Зашто су деца добри ратници

ДА ЛИ СИ УБИЈАО? „Не.“

ДА ЛИ СИ ИМАО ПУШКУ? „Да.“

ДА ЛИ СИ НИШАНИО С ЊОМ? „Да.“

ДА ЛИ СИ ПУЦАО ИЗ ЊЕ? „Да.“

И ШТА СЕ ДЕСИ? „Они само падају“— (World Press Review. Јануар 1996).

ОВАЈ језиви разговор између социјалног радника и детета-војника у Африци износи на видело збуњеност младог ума који се упиње да се избори с прошлошћу.

Недавних година, у 25 земаља, деца испод 16 година укључила су се у борбе. Само у 1988, отприлике 200 000 деце активно је учествовало у ратовима. Због тога што су одрасли манипулисали њима, деца борци су такође жртве.

Њихова вредност као војника

У прошлости, када су се војске бориле копљима и мачевима, дете је имало мало шансе да преживи у борби против одрасле особе која барата сличним оружјем. Али, ово је ера лаког оружја. Данас, једно дете опремљено јуришном пушком — AK-47 совјетске производње или M16 америчке — парира одраслој особи.

Такво оружје није само лагано већ је и једноставно за употребу и одржавање. Пушку AK-47 може расклопити и поново склопити десетогодишње дете. Такође, ових пушака има пуно. Продато је отприлике 55 милиона пушака AK-47. У једној афричкој земљи, оне се продају за само 6 америчких долара. Пушака M16 такође има пуно и јефтине су.

Поред тога што су у стању да рукују јуришним пушкама, деца су вредни војници и из других разлога. Она не захтевају плате, и ретко када дезертирају. Надаље, деца поседују дубоку жудњу да угоде старијима. Њихов осећај за исправно и неисправно засењује њихова жеља да буду прихваћена, која год да је ослободилачка група или герилска војска постала њихова „породица“.

Многа од њих такође нагињу да буду неустрашива. Један војни посматрач из западне Африке је објаснио: „Због тога што [деца] изгледа немају исто разумевање о смрти као старији војници, мање је вероватно да ће се, у безнадежним ситуацијама, предати.“ Један либеријски дечак, с надимком Капетан Машина за убијање, хвалио се: „Кад су се велики мушкарци окренули и побегли, ми мали дечаци остали смо да се боримо.“

Иронично је што, иако су дечаци добри војници, обично на њих гледају као на најнепотребније. За време једног рата на Средњем истоку, четама деце-војника било је наређено да пробијају пут кроз минска поља.

Регрутовање и обликовање

Нека деца се прикључују војскама или побуњеничким покретима јер траже авантуре. Такође, када прети опасност а породице су у нереду, војна јединица пружа осећај сигурности и постаје замена за породицу. Фонд Уједињених нација за децу каже: „Деца која одрастају окружена насиљем сматрају то трајним начином живота. Сами, без родитеља, уплашени, морени досадом и исфрустрирани, на крају ће често изабрати да се боре.“

Друга деца се прикључују војскама јер можда изгледа да нема бољег избора. Понекад, кад хране има мало и кад прети опасност, прикључивање војсци можда изгледа као једини начин да се преживи.

Деца каткад могу себе видети као борце за социјалну правду, религиозна убеђења или културни идентитет. У Перуу, рецимо, деца која су била приморана да се прикључе герилским групама прошла су кроз дуге периоде политичке индоктринације. То често, међутим, није потребно. Брајан Милн, социјални антрополог који је проучавао децу војнике у југоисточној Азији, рекао је: „Клинци не поседују неку доктрину или идеологију. Њих је једноставно увукла једна или друга страна, и употребила.“

Опет, друга деца су натерана да се прикључе. У неким афричким ратовима, фракције су вршиле препаде на села како би заробиле децу, која су затим приморана да буду сведоци мучења и тортуре властитих породица, или чак да учествују у томе. Некад их присиљавају да пуцају на своје родитеље или да им прережу гркљан. Након што су тако терорисани, ти дечаци бивају одведени да тероришу друге. Ови брутализовани омладинци често врше таква дела суровости на која би се згрозили чак и одрасли окорели војници.

Повратак нормалном животу

Таквој деци није лако да се прилагоде животу без насиља. Један директор дечјег центра у једној западноафричкој земљи, рекао је: „Сва деца с којом смо радили била су у различитим степенима истраумирана. Она су силовала, убијала и мучила. Већини је био дат алкохол или дрога, углавном марихуана, а понекад хероин... Можете замислити какав су ужасан утицај имале такве ствари на ум деце, од којих нека имају само осам или девет година.“

Стање је исто и у суседној Либерији, где десетине хиљада деце проводе своје детињство у терорисању околине. Тинејџерским мајорима и генералима није лако да се одрекну статуса и моћи који им пружа AK-47. Један становник Сомалије је рекао: „Ако имаш пушку, жив си. Ако је немаш, нема живота.“

Често, деца борци се не могу вратити кући због одмазде или због одбацивања од стране њихових породица. Један дечји саветник из Либерије каже: „Мајке би нам рекле: ’Нек остане код вас. Не желимо таквог монструма у кући‘.“

Иако су се многа деца прилагодила живљењу мирног живота, прилагођавање захтева пуно љубави, подршке и разумевања од стране људи који су око њих. То није лако ни за децу ни за њихове породице. Један социјални радник из Мозамбика објашњава: „Упоредите живот кад сте у могућности да узмете шта год желите, да говорите другима шта да раде, са животом кад се вратите у село. Поготово ако имате 17 година и не знате да читате, нити поседујете икакве вештине. Прогнани сте у живот досаде. Поприлично је тешко вратити се на то да вам други људи говоре шта треба да радите и да поново кренете у први разред.“

[Оквир/Слика на 5. страни]

Тринаестогодишњи Анвар живи у Авганистану. Као ветеран шест битака, први пут је убио у седмој бици. Убио је два војника на малој удаљености, а затим је кундаком пушке избо њихова тела, како би засигурао да су мртви. Кад су га питали како се осећао у вези с тим догађајем, Анвар је изгледа био збуњен питањем. „Био сам срећан што сам их убио“, рекао је.

Током те исте битке, Анваров саборац је заробио четири непријатељска војника. Заробљеници су затим били везани, повезане су им очи и стрељани су. Шта је Анвар осећао у повезаности с тим? Овај млади борац је подигао обрву и одговорио полако и промишљено, као да се обраћа неком тупавку. „Био сам срећан.“

[Оквир/Слика на 6. страни]

Затвореник који је ускоро требао бити ослобођен, у западној Африци, имао је лисице на рукама, а војни заповедник је изгубио кључеве. Заповедник је решио проблем тако што је детету војнику наредио да затворенику одсече шаке. „У сновима, још увек чујем вриштање тог човека“, каже дечак. „Сваки пут кад помислим на њега, жао ми је.“