Јехова је уравнио наш пут
РОЂЕН сам 1924. у близини Кама, једног града у швајцарском кантону Цуг. Моји родитељи су имали 13 деце — 10 дечака и 3 девојчице. Ја сам био првенац. Два дечака су умрла још док су била мала. Ми остали, одгајани смо строго католички на једној фарми, за време Велике депресије.
Тата је био један поштен, добродушан човек, али је био склон изливима гнева. Једном приликом је чак истукао маму када га је она неправедно изгрдила због своје љубоморе. Она није могла трпети да он ћаска с нашим комшиницама, иако није имала разлога да сумња у његову верност. То ме је веома много потресало.
Мајка је била јако сујеверна. Тумачила би чак и потпуно безначајне догађаје као знак од „јадних душа из чистилишта“. Мрзео сам такву лаковерност. Али, њена сујеверна веровања потхрањивали су свештеници материјалом за читање који је подржавао њено криво религиозно размишљање.
Питао сам се
Од свог дечаштва па надаље, питања у вези с Богом и људском судбином, заокупљала су мој ум. Покушавао сам да дођем до логичних закључака, али било је тако пуно противречности! Читао сам католичка издања у вези са свецима, чудима и тако даље. Међутим, то није задовољило мој ум. Осећао сам се као да пипкам у мраку.
Свештеник из мог краја упозорио ме је да не размишљам превише о питањима која сам имао. Рекао је да хтети све разумети јесте знак поноса и да се Бог противи надменима. Учење које ми је било нарочито одвратно било је то да ће Бог свакога ко умре, а не исповеди своје грехе вечно мучити у неком огњеном паклу. Пошто је то значило да би већина људи на земљи била вечно мучена, често сам се питао: ’Како би се ово могло ускладити с Божјом љубављу?‘
Такође сам се питао и о католичком обичају исповедања. Био сам преплашен када су нам у католичкој школи рекли да су нечасне мисли смртни грех који захтева исповест свештенику. Мозгао сам: ’Да ли сам се сетио свега да признам? или сам нешто заборавио, што би проузроковало да је моја исповест неприхватљива и да ми нису опроштени греси?‘ Тако су у мом срцу биле посејане сумње у погледу Божјег милосрђа и спремности да опрашта.
Неке три-четири године, борио сам се с депресивним мислима које су ме мориле. Размишљао сам да потпуно дигнем руке од вере у Бога. Али онда бих помислио: ’Ако устрајем, несумњиво ћу пронаћи прави пут.‘ С временом сам изградио уверење да Бог постоји, али сам био обузет непоузданошћу својих религиозних веровања.
Као последица ране индоктринације, веровао сам да је Исус Христ имао у мислима Римокатоличку цркву када је Петру рекао: ’На том камену сазидаћу цркву своју‘ (Матеј 16:18). Поверовао сам да ће тријумфовати добра обележја у цркви, и хтео сам да сарађујем с њом имајући тај исход у виду.
Брак и породица
Као најстарији син у породици, радио сам са оцем на фарми све док следећи млађи брат није стасао да преузме моје место. Затим сам отишао у католичку пољопривредну школу, где сам стекао звање магистра. Након тога, почео сам да тражим брачног партнера.
Преко једне од мојих сестара, упознао сам Марију. Сазнао сам да се молила за мужа с којим би могла да тежи за вечним животом. У нашој изјави брака написали смо: „Уједињени у љубави, тежимо за срећом, ка Богу смо уперили поглед свој. Идемо стазом живота, а наш циљ је вечно блаженство.“ Венчали смо се 26. јуна 1958, у манастиру Фар близу Цириха.
Марија и ја смо имали сличну прошлост. Потицала је из дубоко религиозне породице и била најстарије дете од седморо деце. Сви су били заокупљени пословима на фарми, школским обавезама и посећивањем цркве, тако да је било мало времена за играње. Прве године нашег брака нису биле лаке. Због многих мојих питања о религиозним стварима, Марија је почела да сумња да ли се удала за правог човека. Одбила је да доводи у питање црквена учења или деловање цркве у подупирању ратова, у крсташким ратовима и инквизицијама. Међутим, обоје смо своје поверење положили у Бога и били смо уверени да све док тражимо да вршимо његову вољу најбоље што можемо, он нас никада неће оставити.
