Крсташки ратови — ’трагична илузија‘

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ

ПРЕ око девет стотина година, 1096, на помолу је био први крсташки рат. Да сте тада живели у западној Европи, можда бисте били сведок великих покрета мушкараца, кола, коња и бродова. Ишли су ка Јерусалиму, светом граду, који је од седмог века н. е. био под контролом муслимана.

То је био први од низа крсташких ратова. Многи историчари наводе осам већих. Ти походи су оставили трајне ожиљке у историји односа између Истока и Запада. Они су били попраћени масакрима и окрутношћу почињенима у име Бога и Христа. Последњи већи крсташки рат почео је 174 године касније, године 1270.

Реч „крсташки рат“ потиче од речи „крст“. Учесници многих похода пришивали су знак крста на својој одећи.

Узроци

Јавно објављени мотив за крсташке ратове био је да се од муслимана освоји Јерусалим и такозвани свети гроб. Али узроци су били дубљи. Изузев неколико инцидената, односи између признатих хришћана који су живели на Средњем Истоку и муслимана били су релативно мирни. Један важан фактор који је довео до крсташких ратова била је немирна политичка, економска и религиозна клима која је владала у Европи.

У 11. веку, нова сеоска земљишта била су одвајана за пољопривреду, у настојању да се повећа производња хране. Градска подручја су уживала у новом животу. Број становника је растао. Међутим, кад је услед једне глади велик број сељака нагло постао сиромашан, многи су се слили у градове, где их је чекала незапосленост и беда. Често су избијали протести.

На врху друштвене хијерархије били су бројни феудални барони. Те професионалне војсковође хтеле су да искористе политички вакуум створен распадом царства Карла Великог и да освоје нове поседе.

Римска црква је такође пролазила кроз период немира. Године 1054, изгубила је контролу над Источном црквом. Поред тога, многи свештеници су били оптуживани за неморал и мешање у политику.

Апел у Клермону

У таквој клими, први крсташки рат покренуо је папа Урбан II. У његовим очима, војна акција ради поновног освајања Јерусалима и Палестине служила би у неколико сврха. То би учврстило јединство западног хришћанског света и потврдило примат Римске цркве. Пружило би одушак за сталне сукобе међу вишим класама. У замену за религиозне и, изнад свега, економске користи, те више класе би своју војну стручност уложиле у једну „племениту“ ствар, постајући наоружана рука цркве.

На дан 27. новембра 1095, пре сабора у Клермону, у Француској, Урбан је упутио свој апел. Црква је злобним изразима описала своје непријатеље, као оне који заслужују божанску одмазду. Фошер де Шартре, свештеник који је учествовао у првом крсташком рату, рекао је да је рат неопходан да би се источни „хришћани“ одбранили од муслимана. Онима који буду умрли на путу или у бици, обећано је тренутно опроштење греха. Феудални племићи су на тај начин своје братоубилачке свађе могли да претворе у „свети“ рат против „неверника“. На том сабору одзвањао је повик који је требало да постане мото првог крсташког рата: „Бог то хоће!“

Два поласка

Кад је датум поласка, 15. август 1096, био утврђен, папа је осигурао подршку лаичких племића, којима су биле поверене војне операције. Црква је гарантовала заштиту њихових имања за време трајања тог подухвата. Мање имућни су подстицани да новчаним поклонима финансирају ту мисију.

Међутим, неки су кренули пре утврђеног датума. То је била необучена и недисциплинована руља у којој су биле и жене и деца. Били су названи pauperes Christi (Христови паупери). Њихов циљ: Јерусалим. Водили су их хушкачи, од којих је вероватно најчувенији био Петар Пустињак, монах који је почео да проповеда масама пред крај 1095.

Према средњовековном хроничару Алберту од Екса, Петар је раније већ путовао у Јерусалим. Каже се да је он једне ноћи имао визију у којој га је Христ подбуђивао да оде до јерусалимског патријарха, који би му дао акредитивно писмо да га однесе на Запад. Алберт је рекао да се тај сан остварио и да је Петар, након што је примио то писмо, кренуо за Рим, где се састао с папом. Албертов извештај меша стварност с фантазијом, али наводни снови, визије и писма били су моћна средства у вођењу маса.

Група која се окупила око Петра Пустињака напустила је Келн 20. априла 1096. Пошто нису имали средстава да путују морем, паупери су морали да се суоче с дугим путовањем до Свете земље пешице или у бедним колима. Оставши скоро одмах без хране и оружја, они су дуж пута почели да пљачкају локално становништво, које је било затечено доласком те недисциплиноване гомиле „Христових војника“.

Први који су дошли у сукоб с њима били су европски Јевреји, оптужени да позајмљују новац поквареним бискупима. Следбеници Петра Пустињака починили су зверства против Јевреја у местима као што су Руан и град поласка Келн. Алберт од Екса каже да кад су Јевреји у Мајнцу „видели да хришћани нису поштедели чак ни њихове малишане нити су имали милости према било коме, они су се бацили на своју браћу, своје жене, мајке и сестре, и поклали се међу собом. Најболнија ствар је била кад су саме мајке резале гркљан својих беба или их боле до смрти, волећи више да умру од њихових руку него да их убију руке необрезаних“.

