Службе и ресурси Интернета

УОБИЧАЈЕН ресурс који Интернет пружа јесте светски систем за слање и примање електронске поште, познат као E-mail. У ствари, E-mail представља велики део свег Интернетовог саобраћаја, и за многе је он једини ресурс на Интернету који користе. Како ради? Да бисмо на то одговорили, хајде да најпре направимо преглед обичног поштанског система.

Замислите да живите у Канади и да желите својој кћерки која живи у Москви да пошаљете једно писмо. Након што сте исправно адресирали коверту, шаљете је поштом, започињући тако путовање овог писма. У пошти, писмо бива упућено до наредне локације, можда до регионалног или националног центра за дистрибуцију, а затим до локалне поште у близини ваше кћерке.

Сличан процес се одвија и са E-mail-ом. Након што на компјутеру саставите своје писмо, морате назначити E-mail адресу која идентификује вашу кћерку. Једном кад сте ово електронско писмо послали, оно путује од вашег компјутера, често преко апарата званог модем, који повезује ваш компјутер са Интернетом преко телефонске мреже. Оно креће, и иде до различитих компјутера што раде као локалне и националне поштанске установе за усмеравање. Они имају довољно информација да то писмо упуте до одредишног компјутера, где га ваша кћерка може покупити.

За разлику од обичне поште, E-mail често стиже на своје одредиште, чак и на другим континентима, у року од неколико минута или и мање, осим ако неки део мреже није јако загушен или привремено не ради. Кад ваша кћерка провери своје електронско поштанско сандуче, она ће открити вашу електронску пошту. Брзина E-mail-а, и лакоћа с којом се шаље чак и вишеструким примаоцима широм света, чини га популарним обликом комуникације.

Њузгрупе

Још једна популарна служба назива се Јузнет. Јузнет пружа приступ њузгрупама за групно дискутовање о специфичним темама. Неке њузгрупе се усредсређују на куповину или продају различитих потрошачких артикала. Постоје хиљаде њузгрупа, а кад корисник једном добије приступ Јузнету, ништа не кошта да се претплати на њих.

Замислимо да се неко прикључио њузгрупи која се бави сакупљањем поштанских маркица. Док други који се уписују у ову групу шаљу нове поруке о овом хобију, оне постају доступне новопридошлици. Ова особа има преглед не само над тим шта је неко послао тој њузгрупи, већ и шта су други написали као одговор. Ако, на пример, неко затражи информације о некој нарочитој серији маркица, кратко након тога могу уследити многи одговори из целога света, са информацијама које би одмах биле доступне свима који се уписују у ову њузгрупу.

Једна варијација ове идеје јесте Bulletin Board System (BBS). BBS-ови су слични Јузнету, осим што су сви фајлови смештени на једном једином компјутеру, којим обично рукује једна особа или група. Садржај њузгрупа одражава различита интересовања, гледишта и моралне вредности оних који их користе, па је опрезност потребна.

Дељење фајлова и Тематско претраживање

Један од првобитних циљева Интернета био је глобално дељење информација. Наставник поменут у претходном чланку, пронашао је другог просветног радника на Интернету који је био спреман да подели већ разрађен материјал за наставни програм. У року од неколико минута, фајлови су били пребачени, упркос удаљености од 3 200 километара.

Каква помоћ стоји на располагању кад човек не зна где се на Интернету може наћи нека тема? Управо онако како уз помоћ телефонског именика проналазимо неки број телефона, тако корисник може пронаћи места од интереса на Интернету тиме што најпре добије приступ ономе што је познато као места претраживања. Корисник уписује реч или фразу; место затим одговара списком Интернетових локација на којима се информација може пронаћи. Уопштено, претраживање је бесплатно и траје само неколико секунди!

Раније поменути фармер чуо је за нову технику названу прецизна земљорадња, која користи компјутере и сателитске мапе. Убацивањем те фразе на једном месту претраживања, он је пронашао имена фармера који су је користили, као и детаљне информације о овој методи.

Светом раширена мрежа

Део Интернета назван World Wide Web (или Web), омогућава писцима да користе једну старинску идеју — идеју о фуснотама — на један нови начин. Кад писац неког чланка у часопису или неке књиге убаци знак за фусноту, ми погледамо на дно те стране и можда бивамо упућени на неку другу страну или књигу. Писци Интернетових компјутерских докумената могу урадити у суштини исту ствар, користећи једну технику која ће подвући или истаћи неку реч, фразу или лик у њиховом документу.

Истакнута реч или лик указује читаоцу да постоји неки повезани Интернетов ресурс, често неки други документ. Овај Интернетов документ може одмах бити прибављен и приказан читаоцу. Документ се чак може налазити на неком другом компјутеру и смештен у некој другој земљи. Дејвид Пил, писац дела Access the Internet!, примећује да вас ова техника „повезује са стварним документима, а не само са указивањима на њих“.

