Да ли ће мржња икада престати?
АКО си гледао само неколико телевизијских вести, мржња ти није непозната. Мржња је заједнички именилац који чини подлогу масакра који изгледа скоро свакодневно остављају свој крвави траг у овом свету. Од Белфаста до Босне, од Јерусалима до Јоханесбурга, несрећни посматрачи са стране су поклани.
Жртве су обично непознате својим нападачима. Њихов једини „злочин“ је тај што можда припадају „другој страни“. У језивој размени, такве смрти могу бити одмазда за неку претходну свирепост или облик „етничког чишћења“. Свака рунда насиља служи да распали пламен мржње међу непријатељским групама.
Изгледа да се ови ужасни кругови мржње повећавају. Крвне освете избијају међу племенима, расама и етничким или религиозним групама. Може ли се мржња икада сузбити? Да бисмо на то одговорили, потребно је да схватимо разлоге мржње, пошто нисмо рођени да мрзимо.
Сејање семена мржње
Злата Филиповић, млада Босанчица из Сарајева, још увек није научила да мрзи. У свом дневнику она елоквентно пише о етничком насиљу: „И даље питам зашто? Због чега? Кога треба кривити? Ја питам али одговора нема... Међу мојим другарицама, међу нашим пријатељима, у нашој породици има Срба, Хрвата и Муслимана... Ми се дружимо с добрим људима, не с лошим. А међу добрима има Срба, Хрвата и Муслимана, баш као што их има и међу лошима.“
С друге стране, многи одрасли мисле другачије. Они верују да имају довољан разлог да мрзе. Зашто?
Неправда. За мржњу је вероватно основно гориво неправда и угњетавање. Као што Библија каже: ’Угњетавање обезумљује мудрога‘ (Проповедник 7:7). Када су људи мучени или када се према њима брутално поступа, за њих је лако да гаје мржњу према тлачитељима. И чак иако то може бити неразумно, или „сулудо“, мржња је често усмерена против целе групе.
Док неправда, стварна или замишљена, може бити начелни разлог мржње, она није и једини. Други разлог су предрасуде.
Предрасуде. Предрасуде често потичу из незнања с обзиром на извесну етничку или националну групу. Због рекла-казала, традиционалног непријатељства, или због лошег искуства с једним или с два појединца, неки могу приписати негативне особине целој раси или националности. Када предрасуде једном ухвате корен, оне могу ослепити људе за истину. „Ми мрзимо неке особе зато што их не познајемо; и нећемо их упознати зато што их мрзимо“, примећује енглески писац Чарлс Калеб Коултон (Charles Caleb Colton).
С друге стране, политичари и историчари могу намерно унапређивати предрасуде због политичких или националистичких циљева. Хитлер је био изврстан пример тога. Георг, бивши члан покрета Хитлерова Омладина, каже: „Нацистичка пропаганда прво нас је поучавала да мрзимо Јевреје, затим Русе, а затим све ’непријатеље Рајха‘. Као тинејџер веровао сам у оно што ми се говорило. Касније сам схватио да сам био преварен.“ Као у нацистичкој Немачкој и на другим местима, расне или етничке предрасуде биле су оправдаване позивом на национализам, други извор мржње.
Национализам, трибализам и расизам. У својој књизи Гајење мржње (The Cultivation of Hatred), историчар Питер Геј (Peter Gay) описује шта се догодило на почетку Првог светског рата: „У бици лојалности национализам се показао јачим од свих осталих. Љубав према земљи и мржња према њеним непријатељима показале су се као најмоћније оправдање за агресију коју је донео дугачак деветнаести век.“ Немачко националистичко осећање популаризовало је војничку песму познату као „Химна мржње“. Они који су ширили мржњу у Британији и Француској, објашњава Геј, измислили су приче о немачким војницима који силују жене и убијају бебе. Сигфрид Сасун (Siegfried Sassoon), један енглески војник, описује суштину британске ратне пропаганде: „Изгледало је да је човек створен да убија Немце.“
Попут национализма, претерано величање етничке групе или расе може послужити да подстакне мржњу других етничких група или раса. Трибализам наставља да потпаљује насиље у многим афричким земљама док расизам још увек мучи западну Европу и Северну Америку. Даљњи раздоран елемент који се може помешати с национализмом јесте религија.
Религија. Многи од најтврдокорнијих светских сукоба имају снажан религиозан елемент. У Северној Ирској, на Блиском истоку и на другим местима, људи се мрзе због религије коју исповедају. Пре више од два века, енглески писац Џонатан Свифт (Jonathan Swift) је приметио: „Имамо сасвим довољно религија које нас наводе да мрзимо, али не и довољно оних које нас наводе да волимо једни друге.“
Године 1933. Хитлер је обавестио бискупа од Оснабрика: ’Што се тиче Јевреја, ја само настављам с истом политиком коју католичка црква усваја већ 1 500 година.‘ Његове програме пуне мржње никада није осудила већина немачких црквених вођа. Пол Џонсон (Paul Johnson) у својој књизи Историја хришћанства (A History of Christianity), примећује да је „црква екскомуницирала католике који су у свом тестаменту написали да желе да буду кремирани... али их то није спречило да раде у концентрационим логорима или логорима смрти.“
Неке религиозне вође су превазишле опраштање мржње — они су је посветили. Године 1936. на почетку шпанског грађанског рата, папа Пије XI је осудио републиканце ’да заиста сотонски мрзе Бога‘ — иако је тамо на републиканској страни чак било и католичких свештеника. Слично томе, кардинал Гома, надбискуп Шпаније током грађанског рата, тврдио је да је ’измирење немогуће без оружане борбе‘.
Религиозна мржња не показује знак стишавања. Године 1992. часопис Људска права без граница (Human Rights Without Frontiers) осудио је начин на који су службеници грчке православне цркве изазивали мржњу према Јеховиним сведоцима. Међу многим примерима, он наводи случај грчког православног свештеника који је покренуо законски поступак против два 14-годишња Сведока. Због чега су били оптужени? Окривио их је за ’покушај да га наведу да промени своју религију‘.
Последице мржње
Широм света семе мржње сејано је и заливано кроз неправду, предрасуде, национализам и религију. Неизбежни плодови су бес, агресија, рат и разарање. Библијска изјава у 1. Јовановој 3:15 помаже нам да схватимо озбиљност овога: „Сваки који мрзи брата свога крвник је.“ Сигурно, тамо где мржња цвета, мир — ако уопште и постоји — јесте несигуран.
Ели Визел (Elie Wiesel), добитник Нобелове награде и преживели из холокауста, пише: „Дужност онога који је преживео јесте да носи сведочанство о ономе што се догодило... Морате упозорити људе да се те ствари могу догодити, да зло може бити разуларено. Расна мржња, насиље, идолопоклонство — они још увек цветају.“ Историја 20. века пружа доказ да мржња није ватра која ће се сама угасити.
Да ли ће мржња икада бити искорењена из људских срца? Да ли је мржња увек разарајућа, или постоји и позитивна страна? Да видимо.