Матера — град јединствених пећинских станова

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ

ПРЕ око 50 година, неки су мислили да су ти чудни станови постали нека врста Дантеовог ’пакла‘, што је водило до тога да органи власти објаве њихову евакуацију. Делимично поново настањене, сада су чак укључене у Светску културну и природну баштину, које штити Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (UNESCO).

О чему ми то говоримо? И зашто су они током времена изазвали различите реакције? Одговор на прво питање је једноставан: Саси (дословно, „стене“ на италијанском) у Матери, у јужној Италији, баш изнад потпетице италијанске „чизме“. Али, да бисмо одговорили на друго, потребно је да разумемо шта су они и да знамо нешто о њиховој историји. Зашто нам се не придружите док посећујемо Сасије и научите нешто о њима?

„Међу италијанским пејзажима који изазивају највеће дивљење“, према речима писца Гвидоа Пиовена, Саси формирају, у ствари, један град обдарен „невероватном привлачношћу“. Да бисмо имали панорамски поглед, пробијамо се до природно повољног положаја који гледа на дубоку клисуру. На супротној страни ове јаруге, испред нас, налази се град Матера. На дивној летњој светлости, видимо куће како приањају уз стене; изгледа као да су нарасле једна на врх друге. Док узане стазе између њих вијугају до дна клисуре, формирају један замршен чвор који је донекле налик степеницама огромног амфитеатра. Многе рупе на предњој страни стена које видимо јесу, то јест биле су, станови. Укратко, ово су Саси — пећинске куће направљене од стена!

Надреална атмосфера

Да бисмо дошли до Сасија — древног градског центра Матере — морамо проћи кроз савремени град, кроз његов саобраћај и његову буку. Улазак у стари град налик је проласку кроз времеплов; улазимо у надреалну атмосферу у којој хаос садашњице постепено уступа место ликовима прошлих времена.

Немојте очекивати да видите како излазе некакви пећински људи. Данас, једва да уопште можете видети оригиналне древне пећине, јер су фасаде од кречњака, ако не и потпуне зграде, изграђене испред њих у стиловима разних периода: средњовековни, барок и савремени. Док идемо даље, изгледа да се призор стално мења пред нашим очима.

Према археолозима, пре неколико хиљада година групе номада, вероватно пастира, населиле су се на том подручју. Бројне природне пећине, које су биле свуда на том подручју, пружале су заклон од елементарних непогода и крволочних звери. Убрзо су многе пећине биле настањене. Археолошки налази изгледа да указују на то да је то подручје од тада па надаље стално било настањено.

Међутим, сами Саси су били настањивани постепено. У Грчко-Римским временима, постојала је једна мала насеобина на највишем врху стеновитог огранка, што је данашњи центар старог града. У тим древним временима, пише Рафаеле Ђура Лонго, Саси су били „подручје од две пусте долине, два басена која се шире на обронцима брда на чијем се врху налази стари град и која гледају на стрми пад у кањон; нису били настањени већ... прекривени густом вегетацијом“. Од раног средњег века, систематским копањем меког кречњака и изградњом путева, тргова и кућа уз коришћење стена које су узете приликом откопавања, Саси су почели да добијају свој типичан изглед.

Потребне су биле куће и места да би се чувале животиње и да би се наставило с пословима који су повезани са узгојом стоке, као што је производња сира. Међутим, главни посао је била пољопривреда. Баште с поврћем су биле засађене на широким терасама које су биле ископане на обронку дубоке јаруге на коју Саси гледају. Трагови тераса се могу још увек видети. Огроман део друштвеног живота био је концентрисан у суседствима, двориштима око којих је било неколико станова.

Импресиван систем скупљања воде

Такође би се могло рећи да је историја Сасија, историја истовремене борбе човека против стене и воде и његове симбиозе с њима. Иако је није било у изобиљу, у кишним сезонама кишница је вршила ерозију пољопривредног земљишта тих тераса — које су биле направљене са тако великим трудом — док је лила низ обронке јаруге. Зато су становници Сасија видели потребу да каналишу кишницу и да је скупљају.

Али како и где би се она могла скупљати? На терасама, ископани су резервоари и направљени су тако да буду непропустљиви. Систем канала и олука преносио је сву ону воду која је била доступна до тих резервоара, који су се на почетку више користили за пољопривреду него за било шта друго. Према речима архитекте Пјетра Лауреана, њихов број који је био „далеко већи од броја настањених пећина или од броја који је био потребан за пијаћу воду“, сведочи да су „резервоари Сасија на почетку били импресиван систем скупљања воде за наводњавање“.

