Животна прича

Изазови и радости одгајања осморо деце у складу с Јеховиним начелима

ИСПРИЧАЛА ЏОЈСЛИН ВАЛЕНТАЈН

Године 1989, мој муж је отишао да ради у иностранство. Обећао је да ће слати новац кући како бих могла да бринем о своје осморо деце. Пролазиле су седмице, а ја се уопште нисам чула с њим. Прошли су и месеци, а он се и даље није јављао. Уверавала сам себе: ’Чим буде могао, вратиће се кући‘.

ПОШТО нисам имала средстава да бринем о породици, била сам очајна. У многим бесаним ноћима, с неверицом сам се питала: ’Како је то могао да уради својој породици?‘ На крају сам прихватила сурову реалност да нас је мој супруг напустио. Данас, након скоро 16 година, још увек се није вратио. Тако сам сама одгајала децу без помоћи брачног друга. Премда је било пуно изазова, доживела сам велику радост гледајући како моја деца постају Јеховине слуге. Међутим, пре него што испричам шта смо све доживели као породица, желим да вам испричам нешто о свом детињству.

Тражила сам библијско вођство

Рођена сам 1938. на карипском острву Јамајци. Иако мој отац никада није био члан неке цркве, сматрао је себе побожним. Увече је често тражио да му читам псалме. Убрзо сам многе псалме научила напамет. Моја мајка је била члан једне цркве и понекад ме је водила на религиозне скупове.

На тим скуповима се говорило да Бог узима добре људе на небо, док зли вечно горе у пакленој ватри. Такође нам је речено да је Исус Бог и да он воли децу. Била сам помало збуњена и плашила сам се Бога. Питала сам се: ’Како Бог љубави може да мучи људе у паклу?‘

Имала сам ноћне море због онога што сам учила о пакленој ватри. Касније сам се уписала у дописну школу Адвентистичке цркве седмог дана. Они научавају да зли људи неће бити вечно мучени, већ да ће бити спаљени ватром. То ми је звучало разумније, и почела сам да посећујем њихове састанке. Међутим, њихова учења су била збуњујућа, а оно што сам учила није ми помогло да исправим своја погрешна гледишта о моралу.

У то време, људи су углавном говорили да је блуд неисправан. Међутим, и ја и многи други блудницима смо сматрали само оне који имају полне односе с више партнера. По томе, није грех да две особе које нису у браку живе заједно ако су верне једна другој (1. Коринћанима 6:9, 10; Јеврејима 13:4). Такво гледиште је утицало на то да сам постала мајка шесторо ванбрачне деце.

Духовни напредак

Године 1965, Васлин Гудисон и Етел Чејмберс доселиле су се у суседно место Бат. Оне су биле пионирке, то јест пуновремени проповедници Јеховиних сведока. Једног дана су разговарале с мојим оцем. Он је пристао да проучава Библију. Ако бих била код куће када су долазиле, разговарале би и са мном. Иако сам била веома сумњичава према Јеховиним сведоцима, одлучила сам да проучавам Библију с њима како бих им доказала да нису у праву.

Током проучавања, постављала сам им много питања, и Сведоци су ми на све то одговарали користећи Библију. Уз њихову помоћ, сазнала сам да мртви нису свесни и да се не муче у паклу (Проповедник 9:5, 10). Такође сам сазнала за наду у вечни живот у рају на земљи (Псалам 37:11, 29; Откривење 21:3, 4). Иако је мој отац престао да проучава Библију, ја сам почела да посећујем састанке Јеховиних сведока. Мирна атмосфера и ред који влада на тим састанцима омогућили су ми да се концентришем на учење о Јехови. Такође сам присуствовала већим скуповима које организују Сведоци, као што су покрајински састанци и обласни конгреси. Тако сам све више учила из Библије, и захваљујући томе, у мени се развила снажна жеља да обожавам Јехову на начин који се њему допада. Међутим, постојала је једна препрека.

У то време сам живела невенчано са оцем троје од моје шесторо деце. Из Библије сам сазнала да Бог осуђује полне односе ван брака, и савест је почела да ме оптерећује (Пословице 5:15-20; Галатима 5:19). Пошто је моја љубав према истини расла, жарко сам желела да свој живот доведем у склад с Божјим законом. Донела сам одлуку. Човеку с којим сам живела рекла сам да нећемо више живети заједно уколико се не венчамо. Иако он није делио моја веровања, венчали смо се 15. августа 1970, пет година након што су Сведоци први пут разговарали са мном. У децембру 1970, крстила сам се у знак свог предања Јехови.