Године 1959, изнајмили смо једну фарму близу Хомбурга у источној Швајцарској. То је био наш дом 31 годину. Дана 6. маја 1960, добили смо нашег првог сина, Јозефа. За њим су дошли шесторо браће и сестрица Рејчел. Марија се показала као праведна и непристрана мајка, верна дубоко укорењеним начелима. Била је прави благослов за породицу.
Трагање за библијском истином
Постепено је наша религиозна неупућеност постајала све неподношљивија. На измаку 1960-их, почели смо да похађамо наставу Католичке гимназије за одрасле, али бисмо се кући враћали збуњенији него икада пре. Говорници су излагали своја гледишта, лишена доказа из Писма. У првој половини 1970, размишљао сам о Исусовим речима: „Што год узиштете у оца у име моје, даће вам... Иштите и примићете“ (Јован 16:23, 24, ДК).
Ово засигурање из Божје Речи, навело ме је да се увек изнова молим: „Оче, ако је католичка црква права религија, молим те покажи ми то непогрешиво. Али ако је крива, покажи ми то исто тако јасно, те ћу то објавити свакоме.“ Молио сам стално изнова, у складу са Исусовом поуком у Беседи на гори „молите непрестано“ (Матеј 7:7, 8).
Моји разговори с Маријом — нарочито о променама католичких учења у 1960-им, а које се тичу обожавања „светаца“, једења меса на петак и тако даље — коначно су код ње проузроковали сумње. Једном када смо у пролеће 1970. присуствовали миси, она се молила: „О Боже, покажи нам пут у бескрајни живот. Више не знамо који је прави пут. Подложићу се свему, али покажи прави пут за целу нашу породицу.“ Нисам знао за њену молитву, нити она за моју, све док нисмо схватили да су наше молитве услишене.
Проналажење библијске истине
Када смо се једног недељног јутра почетком 1970. вратили из цркве, зачули смо куцање на вратима. Један човек заједно са својим десетогодишњим сином представио се као Јеховин сведок. Пристао сам на разматрање Библије. Због ствари које су ми речене о Јеховиним сведоцима мислио сам како лако могу да му докажем да греши, нисам веровао да су добро информисани.
Наше разматрање је трајало два сата без позитивних резултата, а исто је било и наредне недеље. Једва сам чекао и треће разматрање, али се Сведок није појавио. Марија је рекла да је вероватно схватио да није било вредно труда. Био сам срећан када је навратио две седмице касније. Из истих стопа сам рекао: „Већ 35 година размишљам о паклу. Једноставно не могу да прихватим да би Бог, који је љубав, на тако окрутан начин мучио створења.“
„У праву сте“, узвратио је Сведок. „Библија не научава да је пакао неко место мучења.“ Показао ми је да се хебрејска реч „шеол“ и грчка реч „ад“, које се често у католичкој Библији преводе као „пакао“, једноставно односе на обичан гроб (Постање 37:35; Јов 14:13; Дела апостолска 2:31). Такође је прочитао стихове који потврђују да је људска душа смртна и да је казна за грех смрт, а не мучење (Језекиљ 18:4; Римљанима 6:23). Од тада сам почео јасно да увиђам да сам целог живота био заслепљен религиозним неистинама. Сада сам почео да се питам да ли су и друге црквене догме биле погрешне.
Нисам више желео да будем обмањиван, зато сам купио католички библијски речник, и историју о папама у пет томова. Ова издања имала су имприматур, то јест, Римокатолички бискупски ауторитет одобрио је њихово штампање. Читањем историје о папама постао сам свестан да су неки од њих били међу најцрњим криминалцима на свету! А проверавајући у библијском речнику, сазнао сам да Тројство, паклена ватра, чистилиште и још многа друга црквена учења нису темељена на Библији.
Сада сам био зрео за библијски студиј са Сведоцима. У почетку је Марија присуствовала само из пристојности, али је убрзо пригрлила оно што је сазнала. Након четири месеца, раскрстио сам с католичком црквом и обавестио свештеника да наша деца више неће похађати религиозну наставу. Следеће недеље, свештеник је упозорио парохијане на Јеховине сведоке. Понудио сам се да користећи Библију браним своја веровања, али свештеник није пристао на такво разматрање.