Web такође подржава смештање и подизање, или приказивање фотографија, графика, анимација, видео-спотова и звукова. Лома, домаћица поменута на почетку претходног чланка, набавила је и одгледала кратак филм у боји у вези са садашњим теоријама о свемиру. Чула је нарацију преко аудио-система на њеном компјутеру.

Сурфовање по Нету

Уз помоћ Web читача особа може лако и брзо видети информације и живописне илустрације које могу бити похрањене у компјутерима у многим различитим земљама. Коришћење Web читача може у неку руку бити слично стварном путовању, само што је лакше. Човек може посетити Web-ове изложбе Свитака с мртвог мора или Меморијални музеј Холокауста. Ова способност да се спретно иде напред или назад од једног Web места на Интернету до другог, обично се назива сурфовање по Нету.

Пословне фирме и друге организације постају заинтересоване за Web као средство да рекламирају своје производе или услуге, као и да понуде друге врсте информација. Они праве једну Web страну, неку врсту електронског излога. Кад адреса Web стране те организације постане позната, потенцијалне муштерије могу користити читач да крену у „куповину“, или да претражују информације. Међутим, као и на свакој пијаци, нису сви производи, све услуге или информације које се налазе на Интернету здраве.

Истраживачи покушавају да Интернет учине довољно безбедним за поверљиве и заштићене трансакције. (О безбедности ћемо више говорити касније.) Још један светски Интернет — који неки називају Интернет II — развијен је због све већег саобраћаја који је створила ова комерцијална активност.

Шта је „Chat“?

Још једна уобичајена служба Интернета јесте Internet Relay Chat, то јест Chat. Chat омогућава групи људи да, уз коришћење псеудонима, тренутно шаљу поруке једни другима. Иако га користе различите старосне групе људи, он је нарочито популаран међу младима. Када се корисник једном повеже, он је у контакту с великим бројем других корисника из читавог света.

Такозване собе за ћаскање, или канали за ћаскање, стварају се тако да истичу неку засебну тему, на пример научну фантастику, филмове, спорт или романсе. Све поруке које се откуцају у оквиру једне собе за ћаскање, појављују се, скоро истовремено, на екранима компјутера свих учесника у тој соби за ћаскање.

Соба за ћаскање је у великој мери налик људима на некој седељци који се међусобно мешају и разговарају у исто време, осим што сви уместо говора куцају кратке поруке. Собе за ћаскање су обично активне 24 сата дневно. Наравно, хришћани схватају да се библијска начела о дружењу, попут оног из 1. Коринћанима 15:33, примењују на учествовање у групама за ћаскање, баш као што се примењују и у свим аспектима живота.a

Ко плаћа Интернет?

Можда се питате: ’Ко плаћа трошкове за те велике удаљености које човек може прећи помоћу Интернета?‘ Трошак деле сви корисници, удружени или појединачни. Међутим, крајњем кориснику се обично не уручује телефонски рачун за међународне разговоре, чак и ако је он посетио доста међународних места. Већина корисника поседује рачун код локалног комерцијалног Интернетовог пружаоца услуга, који у многим случајевима кориснику наплаћује утврђену месечну чланарину. Провајдери уопштено обезбеђују један број локалног телефона, како би се избегли додатни телефонски трошкови. Типична месечна чланарина за приступ износи приближно 20 америчких долара.

Као што видите, Интернетов потенцијал је огроман. Али, треба ли да се укрцате на ову информациону аутостраду?

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

Интернет адресе — шта је то?

Идентификовање људи који су повезани на Интернет постиже се са E-mail адресама. Замислите да желите послати E-mail једном пријатељу, чија је E-mail адреса drg@tekwriting.com.b У овом примеру, идентитет особе, то јест лог-ин, јесте „drg“. Људи често користе своје иницијале или пуно име, као свој лог-ин. Израз који следи симбол „@“ може означавати њиховог послодавца, место њихове фирме или E-mail пружаоца службе. У овом случају, „tekwriting“ идентификује једну такву фирму. Последњи део у адреси идентификује врсту организације код које се ваш пријатељ логује. У овом случају, „com“ указује на комерцијалну организацију. Образовне организације имају сличну конвенцију о именовању, али се завршавају са „edu“, а непрофитне организације имају завршетак „org“. Један други стандард за E-mail адресу завршава се с ознаком земље те особе. На пример, адреса lvg@spicyfoods.ar указује да је особа, чији је лог-ин „lvg“ повезана с фирмом званом „spicyfoods“ из Аргентине.

Једна друга врста адресе лоцира Web документе на Интернету. Рецимо да се информације о истраживању кишних шума могу пронаћи у Web документу смештеном на http: //www.ecosystems.com/research/forests/rf. Слова „http“ (Hypertext Transfer Protocol) идентификују протокол за обраду једне врсте Web документа, а „www.ecosystems.com“ указује на назив Web сервера, компјутера — у овом случају комерцијалне фирме означене са „ecosystems“. Стварни Web документ представља задњи део у адреси — „/research/forests/rf“. Web адресе се често називају Uniform Resource Locators, то јест, скраћено URL.

[Фусноте]