Тај систем је такође обезбеђивао довољно пијаће воде, и с порастом становништва, тај фактор је постајао све важнији. Из тог разлога је било усвојено једно генијално уређење. Резервоари су били повезани једни с другима, и на истом нивоу као и на терасама различитих нивоа. „Попут система огромних апарата за дестилизацију, омогућавали су прогресивно прочишћавање течности док је вода пролазила из једног резервоара у други.“ Вода се затим извлачила из једног од многих бунара који су били свуда по Сасију. Отвори неких од тих бунара могу се данас још увек видети. Била је права реткост имати толико пуно воде на иначе сувом подручју.

Кућа у стени

Док силазимо низ степенице и идемо лавиринтом уских улица, схватамо да су та древна суседства постављена на нивоима који се спуштају, тако да често ходамо по крововима кућа чији је улаз на терасама испод. На неким местима, има десет нивоа станова, један ниво изнад другог. Ту, човек живи у блиском контакту са стеном. Још у 13. веку, званични документи су ова суседства назвали „Саси“.

Заустављамо се испред једног стана. Преуређена и релативно савремена фасада не треба да нас обмане, јер је ту недавно првобитном улазу у кречњаку додат још један улаз. Ово је типичан сасијски стан. Након што смо прешли праг, силазимо низ неколико степеница у велику собу у којој се некада обављао огроман део породичних кућних послова. Идемо још неколико степеница доле у другу собу, иза које се налази још једна. Неке собе су биле стари резервоари који су оспособљени да се живи у њима — отвор одозго, одакле је вода долазила, био је затворен, а улаз је направљен копањем с друге стране терасе. Најунутрашњије собе су се некада користиле само да би сместиле товарне животиње, док је породица живела у собама које су најближе улазу. Светлост и ваздух су долазили кроз велики отвор изнад врата. Није потребно рећи да данас становници Сасија не чувају више товарне животиње унутар својих кућа!

Многи станови су испод нивоа улица. Зашто? Зато што су улаз и неке од самих пећинских кућа били укосо ископани да би искористили сунчеве зраке. Зими, кад сунце достиже своју најнижу тачку на хоризонту, његови зраци су могли да уђу у кућу, осветљавајући и загревајући је; лети сунчеви зраци су допирали само до улаза, а унутрашњост је и даље била свежа и влажна. На стражњем зиду пећине коју посећујемо, видимо исклесану нишу с неколико „полица“. То је сунчани часовник, направљен да би показивао кретање сунца током године. Када смо изашли, имали смо чудан осећај. Због свежине пећине убрзо смо заборавили на летњу врућину напољу!

Пропадање и рестаурација

На страну с надреалном атмосфером, Саси су претрпели разне промене. Иако су вековима остали складна и релативно ефикасна градска језгра, током 18. века нешто се променило. Нове грађевине и улице пореметиле су ефикасни систем управе водом, при чему је дошло до проблема у редовном избацивању смећа. Као последица тога, повећала се болест. Надаље, промене у економији тог подручја имале су за последицу растуће сиромаштво међу породицама које су се бавиле пољопривредом у Сасима, који су постајали све пренатрпанији.

Изгледало је да је постепено пропадање овог некадашњег прелепог подручја било неминовно. Сада са идејом да се тај проблем реши једном за увек, почетком 1950-их била је донесена званична одлука да се Саси евакуишу. За више од 15 000 становника Матере који су тамо живели, била је то једна права траума, нарочито с друштвеног гледишта, јер су се прекинуле чврсте пријатељске везе које су биле успостављене у тим суседствима.

Међутим, многи верују да тај невероватан градски призор не треба да се изгуби. Зато, захваљујући ефикасном рестаурацијском раду, Саси се полако обнављају и поново настањују. Данас, многи туристи воле да доживе атмосферу која прожима древне тргове и замршене улице Сасија. Ако некада будете дошли у овај део света, зашто не свратите да посетите овај вековима стар град који је израстао из стена?

[Слике на 17. страни]

1. Панорамски поглед на Саси у Матери; 2. „суседства“, с бунаром напред лево; 3. унутар једног типичног стана; 4. ниша која се користила као сунчани часовник; 5. канал који се некада користио за довод воде до резервоара̂