Никада нећу заборавити први дан када сам учествовала у служби проповедања. Била сам напета и нисам знала како да започнем разговор о Библији. Чак ми је лакнуло када је први станар брзо прекинуо разговор. Међутим, убрзо више нисам имала такву трему. На крају дана била сам веома срећна пошто сам с неколико људи кратко разговарала о Библији и оставила им библијске публикације.

Духовно јака породица

До 1977. имали смо већ осморо деце. Била сам одлучна да дам све од себе како би моја деца служила Јехови (Исус Навин 24:15). Зато сам уложила велики труд како бих редовно проучавала Библију с децом. Понекад бих због исцрпљености утонула у сан док је неко дете наглас читало одломак, тако да су деца морала да ме буде. Ипак, умор нас никада није спречио да као породица проучавамо Библију.

Такође сам се веома често молила с децом. Чим су била довољно велика, научила сам их да се сама моле Јехови. Водила сам рачуна о томе да се свако дете лично помоли пре спавања. Молила сам се понаособ са сваким дететом које је било и сувише мало да би то могло само учинити.

Мој муж се у почетку противио томе да водим децу на скупштинске састанке. Међутим, његово противљење је спласнуло када је видео да би у том случају морао сам да брине о деци док сам ја на састанцима. Увече је волео да излази и да се дружи с пријатељима, и није му баш била привлачна помисао да са собом води осморо деце! Касније ми је чак помагао да спремим децу за одлазак у Дворану Краљевства.

Деца су се убрзо навикла да посећују све скупштинске састанке и да учествују у служби. Током летњег распуста, често би ишли у службу с пионирима из скупштине. То им је помогло да развију искрену љубав према скупштини и делу проповедања (Матеј 24:14).

Време испита

Мој муж је ишао у иностранство како би финансијски збринуо породицу. Одлазио је на дуже периоде, али се редовно враћао. Међутим, 1989. године, отишао је и није се више вратио. Као што сам раније рекла, била сам очајна када ме је напустио. Многе сам ноћи преплакала и жарко сам се молила Јехови за утеху и истрајност, и осетила сам да ме је услишио. Стихови као што су Исаија 54:4 и 1. Коринћанима 7:15 пружили су ми душевни мир и снагу да идем даље. Подржали су ме и рођаци и пријатељи из хришћанске скупштине, како емоционално, тако и материјално. Веома сам захвална Јехови и његовом народу за помоћ коју су ми пружили.

Имали смо и друга искушења. Једна моја ћерка је била искључена из хришћанске скупштине због понашања које није у складу с Библијом. Премда јако волим своју децу, лојалност Јехови је на првом месту. Тако смо се у том периоду моја друга деца и ја строго придржавали онога што Библија каже о опхођењу према искљученима (1. Коринћанима 5:11, 13). Људи који нису разумели наш став много су нас критиковали због тога. Међутим, када се моја ћерка вратила у скупштину, њен муж ми је рекао да га је импресионирао наш чврст став када су у питању библијска начела. Данас он заједно са целом породицом служи Јехови.

Финансијски проблеми

Када нас је мој муж напустио, нисам имала редован извор прихода, а више нисмо примали ни финансијску помоћ од њега. Због таквих околности, научили смо да будемо задовољни једноставним начином живота и да ценимо духовне вредности више него материјалне. Деца су научила да се међусобно воле и помажу и то их је зближило. Када су старија деца почела да раде, спремно су помагала својој млађој браћи и сестрама. Моја најстарија ћерка Марсери помагала је својој најмлађој сестри Никол да заврши основну школу. Осим тога, ја сам имала малу продавницу мешовите робе. Скроман приход ми је помагао да се донекле побринем за наше материјалне потребе.

Јехова нас никада није напустио. Једном сам рекла једној сестри да нам финансијска ситуација не дозвољава да присуствујемо обласном конгресу. Она ми је рекла: „Сестро Вал, када чујеш да се ближи конгрес, почни да се пакујеш! Јехова ће се побринути за остало.“ Послушала сам њен савет. Јехова се побринуо да можемо да одемо, и чинио је то увек. Наша породица никада није изостала с покрајинског састанка нити са конгреса због недостатка новца.

