Борба француске Библије за опстанак

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

ПРЕКО сто милиона људи на свету говори француски. Чак и ако нисте један од њих, читати о борби француске Библије за опстанак фасцинира, делимично због њене повезаности с религиозном слободом. Вековима су многе француске Библије завршавале у рукама непријатеља и лажних пријатеља. Упркос страшним противљењима, преводиоци и штампари су ризиковали живот како би извојевали победу у овој бици.

Током 12. века, преводи делова Библије били су доступни на великом броју говорних језика, укључујући и француски. Групе које је Католичка црква сматрала јеретицима охрабривале су на њихову употребу. Али све до 19. века, Библија није почела да се у великој мери дистрибуише на француском. Ово дуго пролажење векова показује кроз које је опасне испите француска Библија пролазила не би ли угледала светлост дана.

Међу првим књигама на француском био је један библијски речник који је издат око 900. н. е. Био је осмишљен да би помогао читаоцима да разумеју Библију на латинском, језику који је користила Католичка црква. Али до тог времена, латински више нису говорили обични људи, који су користили мноштво дијалеката. Тако им је био ускраћен приступ Божјој Речи. То је остала повластица свештенства, које је познавало латински и које је умело да га чита.

Године 842. н. е., појавио се први званични државни документ на француском. Било је то прећутно признање да већина људи више не говори латински. Религиозне песме на обичном језику почеле су у Француској да се појављују око 880. н. е. Међутим, библијски преводи се нису појавили још наредна два столећа. Међу најранијима били су норманско-француски преводи делова Библије, направљени почетком 12. века.

Почиње озбиљна борба

Први подржани напор да се људима у Француској Свето писмо учини доступним у облику који би могли да читају дошло је од Пјера Валдоа, трговца из 12. века из Лиона, у Француској. Валдо је поручио превод делова Библије на провенсалски, дијалект који се говорио у југоисточној Француској. Године 1179, на Трећем латеранском сабору, он је свој делимичан превод Библије представио папи Александру III.

Касније, црква је осудила Валдоа и његове следбенике као јеретике, а монаси су спалили преводе које је он наручио. Од тада, црква је пружала отпор сваком напору да се Божја Реч да у руке обичних људи.

Црква је 1211. јасно показала своју стратегију када је спалила Библије у Мецу, на истоку Француске. Године 1299, Сабор у Тулузи је изричито забранио да лаици користе Библије на било ком говорном језику. То је 1234. поновио Сабор у Тарагони, у Шпанији, који је забранио поседовање Библија на било ком романском језику (језику изведеном из латинског), чак и свештеницима.

Упркос таквом непопустљивом противљењу, први комплетан превод Библије на француском језику појавио се у другој половини 13. века. Анонимно преведена, ова Библија је била само оскудно распрострањена. У то време, Библија обичним људима није била доступна ни у каквом облику. Примерци су се израђивали руком. Висока цена и ограничена доступност свеле су поседовање Библије малтене искључиво на племство и свештенство.

Покреће се одбрана Библије

Са штампарском машином и покретним словима које је око 1450. изумео Јохан Гутенберг, Француска је била захваћена штампарском револуцијом у Европи. Три француска града — Париз, Лион и Руан — постали су важни штампарски центри, бастиље у одбрани Библије.a

Све до ове тачке у борби, француски библијски преводи заснивали су се на латинској Вулгати. Након хиљаду година сталног преписивања, бројне грешке су исквариле тај латински текст, али црква се држала Вулгате. Међутим, француски католик Жак Лефевр д’Етапл одлучио је да Библију учини приступачну народу. Године 1530, превео је Вулгату на француски, исправивши неке њене грешке тако што је указао на хебрејске и грчке манускрипте који су недавно постали доступни. Такође је уклонио збуњујућа доктринарна објашњења која је црква убацила у текст.

Лефевров превод био је брзо нападнут. Неки преводи су морали да се штампају ван Француске. Били су стављени на списак књига које је црква забранила. Једно време, Лефевр је морао да тражи уточиште у Стразбуру, тада слободном царском граду на истоку Француске. Па ипак, његов превод представљао је успех.

