Црна смрт није била крај

ТОКОМ октобра 1347, трговачки бродови са истока ушли су у луку Месина, на Сицилији. За веслима су били људи који су били болесни и на самрти. По телима су имали тамне отоке величине јаја из којих су цурили крв и гној. Морнари су трпели жесток бол и умирали неколико дана након појављивања првих симптома.

Пацови с бродова похрлили су да се придруже локалној популацији глодара. Ови пацови су носили буве заражене бацилом који је смртоносан за људе. Тако се проширила епидемијска болест позната као куга, црна смрт, најгора пошаст у дотадашњој историји Европе.

Куга је постојала у два облика. Један облик, преношен уједом заражене буве, ширио се кроз крвоток и проузроковао отоке и унутрашње крварење. Други, преношен кашљањем или кијањем, инфицирао је плућа. Пошто су оба облика била присутна, болест се ширила брзо и са ужасном суровошћу. За свега три године, покосила је четвртину европског становништва; можда је умрло 25 милиона људи.

Нико тада није знао како је болест прелазила са особе на особу. Неки су веровали да је ваздух отрован, вероватно због неког земљотреса или неуобичајеног поравнања планета. Други су мислили да се људи разболевају једноставно тако што гледају у заражену особу. Иако су мишљења варирала, болест је очигледно била високо заразна. Један француски лекар је приметио да је изгледало као да би једна болесна особа „могла заразити цео свет“.

Људи нису знали ни за какву превенцију нити за какво лечење. Многи су размишљали о библијским пророчанствима као што је оно забележено у Луки 21:11, које предсказује пошасти током времена краја. Иако се новац сливао у цркве, куга је и даље беснела. Један Италијан је тада написао: „Ниједно звоно није звонило и нико није плакао, без обзира на губитак, зато што је скоро свако очекивао смрт... људи су говорили и веровали: ’Ово је крај света‘.“

Међутим, то није био крај. До свршетка 14. века, та куга је прошла. Свет је и даље постојао.

[Извор слике на 3. страни]

Archive Photos