Сличне епизоде су се понављале на путовању Балканом, на путу за Малу Азију. Кад је та руља стигла до Константинопоља, цар Алексије I је, да би избегао да се понове такви нереди, олакшао пауперима прелазак на азијску обалу. Тамо су муслиманске снаге поклале бројне жене и децу као и болесне и старе. Само је неколицина преживелих успела да се врати у Константинопољ.

У међувремену, током лета 1096, кренуле су обучене војске. Водиле су их чувене вође тог времена. Непокорни рани полазак паупера забринуо је папу Урбана, који је извршио припреме да регулише кретање на Исток. Они који су сада кренули морали су да покажу да имају довољно средстава за издржавање. Циљ је био да се ограничи учествовање жена, деце, старих и сиромашних.

Освајање и други масакри

После састанка у Константинопољу, трупе, барони, и преживели паупери кренули су даље према свом циљу. Поново је било епизода насиља почињеног у име Бога. Хроничар Петрус Тудебодус прича да су за време опсаде Антиохије, након што су масакрирали своје непријатеље, крсташи „бацили сва њихова тела у једну масовну гробницу а одсечене главе вратили у [свој] логор да би одредили њихов број, изузев четири товара коња тих глава, које су биле послате на обалу, посланицима вавилонског емира“.

На дан 15. јула 1099, Јерусалим је пао пред крсташима. Ремон од Агиљера прича: „Могао је да се види ужасан спектакл. Некима [од непријатеља], срећницима, била је одрубљена глава; други су пали са зида испробадани стрелама; многи други су изгорели у пламену. Гомиле одсечених глава, руку и ногу могле су се видети по градским улицама и трговима.“ Али крсташи су опет покушали да оправдају насиље, и то у име религије.

Крај илузије

Победа је створила латинско Јерусалимско Краљевство. Ова институција је имала несигурно постојање због ривалства које је ускоро избило између феудалних племића који су се утврдили на Истоку. У међувремену, муслимани су се војно реорганизовали. Они засигурно нису имали намеру да изгубе територију у Палестини.

У току времена, били су покренути и други крсташки ратови, а последњи је био 1270. Међутим, због пораза̂, многи су почели да сумњају у исправност таквих подухвата предузетих у име религије. Ако је Бог стварно одобравао те „свете“ ратове, мислили су они, он би сигурно био на страни оних који су тврдили да раде уз његов благослов. Па ипак, од 13. века па надаље, црквени правници покушавали су да оправдају те религиозне ратове и улогу свештенства у њима.

Жар који је оживљавао прве крсташке ратове је ишчезао. Више од било чега другог, наставак ратова би у крајњој линији нанео штету економским интересима Запада. Зато је оружје било окренуто ка унутрашњим непријатељима европског хришћанског света: Арапима у Шпанији, „јеретицима“ и паганским народима на северу.

Године 1291, град Акра, задња утврда крсташа, пао је пред муслиманима. Јерусалим и ’свети гроб‘ остали су у рукама муслимана. Током два века сукоба, економски и политички интереси доминирали су над религиозним питањима. Италијански историчар Франко Кардини запажа: „До овог времена крсташки ратови су прогресивно прерасли у једну компликовану политичку и економску операцију, сложену игру моћи у коју су укључени бискупи, опати, краљеви, скупљачи милостиње, банкари. У тој игри... Исусов гроб је изгубио сваки значај.“ Кардини такође каже: „Историја крсташких ратова је историја највеће грешке, најсложеније преваре, најтрагичније, и на неки начин најсмешније, илузије целог хришћанског света.“

Лекција је занемарена

Крсташки ратови и њихов неуспех требало је да поуче да економска похлепа и жеља за политичким истицањем могу довести до фанатизма и масакра. Али та лекција је занемарена. Доказ за то лежи у многим сукобима који и даље прљају крвљу многе делове наше планете. У тим сукобима, религија често служи као параван за ужасе.

Ипак, не још задуго. Ускоро ће дух који је бодрио на крсташке ратове и који и данас бодри на „свете“ ратове бити уклоњен заједно с целом кривом религијом и целим системом подложним доминацији Сотоне (Псалам 46:9, 10; 1. Јованова 5:19; Откривење 18:4, 5, 24).

[Извор слике на 12. страни]

The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck

[Слике на 15. страни]

Горе: јеврејско гробље у Вормсу, у Немачкој — подсетник на масакр у првом крсташком рату

Лево: скулптура крсташа

Скроз лево: Грб једне чувене крсташке породице

[Извор]

Грб и глава: Israel Antiquities Authority; photo: Israel Museum, Jerusalem