Године 1988, Јамајку је погодио ураган Гилберт, и зато смо морали да напустимо свој дом како бисмо нашли склониште на безбеднијем месту. Када се ураган привремено стишао, мој син и ја смо отишли да видимо нашу кућу, која је сада била разрушена. Док смо претраживали по рушевинама, запазила сам нешто што сам желела да сачувам. Изненада се ветар поново захуктао, али ја сам још увек чврсто држала оно што сам желела да спасем. „Мама, остави тај телевизор. Хоћеш да прођеш као Лотова жена?“ (Лука 17:31, 32). Освестио ме је овај коментар мог сина. Бацила сам телевизор, који је био сав натопљен, и побегли смо на сигурно место.

Сва се најежим када се сетим да сам свој живот довела у опасност због телевизора. Па ипак, топло ми је око срца када се сетим онога што ми је син рекао том приликом, чиме је показао да је духовно будан. Захваљујући библијској поуци коју је добио у хришћанској скупштини, помогао ми је да не настрадам у физичком, а можда и у духовном смислу.

Ураган је уништио наш дом и све што смо имали. Били смо обесхрабрени. А онда су стигла наша духовна браћа. Охрабрили су нас да се с поуздањем у Јехову суочимо с губитком и да останемо активни у служби, и помогли су нам да изградимо кућу. Веома нас је дирнуо тај чин љубави самопожртвованих Сведока добровољаца са Јамајке и из других земаља.

Јехова је на првом месту

Након што је завршила школу, Мелани, моја друга ћерка, започела је с пионирском службом. Затим је прихватила позив да служи као пионир у другој скупштини, што је значило да ће морати да напусти посао. Иако јој је тај посао омогућавао да у великој мери финансијски помаже нашој породици, уздали смо се у Јехову да ће се он бринути о нама ако свима нама Краљевство буде на првом месту (Матеј 6:33). Касније је мој син Јуан такође добио позив да служи као пионир. И он је финансијски помагао породицу, али смо и њега подстакли да прихвати тај позив и пожелели смо му Јеховин благослов. Никад ниједно дете нисам одвраћала од тога да прошири своју службу, а при том онима који су остали код куће никада није ништа недостајало. Штавише, наша радост је била још већа, а понекад смо чак могли и да помогнемо другима којима је требала помоћ.

Данас ми велику радост доноси то што моја деца „ходе у истини“ (3. Јованова 4). Моја ћерка Мелани прати свог супруга у путујућој служби, пошто је он покрајински надгледник. Андреа служи као специјални пионир заједно са својим супругом, који је уз то и заменик покрајинског надгледника тако да заједно посећују скупштине. Мој син Јуан је скупштински старешина и заједно са својом супругом служи као специјални пионир. Ава-Геј заједно са својим супругом служи у Бетелу на Јамајци. Џенифер, Џенив и Никол са својим мужевима и децом активни су чланови својих скупштина. Марсери живи са мном, и нас две припадамо скупштини Порт Морант. За мене је велики благослов што свих мојих осморо деце служе Јехови.

Како сам старија, имам све више здравствених проблема. Борим се с реуматоидним артритисом, али још увек могу да служим као пионир. Међутим, пре неког времена ми је постало јако напорно да се крећем по брдовитом крају у ком живим. Било ми је тешко да идем у службу. Покушала сам да возим бицикл и увидела да ми је то лакше него да ходам. Зато сам купила половни бицикл, који сада користим. У почетку је мојој деци било тешко да гледају како им мајка, која пати од артритиса, вози бицикл. Па ипак, веома им је драго што могу да наставим да проповедам, јер знају да то од срца желим.

Велико ми је задовољство што су неке особе с којима сам проучавала прихватиле библијску истину. Увек се молим Јехови да помогне свима у мојој породици да му остану верни у овим последњим данима и у сву вечност. Сва хвала и слава припада Јехови, који ’слуша молитве‘, јер ми је помогао да се суочим са изазовом одгајања осморо деце у складу с његовим начелима (Псалам 65:3).

[Слика на 10. страни]

С мојом децом, њиховим брачним друговима и мојим унуцима

[Слика на 12. страни]

У службу идем бициклом