Зашто тако пуно мржње?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ НЕМАЧКЕ

„ЗАШТО“ — кратка реч, а ипак реч која захтева одговор. Као на пример, кад су је видели на цедуљици међу хрпом цвећа и меца, положених пред школом у Данблејну у Шкотској, марта 1996. Само неколико дана раније, један човек је улетео унутра и побио 16 деце и њихову учитељицу. Ранио је још неколико других, а затим пиштољ окренуо ка себи. Очигледно, био је пун мржње — према себи, другима и друштву уопште. Уцвељени родитељи и пријатељи, као и милиони људи широм света постављају једно те исто питање: ’Зашто? Зашто недужна деца гину на такав начин?‘

Да је свет пун слепе, необјашњиве мржње, вероватно није измакло вашој пажњи. У ствари, из овог или оног разлога, можда сте и сами жртва мржње. Вероватно се и ви питате: ’Зашто?‘ — могуће не само једном.

Позитивне и негативне врсте мржње

„Мрзети“ и „мржња“ дефинишу се као „интензивно непријатељство и аверзија“. Наравно, корисно је имати ’интензивно непријатељство и аверзију‘ према стварима које су штетне или које могу нашкодити личним односима с другима. Кад би свако поседовао ову врсту мржње, свет би одиста био боље место за живот. Жалосно је, међутим, рећи да несавршени људи нагињу да мрзе неисправне ствари из неисправних разлога.

Деструктивна мржња се заснива на предрасудама, незнању или погрешној обавештености, и, по једној дефиницији, обично је активира „страх, гнев или осећај повређености“. Пошто нема исправан темељ, оваква мржња резултује лошим стварима и увек изнова поставља питање: ’Зашто?‘

Сви ми познајемо људе, чије нас карактерне црте или навике каткад иритирају, и с којима нам је тешко да сарађујемо. Али иритираност је једна ствар; жеља да се људима нанесу телесне повреде је нешто друго. Дакле, можда нам је тешко да схватимо како нека особа може гајити осећања мржње према читавим групама људи, често према људима које уопште и не познаје. Можда се они не слажу с њеним политичким гледиштима, можда припадају некој другој религији, или су из друге етничке групе, али да ли је то разлог да их мрзи?

Па ипак, такве мржње има! У Африци, мржња је водила Хуту и Тутси племена у међусобни покољ у Руанди 1994, нагнавши једну репортерку да запита: „Како се у једној тако малој земљи нагомилало тако пуно мржње?“ На Средњем истоку, мржња је одговорна за терористичке нападе арапских и израелских ревнитеља. У Европи, мржња је довела до распада бивше Југославије. И, према једном новинском извештају, само у Сједињеним Државама „по грубој процени, 250 група пуних мржње“, шири расистичке идеје. Зашто тако пуно мржње? Зашто?

Мржња је толико дубоко укорењена да чак и кад су сукоби које је изродила разрешени, она остаје. Како друкчије можемо објаснити потешкоће у одржавању мира и прекида̂ ватре у ратом разореним земљама и земљама које муче терористи? Како друкчије можемо објаснити оно што се десило након потписивања мировног уговора у Паризу, крајем 1995, пошто је договорено да се Сарајево поново сједини под босанскохерцеговачко-хрватском федерацијом? Већина Срба која тамо живи почела је да бежи из овог града и његових предграђа, из страха од одмазде. Извештавајући да су људи пљачкали и палили зграде које су за собом остављали, Time је закључио: „Сарајево је поново уједињено; његово становништво није.“

Мир између људи који се међусобно мрзе је у најбољем случају лажни мир, исто тако безвредан као и лажни новац. Без икакве стварне вредности која би га подржала, он се може срушити под најмањим притиском. А постоји тако пуно мржње на овом свету и тако мало љубави. Зашто?

[Истакнути текст на 4. страни]

Деструктивна мржња се заснива на предрасудама, незнању или погрешној обавештености