Бука — савремена сметња
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРИТАНИЈЕ
„Један од највећих изазивача стреса у животу“ (Макис Сапогас, саветник за Светску здравствену организацију).
„Најприсутнији загађивач у Америци“ (The Boston Sunday Globe, САД).
„Најгори загађивач нашег времена“ (Daily Express, Лондон, Енглеска).
НЕ МОЖЕТЕ је видети, омирисати, окусити нити додирнути. БУКА, отров савременог урбаног живота, сада загађује и сеоске крајеве.
Један амерички природњак који је 16 година провео снимајући звуке природе, установио је да његов задатак постаје све тежи. Године 1984, проучавао је 21 локацију у држави Вашингтон, у САД, где није било буке 15 или више минута. Пет година касније, остала су само три таква места.
За многе становнике света, изазов је пронаћи три места без буке. У Јапану, један национални извештај за 1991. навео је да је бука изазвала више жалби од било ког другог облика загађења. Стварно, лондонски The Times подесно описује буку као „највеће зло савременог живота“. Од иритирајуће упорног лавежа пса па до трештећег комшијиног стереа или устрајне ларме аутомобилског аларма или радија, бука је постала правило. Па ипак, загађење буком није нешто ново. Оно има дугу историју.
Није неки нов проблем
Да би спречио загушење саобраћаја, Јулије Цезар је забранио преко дана саобраћај на точковима из центра Рима. На жалост по њега и друге Римљане, та одредба је створила интензивно загађење буком преко ноћи, „кад су се дрвени или гвоздени точкови котрљали преко уличних камених блокова“ (The City in History, од Луиса Мамфорда). Више од једног века касније, песник Јувенал се жалио да је бука осудила Римљане на вечну несаницу.
До 16. века, енглеска престоница, Лондон, постала је прометна метропола. „Прва ствар која је сигурно погодила већину посетилаца“, пише Алисон Плоуден, писац дела Elizabethan England, „била је граја: клепетање и ударање чекићем из хиљада радионица, котрљање и шкрипа точкова, мукање стоке која се тера на пијацу, гласни повици уличних продавача који рекламирају своју робу.“
Осамнаести век је наговестио индустријску револуцију. Сада су последице механичке буке постале очигледне кад је фабричким радницима био оштећен слух. Али чак су се и градски становници који нису живели близу фабрика жалили на све веће узнемиравање. Историчар Томас Карлил је нашао уточиште у „добро заглушеној соби“ на крову своје лондонске куће да би избегао кукурикање петлова, комшијске клавире и оближњи улични саобраћај. The Times извештава: „Није успело.“ Зашто? „Онда га је излудела нова навала буке, укључујући и сирене с реке и звиждање локомотива“!
Распрострањени савремени загађивач
Данас се они који протестују против буке концентришу на аеродроме, док се авионске компаније жестоко противе покушајима доношења закона против загађења буком. Кад је аеродром у Манчестеру у Енглеској наметнуо аутоматске глобе сваки пут кад би полетео суперсонични конкорд, јесу ли те глобе биле ефикасне? Нису. Један капетан конкорда признао је да је авион бучан, али ако би полетео с мањим теретом горива да би се смањио ниво буке, не би могао без прекида да стигне до Торонта или Њујорка.
Једнако је проблематично спречити буку друмског саобраћаја. У Немачкој, на пример, студије откривају да ова врста загађења узнемирава 64 посто становништва. А то је један растући проблем, према извештајима хиљаду пута већи него пре него што се друштво моторизовало. Један извештај из Грчке наводи да је „Атина један од најбучнијих градова у Европи, а тутњава тако проклета да штети здрављу Атињана“. Слично томе, јапанска Еколошка агенција запажа све гори тренд што се тиче саобраћајне буке и то приписује сталном порасту употребе аутомобила. При малим брзинама, главни извор буке је машина аута, али изнад 60 километара на сат, највише буке праве гуме.
Највећи узрок жалби на буку у Британији јесте кућна бука. Године 1996, британски Chartered Institute of Environmental Health запазио је 10-постотни пораст броја жалби на бучан комшилук. Једна представница те установе коментарисала је: „То је тешко објаснити. Један фактор може бити тај да притисак на радном месту наводи људе да траже више мира и тишине код куће.“ Две трећине свих жалби уложених у Британији током 1994. укључивале су музику касно увече и бучне аутомобилске моторе, аларме и сирене. Али шта је с процењених 70 посто жртава загађења буком које не улажу никакве жалбе из страха од репресалија? Овај проблем се заиста шири.
Као резултат распрострањених сметњи од буке, агенције које имају за циљ да заштите околину наваљују да се донесу закони који би обуздали загађење буком. У Сједињеним Државама, на пример, неке општине су усвојиле локалне одредбе које ограничавају коришћење снажних машина за земљиште. У Британији, један нови Акт о буци циља на бучне комшије и овлашћује да се на лицу места наплати казна за прекршаје између 23.00 и 7.00. Локалне власти чак имају овлашћење да конфискују стерео-опрему која смета другима. Међутим, буке и даље има.
Пошто је загађење буком стварно растући проблем, можда се с правом питате шта ви као жртва можете да учините. Али, како такође можете избећи да стварате буку? Хоће ли икада постојати трајни мир и тишина? Прочитајте одговоре у следећим чланцима.