Наша потрага за правдом
ИСПРИЧАО АНТОНИО ВИЉА
Године 1836, све тексаске браниоце Аламоа — којих је било мање од 200 — побила је мексичка војска од неких 4 000 људи. Касније се користио ратни поклич „сетите се Аламоа“ да би се разбуктала борба за независност, која је касније те године била добијена. Године 1845, оно што је некада било део Мексика постало је део Сједињених Држава, и Мексиканци су се нашли на непријатељски расположеној територији. Етничке разлике се још увек памте.
РОЂЕН сам 1937, недалеко од Сан Антониа, у Тексасу, где се Аламо налази. У тим данима, купатила, чесме и други јавни објекти били су означени са „само белци“ и „остали“. Брзо сам сазнао да смо у ’остале‘ спадали и ми који смо мексичког порекла.
Кад су гледали филм у биоскопу, Мексиканцима и црнцима било је дозвољено да седе само на балкону, а не у главном делу сале. Многи ресторани и дућани не би послуживали Мексиканце. Једном кад су моја супруга, Велија, и њена сестра ушле у салон лепоте, власници нису имали пристојности ни да кажу: „Мексиканци овде нису добродошли.“ Једноставно су им се смејали у лице све док Велија и њена сестра нису постиђено изашле.
Понекад би белци — обично кад су пијани — тражили Мексиканке, које су многи сматрали у суштини неморалним. Мислио сам: ’Они неће да деле купатило или чесму с нама, а ипак ће делити кревет с Мексиканкама.‘ Те неправде су ме прво учиниле несигурним, а касније пркосним.
Проблеми с црквама
Лицемерство религије ме је надаље огорчавало. Белци, црнци и Мексиканци, сви су имали одвојене цркве. Кад сам се припремао за своју прву причест као католик, свештеник ми је уручио неке коверте са одређеним датумима да дам свом оцу. Требало је да сваке недеље вратимо по једну коверту с прилогом. Убрзо након тога, свештеник ми је рекао: „Боље би било да кажеш свом оцу да оне коверте овде не стижу.“ Очеве љутите речи оставиле су дубок утисак на мене: „То је све што их интересује — новац!“
По обичају, било је скандала где су свештеници бежали са женама из њихових скупштина. Таква искуства водила су до тога да увек изнова понављам: „Религија има само два циља — или да вам узме новац или да вам одузме жену.“ Зато, кад би Јеховини сведоци дошли, отерао бих их, речима: „Ако будем желео религију, сам ћу је потражити.“
Војска и брак
Године 1955, приступио сам ратном ваздухопловству Сједињених Држава, где сам се надао да ћу, тиме што ћу се истаћи у послу, моћи да стекнем поштовање којег сам лишен као Мексиканац. Тиме што сам прионуо на посао, стекао сам признање, и на крају сам био постављен на чело одељења за проверу квалитета. То је укључивало оцењивање других одељења војних служби.
Године 1959, оженио сам се Велијом, која је одувек била религиозно наклоњена. Ипак, разочарале су је разне цркве које је посећивала. Једног дана 1960, када се осећала веома депресивно, молила се: „Молим те Боже, ако постојиш, дај ми то до знања. Желим да те упознам.“ Тог истог дана један Јеховин сведок је дошао код нас кући у Петалуму, у Калифорнији.
Међутим, убрзо након тога, Велија је изгубила везу са Сведоцима због промене у мојој војној додели. Она је тек 1966, док сам био у Вијетнаму, обновила свој библијски студиј с њима у Семинолеу, у Тексасу. Након што сам се почетком следеће године вратио кући из Вијетнама, нисам баш био срећан што је проучавала Библију са Сведоцима.
Моје тврдоглаво противљење
Сматрао сам да ће религија Велију преварити и разочарати. Зато сам присуствовао студију и слушао, тражећи прилику да разоткријем и најмањи траг лицемерства. Кад је жена рекла да су Сведоци политички неутрални, упао сам: „Шта ради ваш супруг?“
„Узгаја памук“, одговорила је.
„Аха!“, арогантно сам узвратио. „Војне униформе се праве од памука. Стога ви ипак подржавате ратни напор!“ Постао сам бучан и неразуман.
Иако нас је јуна 1967, нова војна додела одвела далеко, у Мајнот, у Северној Дакоти, Сведоци су тамо ступили у везу с Велијом и обновили њен библијски студиј. Почео сам да се детињасто противим. Намерно бих долазио у време студија, лупао бих вратима, пењао се уз степенице, бучно бацао чизме на под и неколико пута пуштао воду у ве-цеу.