Након тога смо нагло напредовали. На крају смо 13. децембра 1970, супруга и ја симболизовали своје предање Јехови крштењем у води. Годину дана после тога, морао сам два месеца да проведем у затвору због питања хришћанске неутралности (Исаија 2:4). Није било лако оставити жену са осморо дечице чак и за то кратко време. Деца су била од само 4 месеца до 12 година старости. Осим тога, имали смо фарму и стоку о којој је требало бринути. Али, уз Јеховину помоћ, могли су да се изборе и без мене.
Држати интересе Краљевства на првом месту
У нашој породици нико не би пропустио скупштински састанак, сем ако је био болестан. А наша радна задужења уредили смо на такав начин да никада нисмо пропустили ниједан велики скуп. Ускоро су се дечје игре на нашем тавану усредсредиле на глумљење онога што су запазили на хришћанским састанцима. Примера ради, додељивали бисмо једно другом ученичке говоре и изводили приказе. Срећом, сви су се одазвали на нашу духовну поуку. Памтим интервју моје супруге и мене с покрајинског састанка, с наше осморо дечице — од најстаријег до најмлађег — који седе у реду и пажљиво слушају.
Одгајати нашу децу у „науци и у страху од Господа“ постало је наша главна брига (Ефесцима 6:4). Одлучили смо да се отарасимо телевизијског пријемника, и често би ревне сухришћане позивали у наш дом, тако да би наша деца могла имати користи из њихових искустава и њиховог полета. Пазили смо на то да избегавамо безобзиран говор и критиковање других. Ако је неко погрешио размотрили смо то, и тражили олакшавајуће околности. Трудили смо се да својој деци помогнемо да неку ситуацију процењују разумно и праведно. Пажљиво смо избегавали да их поредимо с другом млађаријом. И схватили смо колико је важно да родитељи не размазе децу нити да их штите од последица њихових поступака (Пословице 29:21).
Ипак, одгајање наше деце није било без проблема. Једном, на пример, школски другари су их наговорили да из једне продавнице узму бомбоне које нису платили. Када смо сазнали шта се десило, навели смо их да се врате у продавницу, плате и извине се. То им је било непријатно, али су научили лекцију из поштења.
Уместо да смо нашу децу само силили да нас прате у делатности проповедања, пружали смо им пример тако што смо таквој делатности давали приоритет. Деца су видела да смо састанке и службу на терену ставили испред посла који је требало обавити на фарми. Наш труд да своје осморо деце изведемо на Јеховин пут заиста је био благословљен.
Наш најстарији син Јозеф је хришћански старешина, и неколико година је заједно са својом супругом служио у канцеларији подружнице Јеховиних сведока у Швајцарској. Томас је старешина, и он и његова жена су пионири, како се називају пуновремене слуге. Данијел, који је напустио своју каријеру шампиона бициклизма, старешина је, а он и његова жена су пионири у другој скупштини. Бено и његова жена су активни проповедници у централној Швајцарској. Наш пети син Кристијан, служи као старешина у скупштини коју ми посећујемо. Ожењен је и има двоје деце. Франц је пионир и старешина у скупштини у Берну, а Урс, који је неко време служио у Швајцарској канцеларији подружнице, оженио се и служи као пионир. Наша једина кћерка Рејчел и њен муж, такође су пионири већ неколико година.
Следећи пример своје деце, и ја сам након пензионисања јуна 1990, такође постао пионир. Осврћући се на свој живот и живот своје породице, могу засигурно рећи да је Јехова уравнио наш пут и пружио нам благослове ’док нам не буде доста‘ (Малахија 3:10, ДК).
Омиљени библијски стих моје супруге јесте: „Судбину своју у Господа стави, и он ће те подржати, и неће никад дати да праведник посрне“ (Псалам 55:23). А мој је: „Теши се Господом, и даће ти што ти срце жели“ (Псалам 37:4). Обоје смо искусили истинитост ових предивних изјава. Наш циљ је да хвалимо нашег Бога Јехову, и то бескрајно, заједно с нашом децом и њиховим породицама. (Испричао Јозеф Хегли.)