Покушаји да се Божја Реч сакрије од људи

КАКО је време пролазило, на сцени су се појављивали појединци који су желели да преведу Библију на језике којима су говорили обични људи. Мало ко је знао хебрејски и грчки — језике на којима је она написана. Већина нас не би могла разумети Божју Реч да је она данас доступна само на тим древним језицима.

Скоро 300 година пре Исуса, започело се с превођењем хебрејског дела Библије на грчки. Тај превод је постао познат као Септуагинта. Око 700 година касније, Јероним је издао свој чувени превод Библије, познат као Вулгата. То је био латински превод хебрејског и грчког дела Библије. У то доба латински је био уобичајен језик Римског царства.

Касније се латински повукао из свакодневне употребе. Користио се само у високообразованим круговима друштва. Католичка црква је била против тога да се Библија преводи на друге језике. Верске вође су сматрале да су само хебрејски, грчки и латински прикладни језици за Библију.a

Веза између превођења Библије и раскола цркве

У деветом веку н. е., Ћирило и Методије, мисионари из Солуна који су деловали у корист Источне цркве у Византу, залагали су се да се црквена служба врши и на словенском језику. Они су желели да и словенски народи Источне Европе, који нису знали ни грчки ни латински, уче о Богу на свом језику.

Међутим, наишли су на жестоко противљење немачких свештеника, који су настојали да наметну латински језик како би се одбранили од све већег утицаја византијског хришћанства. Нема сумње да им је политика била важнија од тога да се народ образује у религиозном погледу. Све већа напетост између источног и западног дела цркве довела је до раскола, тако да је 1054. године настало западно, римокатоличко, и источно, православно хришћанство.

Борба против превођења Библије

Римокатолици су на крају прихватили латински као свети језик. Зато је, када је 1079. чешки кнез Вратислав тражио дозволу да се словенски језик користи у црквеним службама, папа Гргур VII написао: „То не смемо никако дозволити.“ А зашто?

„Онима који се озбиљно баве овом проблематиком потпуно је јасно“, рекао је дотични папа, „да је Божја воља да на неким подручјима Писмо остане тајна, јер ако би било свима савршено јасно, онда би се могло десити да буде оскрнављено и да се према њему не покаже дужно поштовање, или да га људи ограничене интелигенције погрешно разумеју, што би их довело до греха.“

Обичан свет је имао веома ограничен приступ Библији, а свештенички сталеж се борио да тако и остане. Захваљујући таквој политици, обезбедили су себи власт над масама. Желели су да се обичан народ држи подаље од сфере коју су сматрали само својим правом.

Године 1199, папа Иноћентије III писао је о „јеретицима“ који су превели Библију на француски и који су се дрзнули да међу собом дискутују о њој. На њих је поменути папа применио следеће Исусове речи: „Не дајте псима оно што је свето, и не бацајте своје бисере пред свиње“ (Матеј 7:6). О томе је он још рекао: „Ниједан обичан и неук човек не сме се бавити преузвишеном светом Библијом, нити сме о њој проповедати.“ Они који су се опирали папиној наредби често су били испоручени инквизиторима који су мучењем изнуђивали њихово признање. Они који су одбили да признају, били су живи спаљени.

У дугој борби против поседовања и читања Библије, често је коришћено писмо папе Иноћентија како би се забранило поседовање Библије и њено превођење на друге језике. Убрзо након тог декрета, започело се са спаљивањем Библија на народним језицима, као и спаљивање неких који су је поседовали. У вековима који су уследили, бискупи и владари католичког дела Европе користили су сва могућа средства како би били сигурни да се забрана папе Иноћентија III спроводи у дело.

Католички високи кругови знали су да се њихова учења не темеље на Библији, већ на црквеној традицији. Несумњиво је то један од разлога због чега су се борили против тога да њихово стадо има приступ Библији. Када би је људи читали, увидели би разлику између црквених доктрина и Светог писма.

Утицај Реформације

Долазак протестаната на сцену потпуно је изменио верску климу у Европи. На основу разумевања Писма, Мартин Лутер је покушао да изврши неке реформе у Католичкој цркви, а када то није успео раскрстио је с њом 1521. Пошто је био талентован преводилац, после тога је започео с превођењем Библије на језик који би обичан народ разумео.

Излазак његове Библије на немачком, као и то што ју поседовало много људи, изазвало је пажњу Римокатоличке цркве. Она је сматрала да се против Лутеровог превода Библије може борити изласком неког превода који би био прикладан из угла цркве. Убрзо су се појавила два таква превода на немачком. А онда је, за мање од 25 година, на Тридентском сабору Римокатоличке цркве, одржаном 1546, речено да је штампање било какве верске литературе, укључујући и превођење Библије, дозвољено само под надзором Цркве.