Велија је била благоречива и подложна супруга која никада није урадила ништа без моје дозволе. Иако сам јој нерадо дозвољавао да има библијски студиј, знала је да би настао већи проблем ако би посећивала састанке Сведока. Када је била подстакнута на то, увек би одговорила: „Боље не. Не желим да узнемирим Тонија.“
Међутим, једног дана Велија је прочитала у Библији: „Не ожалошћавајте Светога Духа Божјега“ (Ефесцима 4:30). „Шта то значи?“, распитивала се. Сведокиња која је водила студиј објаснила је: „Па, Божји свети дух је надахнуо писање Библије. Стога ако се не повинујемо ономе што Библија каже, онда ми жалостимо Божји свети дух. На пример, неки не иду на састанке, чак иако знају да Божја Реч каже да треба да идемо“ (Јеврејима 10:24, 25). То је све што је Велијином понизном срцу било потребно. Од тада па надаље ишла је на сваки састанак упркос мом противљењу.
Обрецнуо бих се: „Како можеш да напустиш кућу кад ми вечера није на столу?“ Велија је брзо научила да моја вечера увек буде топла и спремна. Онда сам користио друге изговоре: „Не волиш ни мене ни нашу децу. Остављаш нас ради тих састанака.“ Или кад бих напао веровања Сведока и кад би Велија благо покушала да их одбрани, користио сам реч бокона — „велика уста“ — називајући је неподложна бокона без поштовања.
Ипак, Велија је присуствовала састанцима, често одлазећи из куће у сузама због мог вербалног злостављања. Ипак, придржавао сам се неких принципа. Никада нисам ударио своју супругу нити чак помислио да је напустим због њене новопронађене вере. Али сам ипак бринуо да ће се можда неки згодан момак на тим састанцима заинтересовати за њу. И даље сам мислио да кад је у питању религија: ’Или је новац или су жене.‘ Често сам се жалио док се Велија облачила за састанке: „Сва се улепшаш за неког другог а никад за мене.“ Зато, кад сам први пут одлучио да присуствујем састанку, рекао сам: „Идем — али само да бих пазио на тебе!“
Међутим, мој прави мотив био је да пронађем нешто против Сведока. На једном од првих састанака коме сам присуствовао, било је одржано предавање о склапању брака „само у Господу“ (1. Коринћанима 7:39). Кад смо стигли кући, огорчено сам се жалио: „Видиш! Они су исти као и сви други — пуни предрасуда према свакоме ко није њихове вере.“ Велија је кротко прокоментарисала: „Али то не кажу они, то каже Библија.“ Брзо сам се успротивио ударајући песницом о зид и вичући: „Ето ти поново боконе!“ У ствари, био сам фрустриран зато што сам знао да је у праву.
Наставио сам да присуствујем састанцима и читам литературу Сведока, али мој мотив је био да покушам да у томе пронађем неку ману. Почео сам чак и да коментаришем на састанцима — али само да бих показао људима да нисам „глупи Мексиканац“.
Моја потрага за правдом задовољена
До 1971. моја војна каријера одвела нас је у Арканзас. И даље сам присуствовао састанцима с Велијом, која се децембра 1969. крстила у знак свог предања Јехови. Више јој се нисам противио, али нисам ни дозвољавао да ико проучава Библију са мном. Моје спознање као резултат читања библијске литературе изванредно се повећало. Ипак, све је то било спознање у глави — производ моје жеље да будем најбољи у свему што радим. Међутим, мало по мало, дружење с Јеховиним сведоцима почело је да утиче и на моје срце.
На пример, приметио сам да црнци на скупштинским састанцима имају учешћа у поучавању. Али прво сам рекао себи: ’Да, они то раде само овде иза затворених врата.‘ Међутим, кад смо присуствовали конгресу на великом бејзбол-стадиону, био сам шокиран кад сам видео да су и црнци имали учешћа у програму. Морао сам да признам да код Сведока није постојала дискриминација. Практиковали су истинску правду.
Такође сам схватио да Јеховини сведоци имају искрену љубав једни према другима (Јован 13:34, 35). И кад сам радио с њима на изградњи њихове Дворане Краљевства, могао сам да видим да су само обични људи. Видео сам их како се умарају, праве грешке и чак размењују неколико речи кад ствари крену лоше. Уместо да ме те несавршености удаље, почео сам да се осећам безбеднијим међу њима. Можда сам схватио да је за мене постојала нада упркос мојим многим недостацима.
