочекана у Дворани Краљевства. Док сам разговарала са Стафордом Џорданом, узгред сам споменула да сам као дете живела у кући која се некада налазила иза Дворане Краљевства. Гледао ме је нетремице. „Сећам те се!“, узвикнуо је. „Ти си била плавокоса девојчица отприлике оволика [руком је показао колико висока]. Радили смо на том подручју кад је мој пријатељ ступио у разговор с твојим оцем. Покушао сам да те забавим причајући ти о Рају.“

Остала сам без текста. Гушила сам се док сам му причала о свом трагању за библијском истином. „Још док сам била дете, у моје мало срце усадио си семе истине!“, рекла сам. Затим ми је рекао да сам имала једног рођака с дедине стране, Стефана Дигуса, који је био верни Сведок. Породица није никада говорила о њему, јер су се веома противили томе. „Заиста би био поносан на тебе!“, рекао је брат Џордан.

Кад се осврнем на године у Јеховиној организацији, заиста сам захвална за исказану љубав и доброхотност. Да, још увек се дешава да се мало растужим кад у Дворани Краљевства посматрам породице које заједно служе Јехови, јер сам тамо често сама. Али брзо се сетим да је Јехова са мном. Он је увек посматрао, и кад је моје срце могло да прихвати истину која је пре толико година била изговорена у уши малог детета, дозволио јој је да изникне и цвета.

„Хвала ти, брате Џордан“, рекла сам, „што си узео времена да једној живахној малој девојчици говориш о Рају!“ (Испричала Луиза Лосон.)

[Слика на 13. страни]

Са Стафордом Џорданом, када сам га поново срела 1990.