Први француски превод Библије заснован на текстовима на изворним језицима објављен је 1535. Преводилац је био француски протестант Пјер-Робер Оливетан, рођак реформатора Жана Калвина. Због противљења цркве, није могао да се штампа у Француској, те је овај превод био штампан у Нешателу, у Швајцарској, новој протестантској комуни. Оливетанов француски превод Библије послужио је као основа за многе идуће ревизије и преводе Библије на друге језике.

Опасна борба

У Француској су неки одважни штампари, попут Етјена Долеа 1546, били спаљени на ломачи због штампања Библије. Сабор у Тренту је 1546. поново потврдио „веродостојност“ Вулгате, упркос њеним грешкама, и од тада је црква заузимала све чвршћи став против превода на народне језике. Године 1612, шпанска инквизиција се дала на жестоку акцију искорењивања Библија на народном језику.

Прогонство је понекад водило до довитљивих изума. Правиле су се „шињон“ или „пунђа“ Библије, које су биле довољно мале да би се сакриле у пунђу женске косе. А, 1754, изваци Хебрејских и Грчких списа били су штампани у књигу величине свега 3 са 5 центиметара.

Противнапади

Међутим, с временом се струја променила. Након што је Библија издржала столећа жестоких напада, били су задати пресудни ударци у њену корист. Нове идеје и слобода обожавања, која је добијена након Француске револуције, погодиле су у срце противљење цркве. Тако је 1803. у Француској био штампан протестантски Нови Завет, први у 125 година!

Помоћ је дошла и од библијских друштава. Године 1792, у Лондону, у Енглеској, било је основано Француско библијско друштво, „да би се добиле, у мери у којој је могуће, француске Библије за Французе који не поседују ову божанску ризницу на језику који им је разумљив“. Борби су се придружила и друга библијска друштва. Њихов циљ да направе и дистрибуишу Библију на француском уродио је плодом.

Завршни ударац

Католичка црква се опирала било каквој промени у својој тактици, али то је било вођење изгубљене битке. Током целог 19. века, папе су издавале читаву серију декрета који су се непопустљиво противили Библијама на народним језицима. Чак и 1897, папа Лео XIII је поново потврдио да су „сви преводи Светих књига које је направио ма који некатолички писац на ма којем обичном језику, забрањени, а поготово они издати од библијских друштава, која је римски понтифекс у неколико наврата осудио“.

Међутим, због доступности не толико скупих протестантских Библија које су издавала библијска друштва, Католичка црква је дозволила католичким изучаваоцима да преведу Библију на француски. Огустин Крампонов превод, који је најпре издат у седам томова (1894-1904), а потом у једном тому (1904), био је први француски католички превод заснован на изворним текстовима. Пажње вредне биле су бројне учењачке фусноте и чињеница да је Крампон обилато користио Жеова, француски облик Божјег имена.

Правећи преокрет у гледишту, Ватикан је у свом енцикличном писму Divino Afflante Spiritu, из 1943, коначно поставио правила за превођење Библије на народне језике. Од тада су издати многи католички преводи, укључујући и популарну Jerusalem Bible, најпре издату на француском, а касније преведену на још неколико језика, укључујући и енглески.

Једна Библија која је помогла људима широм света који говоре француски, јесте француско издање Библије New World Translation of the Holy Scriptures. Први пут издата 1974. у комплетном облику, била је ревидирана 1995. На толико језика на које је до сада издат, New World Translation даје част Аутору Библије тиме што враћа његово име, Јехова, у Хебрејске списе и, тамо где је на месту, у Грчке списе. До данас је одштампано преко пет милиона примерака француског издања. Нема сумње, Библија је однела победу у борби за опстанак у Француској.

[Фусноте]

[Слика на 16. страни]

Лефевр д’Етаплова Библија из 1530.

[Слика на 16. страни]

Оливетанова Библија из 1535.

[Слика на 17. страни]

Редак примерак „Библије из 13. века“

[Извор слике на 17. страни]

Библије: Bibliothèque Nationale de France