Моје срце је коначно достигнуто
Прво сам схватио да сам развијао однос с Јеховом кад је 1973. Кула стражара објаснила да је пушење ’нечистота пути‘ и да је преступ за искључење (2. Коринћанима 7:1). Тада сам дневно пушио између једне и две паклице цигарета. Раније сам много пута покушао да престанем али без успеха. Међутим, сада сваки пут кад сам осећао жељу за пушењем, тихо бих се помолио Јехови за помоћ да престанем с том прљавом навиком. На изненађење свих, никада нисам поново пушио.
Моје војно пензионисање било је 1. јула 1975. Схватио сам да ако желим да радим оно што Библија научава, морам да предам свој живот Јехови. Никада нисам имао лични библијски студиј, зато је за скупштинске старешине био прави шок кад сам им јуна 1975, рекао да желим да се крстим чим се моја војна каријера заврши. Објаснили су ми да прво морам да испуним Исусову заповест да учествујем у делу проповедања (Матеј 28:19, 20). То сам урадио прве суботе у јулу. Тог истог дана састао сам се с једним старешином и одговорио на библијска питања која се захтевају од кандидата̂ за крштење. Крстио сам се три недеље касније.
Након што су видела да сам се крстио, наша три детета — Вито, Венелда и Вероника — почела су брзо духовно да напредују. У наредне две године, најстарија два детета су се крстила, а четири године касније следило их је и најмлађе дете. Кад разговарам с људима који знају библијску истину али ништа не предузимају у вези с тим, често им говорим о последицама тога што пропуштају да учине нешто. Говорим им о томе да чак иако њихова деца можда то не кажу, она размишљају: ’Ако истина није довољно важна за тату, онда није довољно важна ни за мене.‘
Тежња за пуновременом службом
Читава наша породица почела је с пуновременом службом као пионири у Маршалу, у Арканзасу. Велија и ја смо почели 1979, а деца су нам се придруживала у том делу током наредних година како је свако завршавало средњу школу.
У раним 1980-им, чули смо извештаје о жеђи за библијским спознањем код људи у Еквадору, у Јужној Америци, и себи смо поставили циљ да се тамо преселимо. До 1989. наша деца су одрасла и могла су да брину о себи. Стога смо те године отишли у кратку посету Еквадору да бисмо ’уходили земљу‘. (Упоредите с Бројевима 13:1, 2.)
У априлу 1990. стигли смо у Еквадор, у наш нови дом. Пошто смо имали ограничене финансије — живели смо од моје војне пензије — морали смо пажљиво да прорачунавамо наша новчана средства. Али радости пуновремене службе на овом духовно продуктивном подручју, далеко су надмашиле било које финансијске жртве. У почетку смо радили у лучком граду Манти, у коме је свако од нас водио 10 до 12 недељних библијских студија. Затим, 1992. почео сам да служим као путујући слуга, уз пратњу моје супруге. Сваке недеље посећујемо другу скупштину.
Када се правда потпуно изврши
Гледајући уназад, Велија и ја можемо да видимо да нам неправде које смо доживљавали кад смо одрастали сада помажу у нашој служби. Нарочито смо свесни тога да никада не ниподаштавамо било кога ко би можда био сиромашнији или мање образован од нас, или ко је другачијег етничког порекла од нашег. Такође видимо да многа наша хришћанска браћа и сестре доживљавају горе социјалне неправде него што смо ми доживљавали. Али, они се не жале. Они држе своје очи уперене на Божје долазеће Краљевство и то је оно што смо научили да радимо. Одавно смо престали да тражимо правду у овом систему; али уместо тога, проводимо наш живот усмеравајући људе на једино истинско решење неправде, Божје Краљевство (Матеј 24:14).
Такође смо научили да ми који смо веома осетљиви на неправде, морамо бити пажљиви да не очекујемо савршену правду међу Божјим народом. То је због тога што смо сви несавршени и склони да чинимо лоше (Римљанима 7:18-20). Ипак, можемо искрено рећи да смо пронашли љубазну, мултинационалну заједницу браће, који настоје да раде оно што је исправно што боље могу. Надамо се да ћемо заједно с Божјим народом посвуда, ући у Божји нови свет у коме правда настава (2. Петрова 3:13).
[Истакнути текст на 20. страни]
Брзо сам се успротивио ударајући песницом о зид
[Слика на 21. страни]
С Велијом, кад сам приступио ратном ваздухопловству
[Слика на 23. страни]
С Велијом, 1996.