У тој одлуци је стајало: ’Од сада ће Библија бити штампана на најисправнији могући начин; нико неће имати право да штампа или да буде одговоран за штампање било које књиге која се бави светим темама, а да на њој не стоји име аутора; убудуће неће бити дозвољена продаја и поседовање таквих књига уколико их [локални бискуп] прво не испита и одобри.‘

Године 1559, папа Павле IV објавио је први списак књига које је забранила Римокатоличка црква. На том списку су се нашле и Библије на енглеском, италијанском, немачком, француском, холандском, шпанском, као и неке на латинском. Сваком ко је желео да чита Библију речено је да прво мора да набави дозволу од бискупа или инквизитора, а то баш није било мудро уколико је желео да избегне да буде осумњичен за јерес.

Они који су се усудили да поседују или деле Библије на језику земље у којој су живели морали су се суочити с бесом Католичке цркве. Многи су били хапшени, спаљивани на ломачи, печени на ражњу, осуђени на доживотну тамницу или слати на галије. Заплењене Библије су спаљиване. Католичко свештенство је наставило да конфискује и пали Библије чак и у XX веку.

То не значи да је протестантизам био пријатељски и заштитнички расположен према Библији. У XVIII и XIX веку, неки протестантски теолози били су поборници једног посебног приступа изучавању Библије, такозваног вишег критицизма. С временом је све више људи било под утицајем Дарвинове теорије да не постоји Створитељ већ да се живот појавио случајно и да је еволуирао.

Теолози, а и многа свештена лица, научавали су да се Библија великим делом састоји од легенди и митова. Зато није ништа необично данас чути многе свештенике, као и њихове вернике, како одбацују Библију, поричући њену историјску тачност.

Можда сте и ви запазили да неки доводе у питање аутентичност Библије и можда сте изненађени што је у протеклим вековима доживела толико пуно покушаја да буде уништена. Међутим, сви ти напади су пали у воду. Библија их је све преживела и њен глас се и данас чује!

Зашто је нико није могао уништити

Истина, многи су волели Библију и чак били спремни да дају свој живот за њу. Међутим, она је опстала захваљујући сили која је већа од човекове љубави. Та сила је Божји дух. Тим духом је он надахнуо људе да запишу оно што стоји у Библији и она је и даље под његовом заштитом (1. Петрова 1:25).

Ако читамо и примењујемо оно што у њој стоји побољшаћемо свој живот, здравље и породичну атмосферу. Бог жели да се речи из Библије чују и да се она преводи на што више језика, тако да сви могу имати прилику да га заволе, да му служе и на крају доживе вечне благослове. То је нешто што сви желимо!

Пророк Исаија је рекао: „Трава се осуши и цвет увене, али реч нашег Бога остаје довека“ (Исаија 40:8). Заиста, и данас као и у прошлости, Бог путем Библије пружа одговоре на сва питања која искрени људи постављају.

Срдачно вас позивамо да још нешто сазнате о томе шта Бог поручује људима преко своје Речи, Библије. У томе ће вам радо помоћи Јеховини сведоци, који у јавности деле овај часопис.b

[Фусноте]

[Истакнути текст на 6. страни]

Обичан свет је имао веома ограничен приступ Библији, због чега је свештенички сталеж имао власт над масама

[Истакнути текст на 8. страни]

Они који су се усудили да поседују или деле Библије били су спаљивани на ломачи или осуђени на доживотну тамницу

[Оквир на 9. страни]

ОДГОВОРИ КОЈЕ МОЖЕТЕ НАЋИ У БИБЛИЈИ

Наш Створитељ жели да знамо одговоре на ова важна питања:

● Зашто смо овде?

● Зашто постоји толико патње?

● Шта се дешава након смрти?

● Куда иде овај свет?

У Библији се не налазе само одговори на ова питања већ и практични савети како пронаћи праву срећу.

[Табела/Слике на странама 6, 7]

ХРОНОЛОШКИ ПРИКАЗ НАПАДА НА БИБЛИЈУ

око 636. н. е.

Исидор Севиљски тврди да су хебрејски, грчки и латински „свети“ језици и да су само они прикладни за Библију

1079.

Папа Гргур VII упорно одбија молбе кнеза Вратислава да се словенски језик користи у црквеној служби, наводећи да Писмо треба да остане тајна људима „ограничене интелигенције“

1199.

Папа Иноћентије III сматра да су јеретици сви они који се дрзну да преводе Библију и дискутују о њој. Они који се нису повиновали папином наређењу често су били мучени и убијени

1546.

На Тридентском сабору донесен је декрет по ком је свако штампање библијских превода стављено под надзор Католичке цркве

1559.

Папа Павле IV забранио је поседовање Библије на неком народном језику. Преводи на језицима обичног народа били су конфисковани и спаљени, често заједно са онима који су их поседовали

[Извори]

Папа Гргур VII: © Scala/White Images/Art Resource, NY; Папа Иноћентије III: © Scala/Art Resource, NY; Тридентски сабор: © Scala/White Images/Art Resource, NY; Папа Павле IV: © The Print Collector, Great Britain/HIP/Art Resource, NY

[Извор слике на 8. страни]

Из Фоксове књиге мученика